Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/durica

Marketing

vikend bez tate

u subotu sam trebala ići s curama s posla na izlet u Graz,
no,
kak mi je muž otputoval u Makedoniju radit, a Fran mi je cijeli tjedan bil pod nekom virozom, nisam ga imala srca ostavljati s tetom, iako je postojala i ta opcija, kao i ideja da ga povedem sa sobom, ali, na kraju, kad sam sve zborojila i podvukla, odlučila sam kako mi taj izlet nije dovoljno privlačan, jer sastojal se uglavnom od obilaska šopingcentara kojih ima i ovdje, a ja i nisam neka tipična šopinholičarka, više volim orinalne komade koje si nađem ovdje u sekndhendu, a, baš sam na ovoj plaći uzela dvije košulje i jednu zgodnu haljinu na rate, i kaj se tiče kupovine za mene je to sasvim dovoljno. haljinu sam odmah obukla za koncert na kojem sam bila s prijateljima, a košulje će me služiti cijelo proljeće, jer su udobne, praktične, s rukavima koji se mogu podfrknuti, tak da su dušu dale za posel u kombinaciji s trapericama ili kakvim šosekom, a i dovoljno su dugačke za tajice, tak da sam mirna neko vrijeme.
djetetu ne treba ništa, jer sve dobim od frendice koja ima nešto starijeg sina, cipele sam mu uzela u onom dućkasu gdi se nove stvari prodaju na kile, tak da sam dobila buce i gležnjerice na tri čička za šest banki, kaj je, fakat, povoljno, i nebu mi bilo žal kad ih zguli na biciklu ili parku.
mužu sam za rođendan, koji obadvoje imamo u siječnju kupila hlače i trenirku, tak da smo svi namireni, a iz Ikee ili sličnih dućana mi se neda vukljat nekaj iz druge države kad sad svu tu ponudu imam i ovdje. tak i tak se najviše splati kupovat na njuškalu.
šetat po Grazu, koji je prilično sličan Zarebu u ovo hladno doba godine i nije mi nekaj tak jako privlačno, kao ni pit skupu, ne baš finu kavu u nekoj stisnutoj ograđenoj buksi s lošom ventilacijom i natpisom: " raj za pušioničare ".
izlet po mom guštu bil bi negdje bliže na more, ili u prirodu, možda kakvo izletište na jezeru s dobrom klopom, posjet planinarskom domu u jednom od parkova prirode ili šetnja rivom nekog ribarskog gradića.
i, po mogućnosti negdje gdje nisam još bila. ili jesam, al mi je bilo tak dobro da bih išla opet.
ovak sam ostala doma s djetetom, odradila subotnju radionionicu na koji nas je deda otpelal, nakon čega smo išli odabrat moje šlape za koje sam dobila određeni iznos love, tak da sam si uzela lijepe plutene sandale za ljeto, obzirom da tih šlapa za radit sad već imam poprilično i te jedne, najudobnije bum nosila dok mi se ne raspadnu, jer, jedino u njima me ne bole ni noge ni leđa tak jako.
doduše, probala sam jedne zatvorene, izvrsna ideja, pogotovo za boravak na dvorištu, no, sama prodavaćica mi je sugerirala kako su jako neudobne, pa, nakon kaj sam isprobala i one na federe, otvorenih i zatvorenih prstiju, koje su se i Franu toko svidjele da je šarmirajući nagovoril ženskicu da i njemu da ih proba, tak je i on paradiral tam u njima pokušavajući stisnut taj feder, al, ni te me nisu oduševile ko one prve koje su me svidjele na prvi pogled, pa kak to i uvijek biva, na kraju opet uzmem to prvo. ljubav na prvi pogled. sad samo jedva čekam da dođe ljeto, pa da ih mogu i nosit. naravno, bile su jedne jedine, zadnji par, i imala sam ludu sreću da mi je baš taj broj odgovaral, jer su neki mali kalupi.
onda smo skoknuli do NaMe pogledat malo kostime i popratnu opremu, a ubiti smo se samo vozili pokretnim stepenicama gore - dole, jer je dijete to tolko veselilo da mu nisam mogla uskratiti tu sreću.
prolazeći kroz podhodnik bacil je nofčiće uličnim sviraćima, pa kak je imal sa sobom svoj saksofon sjetil se kak bi i on mogel svirat na tramvajskoj stanici, a onda je bil jako žalostan, jer njemu nije nitko dao ništa.
gledajući u displej umjesto na broj tramvaja sjeli smo u krivi, pa smo morali izaći na Branimircu i čekat drugi. srećom, opskrbila sam se na vrijeme pecivom i vodom, tak da to i nije bil velki problem, više još jedna fora avantura.
umorni, al sretni, došavši doma, on se odmah krenul igrat autićima koje me spio nažicat, umjesto pištolja, za koji sam, kateorički odbila dat lovu, jer, osim kaj ne podržavam oružje u rukama male djece, pa bile igračke, to je bila tako odurna plastična bezvezarija, pa sam mu lijepo objasnila kak mu je puno pametnije imati lijepe aute za koje možemo napraviti i garažu, nego jedan pištolj s kojim se ne može igrati nikakvu ni pametnu ni lijepu igru. morali smo o tome podrobno razgovarati, ono:
- znaš, mama, ali..... -
no, bilo je i ostalo po mome, bar za sad, dok još mogu. ne podnosim oružje i ne želim da mi se dijete igra takve igre, a ak već mora, odnda nek si sam izrađuje pračke, luk i strijelu i ostalo kaj smo si mi sami radili, ako smo se igrali kauboja, indijanaca, lopova il pandura.
kak u novoj sobi ima ima tepih cestu koju mu je kupila moja sestra za rođendan, tak je odmah otišel tam s tim autekima, a ja sam si zmučkala kavu i sjela za komp, slušajući ga kak nekaj cvrkuće, kukuruće i pjevuši, al, odjednom je tam sve utihnulo, pa sam ga počela dozivat:
- Fra, di si, kaj radiš? -
ništa, nema odovora, samo tišina.
opet ja, sad glasnije:
- Fraaaan! javi se mami! -
opet tišina.
sad već jako zabrinuta, skočim i zovem ga:
- Fran, Fraaan, di si, Fraaan! javi se, odmah! -
misleći u prvi mah da mi se sakril, al mi je kroz glavu u sekundi prošlo i miljon drugih groznih scenarija.
a, on, jadničak, zaspal je na podu s autićima u rukama, glavom na tepihu, i guzom u zraku, gotovo na koljenima.
nije ni trepnul kad sam odnesla u krevet, samo se okrenul na drugu stranu.
prvi put mi je spaval čitavu noć bez buđenja, jer, inače, kad mi tata ode na put budi se i pita me u polusnu:
- di mi je tata Pipo opet? -
al si je zato izvadil njegovu sliku za osobnu iz ladice i stavil na stolić karaj kreveta, a kad sam htjela pospremiti reko mi je:
- ne diraj mi, molim te, tatu, mora bit tu kraj mene, znaš mama. -

Post je objavljen 20.02.2017. u 15:36 sati.