Marketing
piksel
Nadam se da pod plakanjem, ne podrazumevaš samo suze? Znaš, ponekad ih uopšte ni nemam, sedim tako sklupčana u uglu sobe, na prostirci od šara tepiha, držim jabuku u ruci, boja je kao iz priče i ugrizem je po sredini, kao što bih tvoj dlan, i gledam da ne boli jako. Otisak zuba, otisak i ništa više. Ti uzimaš taj deo, i prislanjaš na njega usne, kažeš da voliš da nastaviš tamo gde ja stanem, ipak se nasmejem, i pitaš da li me golica tvoja brada? Ja je ne osećam, i trudim se da ne boli jako, kažeš da ne smem plakati, a ja ne smem da ti kažem koiko bih ja još mogla, samo da je jabuka trajala duže. Ali izgrizao si nas u sekundi, ja sam se trudila da usporim, ti si nezadrživo brojao moje suze, a ja tvoje ugrize. I tako u tom krugu, od šara i bola, utrnu mi ipak obrazi, i smrznu mi se ipak slike. Trebalo bi prestati pričati o tome, kako ništa drugo ne pada mi na pamet, osim da bi mogli, na tim šarama da se mazimo, ekstazirali bi u parčetu sklupčane iluzije, nestali bi u dimu cigarete, realno gledajući jedina šansa da preživimo je u praznom pikselu.
Post je objavljen 19.02.2017. u 16:28 sati.