Gradska setnja je ok setnja, posebice ako nisi dugo isao van. Ali ipak je neusporedivo losija nego setnja prirodom. Po gradu je mnogo ljudi i drugih pasa te macaka. Moras voditi svoga psa na lajni, a bogami i svoje misli. Velike su sanse da ces sresti nekog tko voli cavrljati. Psi su manje vise maleni. Takve iz sale nazivam stakorima. Zivcani, histericni, puno laju i zalijecu se. Nerijetko ih vlasnici ne drze na lajni, a ako im vaš veći pas uzvrati lavez, s visoka ce vam reci da takvi psi trebaju brnjicu te se ponasati uvrijedjeno. Tu su i psi bez vlasnika. Prave lutalice ili oni koji imaju dom, ali ih pustaju da se sami secu. Oni su puni samopouzdanja i prilaze bez zadrske. A i ove danasnje macke... vise su kul nego prije. Ne bjeze pred psima i vrlo rado im podrapaju nos. Sve je vise macaka cuvarica dvorista, ali i kvartova. Da. Vremena se mijenjaju. Gradska setnja cesto je i stresna setnja. U prirodi pak vreba trnje. I razne divlje zivotinje glasno disu iza drveca. Znate da vas vide. Nekad vidite i vi njih. Ili ih osjetite. No to nije stres. I nema lajni. Setnje u prirodi su pitomo divlje.
Post je objavljen 13.02.2017. u 23:25 sati.