Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/b-612

Marketing

POGOVOR 4901 - 5600

S vremenom je vožnja pogrebnoga auta postajala pravilo, a studiranje izuzetak. Ali ipak sam odolijevao Martinovu zovu da potpuno prijeđem kod njega.
Ispalo je da ovako zaradim više nego da sam kod njega zaposlen i da mi daje plaću. Nije to palo na pamet meni nesposobnome za bilo kakve financijske kalkulacije, nego mi je to objasnila Djevojka s Juga na jednoj od naših sljemenskih šetnji.
– Ti si nesposoban za život. Jedino ćeš uspjeti ako budeš imao sreću da se u tebe zaljubi neka mudra i praktična žena. Ne mislim na Jelenu. Ona je najobičnija bezveznjača.
Djevojka s Juga nikada nije voljela Jelenu. I nikada nije lijepo govorila o njoj. Jedino je jednom izjavila nešto što bi se uz puno mašte i dobre volje moglo nazvati lijepom riječi o Jeleni.
Kad sam napokon upoznao mudru i praktičnu ženu, koja je pristala udati se za mene, Djevojka s Juga je rekla:
– Nastradao si bome… Od ove je čak i Jelena bolja.
A moj život u braku je bio sretan, neovisno o tome što je Djevojka s Juga mislila. Doduše, tada sam rjeđe vozio pogrebni auto jer sam se u međuvremenu i zaposlio, ali sam svejedno po našeg prvog sina otišao u Petrovu pogrebnim autom.
– Kamo, majstore?
– Idem po ženu.
– Nisam čuo da imamo mrtvi slučaj.
– Imam ja živi slučaj. Idem po ženu i sina. Diži rampu i puštaj me!
Portir me ipak nije pustio odmah jer je najprije on filozofirao o tome je li prikladno dolaziti mrtvačkim autom u rodilište, a onda su sazvali i kolegij.
No, to je bilo puno godina kasnije i vratimo se u vrijeme dok sam s Djevojkom s Juga šetao Sljemenom i slušao njena prigovaranja osjećajući da dolaze godine u kojima će se pokazati još istinitije riječi vlasnika pogrebnoga poduzeća:
– Drži se ti ovoga posla. Ja sam se obogatio na mrtvacima. To ti je sigurna egzistencija. Mrtvaca će uvijek biti.

Kad je započeo rat pobunom i napadom, mene su relativno brzo mobilizirali.
Nastao je problem kad su shvatili da doduše jesam bio u vojsci, ali da nisam imao pušku, niti je znam koristiti.
Mislim, to je bio njihov problem.
Kad su me vidjeli koliko sam spretan i zainteresiran za sve što ima veze s vojskom, odlučili su da mi neće ni dati pušku. Dali su mi Igora i Mladena. I kombi.
Mi trojica smo bili zaduženi za izvlačenje i prevoženje poginulih.

Prvi leš koji smo skupili bio je nekakav srpski vojnik. Zvao se Vladimir.
Ubijen je na crti razgraničenja. Dovezao se autom. Doveo je ženu koju je trebao predati našim dečkima. Četnici su je pustili kad su zauzeli grad jer joj je djed bio neka faca. Vladimir ju je trebao dovesti, predati i vratiti se. Ali stvari su se malo zakomplicirale.
Vladimir je rođen u Splitu, cijeli život je proveo u Splitu. Pred rat mu je otac otišao u Srbiju.
– Tija je i mene odvest, ali se ja nisan da. Ima san bend u Splitu. Di bi iša od ekipe?
– Sad nisi s ekipom.
– Ma. Stari me, govno jedno četničko, privarija. Reka mi da dođen pa da će mi kupit auto. Moš mislit. A ja sanja o autu. I, budala, doša po auto u Beograd. Kako san doša, tako me i ostavilo. A onda i mobiliziralo. I gle me sad – vozin auto. Ispunjenje dečačkih snova, jebali ga snovi. A? Što je život. Gle me sad. Vozim se off road, na čiston san zraku i imam pravoga komada uza se.
Nasmiješila se. On je primijetio osmijeh.
– Tako triba, lipoto. Rat bi bio velika zajebancija kad se ne bi malo zajebavali. Oćeš još jednoga zapalit?
– Pa kako su tebe pustili da me voziš? Zar ih nije strah da ćeš ipak pobjeći?
– A di bi biža? Sve ti je to isto. Ni jedni ni drugi nisu moja ekipa. Nisan ti ja za rat. Želim samo da sviram, da se otkačim i to je to. Major je porodični prijatelj i ima poverenja u moj lik i delo i rekao mi je da ne osramotim oca i svetlo porodično ime. Pa mi je žao da čoveka razočaram. A govno Vojvoda je reka da će ubit pedeset žena ako se do večeri ne vratin u grad. Eto vidiš. To ti je umeće pregovaranja.


Post je objavljen 13.02.2017. u 15:06 sati.