Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/b-612

Marketing

POGOVOR 4201 - 4900

Čarobnjak iz Ozlja je, nakon nekog vremena, kopanje rupa po zagrebačkim ulicama zamijenio kopanjem rupa na zagrebačkom groblju.
– Postao si lik iz pjesme.
– Postao sam lik koji svakom, prije ili kasnije, preko riti zadnju grudu zemlje hiti.
Pa smo otišli piti.
Dok još možemo.
Pili smo kavu i razgovarali kad nam je prišao neki tip. Mene nije ni pogledao, nego se obratio Čarobnjaku:
– Znaš li ti, Novi, nekoga tko bi mi uskočio za jednu turu?
– Znam.
– Ali odmah mi treba. Ovaj čas.
– Znam.
– Nemoj me zezati. Kojeg kretena ćeš naći da me zamijeni ovako na brzinu?
Čarobnjak iz Ozlja mu je namjesto odgovora glavom pokazao na mene. Tip se razveselio i pružio mi ruku:
– Martin.
Ja sam njemu rekao svoje ime.
– Budeš mi uskočio za jednu turu?
– Ovisi…
– Pošteno ću te platiti. I dat ću ti još i preko toga jer si me spasio. Žena misli da idem u Skopje, a ja ću…
– U Skopje?
– Ma da. Za čas ćeš ti to. Odvedeš lijes u Skopje i vratiš se. U kuverti su ti novci za gorivo, put i hotel. Unutra su ti novci za plaću i još ću ti dati preko toga jer si me spasio. Žena misli da idem u Skopje, a ja ću biti u Zagrebu i napokon ću doznati što mi kurva radi iza leđa dok me nema.
Ja sam krenuo za Skopje, Martin je pratio svoju ženu, a kurva je oba dana spremala stan, brinula o djeci i, kad je došlo vrijeme da joj se muž vrati, dočekala ga je s večerom.
Martin, sretan što ga žena ne vara, dao mi je i više novaca nego je planirao. A kad je dočuo od Makedonaca kako sam sve profesionalno obavio predložio mi je da mu uskačem po potrebi.
– A ja ću paziti da mi ženi tkogod ne uskoči.

Martin me je često zvao. Uvijek kad je bio ljubomoran ili pijan. A meni je to bio idealan posao uz studij. A Martin je govorio da sam idealan da taj posao jer imam kiseli pogrebnički izraz lica, a opet mi faca nije odbojna, nego izgledam kao da sam pun sućuti i razumijevanja. Ja sam ga gledao pun sućuti i razumijevanja.

Jednom sam vozio nekog pokojnika u Lasinju. Na povratku sam, neposredno prije mosta, skrenuo desno prema Kupi. Parkirao sam se i otišao na obalu. Sjeo sam i gledao u vodu. Pustio sam da mi i misli teku s rijekom, uživao sam u pogledu i baš mi je bilo lijepo.
– Teren je sklizak. Pazite kuda idete.
E baš uvijek se nađe netko tko mi uprska zadovoljstvo. Pa vidi da nepomično sjedim.
Čovjek me, kad sam se okrenuo prema njemu da bih mu rekao da nepomično sjedim, odmjeri i upita:
– Jesi li ti...
– Nisam. Samo sličimo. Ali nisam ja on. On je puno deblji i ima tupav pogled.
Nije se dao smesti. Opet me je upitao jesam li to ja, ali ovaj put je spomenuo moje puno ime i prezime.
Izgleda da je po mom tupavom pogledu zaključio da nemam pojma tko bi mogao biti pa mi se predstavio. Ni to mi nije pomoglo.
– Išli smo u Splitu u istu školu. Ja sam bio razred iza tebe.
Svejedno mi nije pomoglo. A onda je spomenuo neke ljude s kojima je išao u razred kojih sam se sjećao. Na kraju je rekao i ono što je trebao reći na početku.
– Poznavao si moju sestru. Mirjanu. Miki.
Mali je Mirjanin brat?
Ispričao mi je da mu se sestra udala za pomorca. Da žive u Trogiru i da im je baš dobro. Pogotovo kad njega nema doma. Navodno bih i njega trebao znati, ali mi ime ništa nije govorilo.
– Miki ima tri sina. Ona ništa ne radi. Doma je s klincima. I tako.
I tako? Život djevojke za kojom je ludovala cijela škola dao se zaključiti s I tako. Na tren mi je bilo drago što me odbila i što nije htjela imati sa mnom nikakva posla. Odbijala me dvanaest puta. Trinaesti put me nije ona odbila, nego me je prebio njen tadašnji momak.
– Što si rekao, kako joj se muž zove?
Ponovio je ime, a ja sam se sjetio da je to tip koji me je konačno uvjerio da Miki nije za mene.

Post je objavljen 04.02.2017. u 20:53 sati.