Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/sewen2

Marketing

SREĆA

Napisao Bocacciozg!



Roditelji se trude naučiti djecu mnogim stvarima. Pri tome se trude osigurati im sredstva kako bi te stvari lakše naučili. Svaki roditelj želi da njegovo dijete bude ambiciozno, obrazovano, uspješno, međutim ... jesmo li ih naučili onom najbitnijem, a to je ... da budu sretni?

...

Bio jednom jedan mudrac. Putovao je. Promatrao je svijet, zavirivao je u nebo gledao u sunce i u zvijezde, bio je opčaran bojama. Promatrao je on i ljude i njihove običaje. Otvoreno je gledao njihove vrline ali i njihove mane.
Nije ih osuđivao iako su oni, katkad više, a katkad manje, osuđivali njega.
Jer gledao je on njihovu snagu, ali jednako tako gledao je on njihove slabosti.
I tako jednom, dok je hodao, ugleda čovjeka. Čovjek je na leđima nosio velik teret. Na licu mu se vidjelo kako se muči. Oblijevao ga je znoj, a pod teškim teretom podrhtavale su mu noge. Bio je sav uspuhan.
- Zašto sam sebe osuđuješ na tako težak rad i stradanje? upita znatiželjni mudrac.
- Mučim se kako bi moja djeca i unuci bili sretni. odgovori mu čovjek i nastavi: - Moj je pradjed sebe osudio na težak život i rad za dobro mog djeda. Moj djed je to učinio za mog oca, moj otac za mene. A ja ću se pomučiti zbog sreće svoje djece.
- I... je li netko u tvojoj porodici bio sretan? zapita mudrac.
- Kad promislim... zapravo... do sada nije, zamišljeno odgovori čovjet prethodno spustivši teret na zemlju. - Do sada nije ,ali računam kako će moja djeca ili najkasnije moji unuci ipak biti sretni, gotovo kao sanjar odgovori čovjek.
A mudrac mu odgovori - Prvo moraš ti sam naučiti biti sretan i tek ćeš tada sreći moći učiti svoju djecu. I to će im biti najdragocjeniji poklon i nasljeđe koje si im dao.



Želeći pružiti Sve svojoj obitelji, neki čovjek je puno radio. A kako je bio marljiv i sposoban, tako se uspinjao na ljestvici uspješnosti.
I što se više uspinjao, to je radio sve više i više, iako budimo iskreni, što je više zarađivao i sve je više imao, tako je istini za volju i sve više trošio.
Jedne večeri kad se vratio kući umoran i nervozan, nađe on svog petogodišnjeg sina kako ga čeka na vratima.
- Tata, tata, smijem li te pitati nešto, upita sain
- Da, naravno. Samo pitaj. Reci što je? odgovori mu otac.
- Tata, tata, koliko zarađuješ na sat?, nastavi sin
- Sine, to se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš? ,začuđeno mu odgovori otac.
- Tata, tata, samo želim znati. Molim te tata reci mi koliko zarađuješ na sat? bi uporan sin.
- Pa dobro...- zamisli se otac - da li da mu kažem ili ne? Ma reći ću mu. Nikada ga nisam lagao - Sine, zarađujem 100 eura na sat. Eto sine, toliko zarađujem, odgovori otac
- Tata, tata, možeš li mi posuditi 50 eura, odjednom ga zapita sin - Tata molim te, usklikne
Otac je bio razočaran, ali i pomalo ljut.
- Ako je jedini razlog zašto si me pitao koliko zarađujem taj da ti posudim 50 eura da si možeš kupiti neku igračku ili sličnu besmislicu tada se sine moj moraš zamisliti, jer imaš sve. Sve sam ti priuštio. A sada se okreni i idi u svoju sobu razmisliti zašto si tako sebičan! Ja ne radim svaki dan za takve dječje ludorije!, odgovori otac
Dječak ga samo pogleda, pogne glavu i ode u svoju sobu. I za sobom zatvori vrata.
Nakon što je večerao, otac se uputi u dnevni boravak i sjedne. Gledao je televiziju, ali mu se po glavi stalno vrtjele misli razgovora sa sinom.
- Mužiću, što te to muči?, upitala ga je supruga.
- Ma znaš, ono pitanje našeg sina. Kako li se samo usuđuje postavljati takva pitanja?! Zanima ga samo novac. odgovori
- Ne znam, nisam sigurna u to, jer to do sada nisam primjetila. Možda bi bilo bolje da odeš s njim razgovarati pa da rasčistite tu stvar, osmjehne muse supruga.
- Hmmm... zamisli se otac - možda imaš pravo. Možda mu je tih 50 eura zaista trebalo za nešto. Stvarno nikad ne pita za novac. Idem do njega, teče ustavši.
Otac pokuca na vrata - je li slobodno, upita
S druge strane, čula se tišina.
Otac polako otvori vrata.
- Sine, jesi li zaspao? tiho upita
- Nisam tata, nisam zaspao. Budan sam, odgovori sin.
- Eto sine, razmišljao sam o onom tvom pitanju. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 50 eura koje si tražio, reče otac i pruži mu novčanicu.
Dječak se na to uspravi. Smješkao se.
- O tata, hvala ti tata, usklikne i posegne pod jastuk ispod kojega izvuče snop novčanica.
Otac ostade zapanjen jer sin je brojio novac. A kad ga izbroji, okrene se ocu, pruži mu snop novčanica pa ga upita:
- Tata, mogu li sutra kupiti sat tvog vremena? Molim te dođi sutra ranije kući. Želim večerati s tobom!



Kad na s više ne bude, oni za koje radimo uvijek će nas lako zamijeniti. Bez obzira koliko smo marljivi, sposobni i kakve rezultate iza sebe imamo. Ali naša obitelj i iskreni prijatelji, oni koji ostaju iza nas, njima ćemo nedostajati čitav život. Zato vam u Novoj godini želim puno vremena koje ćete posvetiti svojim najmilijima i svojim prijateljima. Oni su sve što u životu trebamo!

Post je objavljen 29.12.2016. u 08:21 sati.