Dakle na FB-u fotka iz - pretpostavlja se 1930., ni to tak davno, ima tu baba u selu koje su i starije a i ja bum skoro. No dodala bum posle ak se setim s koje je stranice, da ne kradem bez veze (neg s vezom): Prikazuje dućan na kome se reklamira dućan ili radnja, jelte, i kaj sve delaju, bojadišu kosu i popravljaju lutke i trajna ondulacija i tak (nije tipfeler ni gramatička po/greška, vlasnici su Mustafa i Ljubica, jelte, pa od svakog pomalo).
Evo, našla sam, fotka je od gospođe Jadranke Kratofil Gerek, pa ko je s njom FB frend, može videti, hvala gđa Jadranka.
I u komentarima je slijedio smeh na račun bebih (lutkih).
Zakaj više nemam tu bebu o kojoj želim nekaj reći - to je zbiljam gorko sjećanje, jer je bila cijela kad je bačena, s novim kikljama, al ovaj čas ovak:
Sećam se: Beba (lutka) se zvala Virdžinija (ne znam otkud to ime 1958., nije bilo ni TV-ja, radio i tak nisam kužila osim Dobro jutro, djeco, i to prerano, u pol 8 vjutro), starci su užasno puno čitali i to ne znam kad su stizali, valjda su oni i uveli tečaj brzog čitanja, pa je to mama suflirala? Iz Prohujalo s vihorom? - Tad se tak zvalo, ne Zameo ih vjetar, prosim lepo!
U to vreme, recimko 1958. (molim svoje silno i masovno mlađe čitateljstvo da se poCeti da SVIMA godine ideju) su postojali dućani s lutkama. Rekla je mama da sam se ja zakeljila za one niže postavljene, jer sam bila mala, i da opće nisam kužila da mi je kupila tu veliku, valjda su ju zamotali u neki papir iz rola, koja kutija, a ak je i bila, nije sigurno bila fensi. Kutija. Dakle to je neki dućan bil ko preteča turmo limač nešto.
Uglavnom ta beba je mogla stajati. Imala je platfus u tu svruhu. I bele sandalice. I sused, moj vršnjak, joj je potrgal ruku i gurnul joj oči u glavu (danas bi to bilo Znam što si radila prošlog ljeta) ja ne da sam dobila frazeologiju, još se čujem kak u očaju urlam, potiljak mi se ježil od užasa sve do riti - mama se zapravo smijala onak poskrivečki da ja ne vidim (zakaj - uključujući mene! odrasli misle da su deca tabule rase, idioti i bezrezervno neosjetljivi???). Dobro uglavnom stara me smirivala i rekla da bu Virdžinija išla u bolnicu za bebe. Normalno da joj nisam verovala jer Virdžinija nije imala krvne žile a u bolnici ti prvo krv zvadiju (eto ti kolko su deca glupa). Ne znam kak su me smirili al bilo je strašno. Oči upale u glavu, šaka od bebe potrgana, koma.
I za par dana zvoni na vratima (susedi došli, sedi se, osećaš nekaj bu se desilo), ono, dramaturgija: ja otvaram, poslali mene a inače nisam smjela otvarat, da ME CIGANI NE ODNESEJU (koma, još danas se grozim cigana, roma i ostalog) a ono stoji Virdžinija, ruka ok, malo drukčija, al cela. Oči plave na mestu, četkaste trepavice, doduše više nije zatvarala oči al nema veze. Mojoj sreći ne bi bilo kraja da nije postojal drugi element, no ne peti, drugi: Nikak nisam pristala na verziju da je ona pozvonila jer je mala, a zvono je previsoko... Sad su bile teške drame oko toga ko je pozvonil tak da je to srezalo sreću oko povratka Virdžinije, osećala sam se prevareno!!! Trebali su mi reći da ju je doktor iz bolnice za bebe ostavil, i da se žuril dalje, bilo kaj: Ne! Odrasli idioti su mi rekli da je ona zvonila. Da je odskočila i pozvonila. Ja sam rekla da ne bi onda tak dugo zvonila nego samo cink (ne Zn, cink - kao kratko zvonjenje). Da je sporo skakala. Nemreš sporo skakati jer brzo padneš, još danas imam ožiljak na koljenu od jednog preseravanja po šahtu i skakanja ovak i onak.
Ne želim imati unučad jer je to naporno, ja sam svoje odradila; al ak se kaj rodi, to bu sve išlo na istinu, život je preokrutan! Al ko se više danas igra z bebama.
Alzo di smo stali: Tak da znate, je, postojale su popravljaonice za lutke. Ko i poplunare kak su postojale i šusterijade i tak. I kišobrani su se popravljali i rajngle.... Dolazil je jedan suhi čovek sa njega je svašta visilo i vikal je Kiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiišobrane popravljam, brusim škareeeeeeeeeeee, popravljam rajngle - iskreno sećam se samo uzkvika o kišobranima a stara se srdila da joj je škare potupil a ne naoštril. I da je skupi. A rajngle su bile od aluminija i mislim da još imam nekaj kaj deca očeju baciti, neki kao čajnik, zakrpani. Inače dok taj krparoš nije stigel, a trebalo je zaliti cveće, stara je kroz tu rupu provukla neku krpicu da ne scuri sve dok ona zaleva, ma.
E, da, to je bilo tak ali: I u to vreme je i data ljudska riječ je još vrijedila. Da se ne zavaravamo, ljudi su bili zločesti ko i danas, ali zbog životnog standarda i dvorišne zajednice u Selskoj, nisi smel pogazit reč, nije dolazilo u obzir.
Post je objavljen 24.07.2016. u 09:01 sati.