Da je zemlje više od neba
pesak bi sa plaže pomislio
kako je on taj
koji more i travu melje i tanji
miriadama
nežnih staklenih ugriza.
Da ima smrti više od života
napravio bih ti jorgan
od maslačkovog paperja
Zagrnuo bih te njime
nek te sačuva
i miluje kada sam odsutan
a ako se uspem vratiti
pregrnula bi ga i ti preko mene
i tkali bismo beskraj
opipljivom prisutnošću
jednog u drugom
po celom telu.
Da je vetra više od vazduha
Povetarac koji zaigra kroz otvoren prozor
lakoću bi našu poneo sa sobom
nek lebdimo nad toplim strujama vazduha
dotičemo vrhove travki i listova
i pratimo svilene bube u letu.
Da je okrutnosti više od nežnosti
i radosti
vetar bi prozore i pesak i bube
uzvitlao
kroz šumu staklenog drveća
gde svako drvo fantastičnih oblika
raste iz naših osećaja:
zazvečao bi huk kristalnih zvižduka
pucali listovi i drobili se
u srču opalog lišća i izlomljenih grana
koja krcka pod našim koracima.
Svaki bi nam preostali dodir
bezbolne rane otvarao
i sukrvicom rubove lomova
ružičasto obojio
A da ne tražimo uvek mesto
za ostati skupa
čak i kad nam se čini da ne postojimo
ne bi opstali
ni u kraju ove pesme
koji plavom okrutnoscu
staklene maslačke
u živi pesak
pretvara.
.
Post je objavljen 24.05.2016. u 16:14 sati.