Evo me na putu. Ovo nije planirani post.
Ali, toliko mi je dosadno da sam odlučila pisati,
čak i uz ovo nemilo drmusanje busa.
Ženska do mene puši ušljivu električnu cigaretu.
Ne želim se već u prvih pola sata (od ukupna tri dana, službeni put) natezati s nekim.
Na sreću, imam se kamo pomaknuti
ima puno mjesta u busu.
Ovih dana nisam stigla pisati.
Ovih dana sam tankih živaca,
jedva postojećeg strpljenja i sita svega.
Valja mi se otresti tog prišuljavajućeg i beskorisnog
samosažaljenja,
Ponekad i kompromitirajućeg.
Posvadila sam se na poslu, sa nadređenom osobom.
Oko potpuno stupidne stvari.
On je nešto zatražio, a ja sam se ,
ne znam u stvari zašto,
zapjenila.
Pa sam se zajapurila, ustala,
skupila svoje stvari u ruke
i demonstrativno i glasno pitala
(nedužne) ljude uokolo:
"Onda, ima još netko nekakav zahtjev od mene!?"
Bilo bi praktično da je on shvatio da me uhvatio
u nekom živčanom momentu
(koje gotovo NIKADA ne pokazujem)
i da moja nadrkanost nema veze s njim.....
Eh, kad bi bilo......
Ali, on je egoistični muškarac, kiseo,
pa si je dopustio reči rečenice poput
"Zašto si takva, kako se to ponašaš a
KOLIKO PUTA SMO MI TEBI IZAŠLI U SUSRET?"
WTF, WTF, WTF????????????????????
Tko mi je kada izlazio na poslu u susret a da se na iste načine nisu i ostale kolege tretirale??????
I tako se pokazao.
Na kraju balade, njemu na neugodu valjda, došla sam mu reći da mi je žao da sam popizdila, ali, jebi ga- žrvanj me melje..........melje svakog nekako, pa možda može razumjeti?
Ali, ne, kiseli je ostao kiseo.
Sad me zaobilazi koliko se da.
Dobro, to je bilo o tome.
Onda me živcira što učiteljica jaše
po majčinom danu
imaju deset dana ful kontakta
pa sastavci, poezija,
crteži, popjevke
a onda djevojčica koja nema mamu
plače u razredu ko ljuta godina.
Onda joj se pridruže dvojca dječaka
koji su bez očeva
(govorimo o pokojnim ljudima,
a ne rastavljenim obiteljima i
jednom specijalnom
nasilničkom-zatvorskom-dječji dom slučaju)
Onda svi sve tješe,
tjedan agonije nekako prođe.
Ponovi se, doduše, oko svih
većih blagdana,
al' ovo je specijalno intenzivni doživljaj.
I učiteljica ga bezdušno repetira
dovoljno neinteligentna da ga ne
adaptira delikatnoj situaciji.
Meni su moji zabranili da dignem ustanak.
Već sam se puno natezala s tom učiteljicom,
a o čem ću pisati jednom kada ću moći.
Kada ću imati slobodne ruke.
Ako ću još osjećati potrebu.
Ali, ne kužim, zašto obitelji te djece
ne zamole za drugačiji pristup?
Užasno mi je to....
Hm, da vidim , o čemu još da pišem?
Idem pojesti burek,
masno oko usta i zubi puni sira.
A i ta tri dana će proći.
Joj.
Post je objavljen 07.05.2016. u 11:27 sati.