Trenutak, samo trenutak. Jedna od onih slika zamrzutih u vremenu i ugraviranih u sećanje. Do kraja sveta. Trenutak. Setim se da sam mrzeo obične priče, o običnim ljudima... Bile su mi dosadne. Nisam pročitao "Čiču Gorija", npr.
Vremenom, to se promenilo. S tobom, uz tebe, od tebe, naučio sam da prepoznam magiju trenutka. Postao dobrim delom kao ti, "osoba trenutka". Odavno si mi to rekla, ali znaš da ništa ne zaboravljam...
Ležimo, okrenuti na levi bok. Vodili smo ljubav dvaput i sada smo za neku skoro sasvim običnu priču. Pripijam lice uz tvoje. Mi smo skoro sasvim obični ljudi... Vremenski foto-aparat odrađuje svoje... Pogled mi se gubi u milini tvog lica, film koji gledamo ionako znam napamet.
Meni sada treba puno više hrabrosti, za napisati skoro sasvim običnu našu priču, nego prije. Sjećaš se one orahovice što sam je jednom prokrijumčarila krišom od mojih a poslije smo je na kratko držali u frizu prije nego smo se napili pa zatim vodili ljubav?
... Ležimo okrenuti na lijevi bok, ili je to bio desni? Mene fascinira taj stropni prozor podjednako kao što me blizina tvoga tijela uljuljkava u misao o sreći.
Uspaničila me je misao da sam opet izgubila svoju naušnicu. Uvijek sam ih kasnije nekim čudom pronalazila u tvom krevetu.
Skoro sasvim obična priča. Skoro.
A. & S.
Post je objavljen 18.12.2014. u 14:25 sati.