Noćas ćeš ponovo biti moj Chauvin. Ne ljuti se zbog toga. Chauvin mi je isto potreban. Volim vas podjednako. Ali drugačije. Birtija čeka. Zadimljena. U pozadini onaj džez and soul koji si mi morao stalno puštati kada sam plakala i udarala pesnicama po tvojim grudima. Stajao si mirno i nisi govorio ništa. Mislio si proći će je. Birtija čeka. Nagovorimo konobaricu da nam pronađe istu načetu flašu. Otvorit ćemo ih još. Dvije, tri. Do besvijesti. Do iznemoglosti. Dok jedno od nas dvoje ne odustane. Nekad sam sanjala o onim šuštavim podsuknjama što je nosila moja majka. Na prekriženim nogama kad sklizne svila. Iznad koljena dok zamukne kavana. Baš na pauzi instrumenata i pljeska. I ostanu oči na zjenici ispod spuštajućeg kapka. Ne ljuti se Chauvin. Dala sam ti više nego što imam. Dala sam ti sve svoje i njeno. I sve njegovo. I dok kasnije razmičeš oko mene ljude, da me ne okrznu dok se guramo kraj njih prema izlazu, a ja se svjesno naslanjam samo na tebe, i puštam da me vodiš, ne razmišljaj o čemu mislim. Jer ja još mislim kako sjedimo za stolom, i kad u autu pokušavaš da me pitaš što mi je, znaj da ću te slagati kako me je vino ošamutilo i kako mi se baš sa tobom ljubi, kako jedva čekam da ležimo jedno kraj drugog, i da su mi na pameti samo te besmislene trice. Da li nas je gostioničarka zapamtila? Da li smo joj bili dovoljno sumnjivi? Kada si mi spustio ruku na koljeno, ja sam polako razmaknula ista. Namjerno. I gledao si me u oči. I nisam skidala pogled sa tvojih zjenica. I nisam se smješila. Nisi ni ti.
Post je objavljen 08.12.2014. u 14:01 sati.