Uzvišeni, plaši me rutina života. I neka, s razlogom isčekujemo dane dostojne sebe, ali bismo morali znati da je sva kolotečina itekako potrebna,
nasušna za naš spori razvoj. U njoj mi živimo onaj bezimeni, tihi život bilja koje se mukotrpno probija kroz tamu ka svjetlosti.
Ako u te prisilne pokrete unesemo svu našu čežnju za obasjanošću, ona mora doći, mi je moramo dosegnuti. Čovjek mora procvasti, dati plodove.
I kad jednom drugi budu uživali u našoj zrelosti, mirisu, slasti, mudrosti, vjeri, u njihovoj radosti bit će i naša radost, kao što je u svakoj našoj radosti- Tvoja sreća!
Post je objavljen 27.11.2015. u 10:37 sati.