čovjek se rađa kao tabula rasa, kažu neki, u stvari mogao bi ja i proguglat, pa napisat da je to prvi rekao nekakav John Locke, pa bi ispalo da mi je filozofija, ono omiljena razbibriga dok se brijem svaki treći dan jer sam racionalan, a neki bi rekli i lijeni Dalmatinac, ali eto lijen sam pa neću, neka to ostane nedorečeno
mogao bi odmah i tu tabulu rasu, prevest sa latinskog, da ispadne da ga govorim kao stari Latinci, ali eto neću ni to,
nek ostane nedorečeno
mogao bi se ja i složiti s tim i pristati na ulogu prazne ploče, iako baš i nije neka uloga, ali neću za inat
možemo se mi rađat prazni koliko nam drago, i onda pisat po toj ploči do besvjesti, ispisivat svoja stremljenja i težnje, uspone padove i stramputice
ja ipak mislim da je na toj ploči i prije nego li se rodimo, upisana potreba da budemo voljeni, malo bar malo više od drugih, da budemo mrvu važniji, da budemo najvažniji
i nema ništa loše u tome, sve dok ne zaboravimo da svako od nas ima isti taj prvi zapis, svako na svojoj ploči ponaosob
i kao što reče, jedna moja draga prijateljica, ljubav je davanje, nesebično bez potrebe da bude uzvraćeno, i samo oni koji tako znaju voljeti, su sretni ljudi
samo oni koji se odreknu tog prvog zapisa mogu ispisati svoju ploču do kraja, jer potreba za tim malo više, tom mrvom, tim najviše, je u stvari ljubav prema samom sebi, od koje one druge ljubavi, za kojima toliko čeznemo, i ne primjetimo
Post je objavljen 28.08.2015. u 15:26 sati.