34.
Kad moj ćaća zapiva
Kad bi se neko iz rodbine ženija ili udava,
obično bi moj ćaća iša u svatove.
Nismo mogli svi jer bi to
bilo opterećenje.
Moj stariji brat, mlađi brat i sestra i ja
do kasno ne bi
mogli zaspat na slamarici.
Ne zato šta je slamarica i šta
je tvrda i ledena nego
zato šta smo ćaću čekali.
A pravili smo se.
Glasno dišemo, ne privrćemo se.
ne guramo se, ne zafrkavamo se.
Mater je sutradan ćaći rekla da
smo spavali ka zaklani sve dok
on nije doša.
A on nije doša tek tako,
on je dolazija iz daleka, polako
i s pismon:
Draga moja, napoj meni konja
i na konju sivoga sokola.
Naj mu je gore bilo salazit
onin puteljkon u mraku.
Ma, zna je on svaku opuzinu
i svaki krupni i okrugli kamen, ali kad
se nakti vinon, malo ga noge zezaju.
Ali nikad nije izgubija ono šta je
u kartu zamota:
koji komadić mesa, a najviše slatkoga,
tako smo mi zvali kolače, tortu i to.
Tako je ćaća dolazija iz dalekoga svita,
a mi smo
jedva čekali da on napipa kvaku,
i otvori vrata,
a unda bi iskočili iz slamarice
ka zečevi iz grma, ali
ne pristrašeni ka zečevi,
nego ne znan ni ja kako radosni.
Ćaća bi nas zagrlija, i mater, koja se
je već bila izvukla iz škripave postelje,
i stavija na stol zamotuljak koji
je bija pun bogastva.
Svića zekuljača imala je još petrulja i
mi smo svojin ručicaman
vadili žute komade slatkoga, slatkoga.
I gucali.
Znan da smo poslin spavali ka zaklani.
I bilo nan je toplo.
Šta su mater i ćaća
radili, ne znan, ali
kad je sunce otvorilo naše oči kroz caklo prozora,
nismo ij vidili.
Krajobrazi, 2007.
Post je objavljen 26.08.2015. u 19:23 sati.