Stara pantera imala je svoje telefonske ulete. Ovisno o prodoru azorske anticiklone, rotirala bi dva: „Sine, nemoj se prepasti, ja sam!“ ili „Sine, kako sam vas zatekla?“
Obzirom da sam sve zamislive telefonske poruke već odradio, prepasti se nemam čega, a stara pantera nikad nema problem s time, da nazove nakon svog popodnevnog odmora, usred mog ručka.
Ovaj put, stara pantera počela je drukčije, taman kad sam se na zvuk telefona zapitao, koliko puta me tog subotnjeg predvečerja gazda još misli zvati radi niti-bitno – niti-hitno.
„Sine… sjediš li?“
Iako sam zaista već odradio sve zamislive telefonske poruke, jest me malo štrecnulo. Palo mi je na pamet par ljudi, par scenarija.
„Ne, majko; stojim. Zašto; što se desilo?“
„Sine… nemoj se prepasti, ali sjedi…!“
„OK, sjeo sam; što je bilo?“ – rekoh, naravno stojeći, hvatajući sve kružne i rotacijske brzine uobičajene za telefonate sa majkom po njoj jeftinoj tarifi.
Priopćila mi je strašnu novost, da je donedavno lucidna devedset-i-nešto – godišnja poznanica zbog iznenadne demencije završila u domu. Pokušao sam pojasniti da bi to bilo strašno da je upola mlađa, ali stara se pantera nije dala smesti do posljednje minute te teme. (U međuvremenu, otpisao sam šefu mail o milijunskoj šteti i prikupljanju ponuda.)
„Sine… sjediš li, ozbiljno?“
„Da, majko…“, umirih ju, prazneći perilicu.
Sva ushićena, dvaput mi je ponovila vrijeme i stanicu, na kojoj bih obavezno („sine, ja te molim!“) trebao pogledati emisiju o rijetkim tumorima.
Iako telefonira po jeftinoj tarifi, moje „Majko, ne pada mi na pamet; tada sjedim na terasi sa čašom vina i gledam nebo“ izazvalo je tajac reda veličine 5 eura.
Pitala je, jesam li imao nekakvih problema; da zvučim napeto; umirio sam ju, gutajući večernje tri tablete za svašta; „Ma sve ok, samo … što mi želiš reći; zašto da sjedim? Što je bilo?“
„Sine, ja sam odlučila.
…
Ja NEĆU umjetni lakat!“
„Majko…. To je dobra odluka, ako si u miru s time. Nego, … imaš li Ti problema sa laktovima?“
„Sine, nemoj tako ironično. Nemam. Zato sam odlučila da neću umjetni lakat… … ni umjetni kuk. Neka ide ovako, dok ide. Pomirila sam se s time.“
Na drugom mobitelu, pojavilo se gazdino prezime. Mali pas je počeo lajati; ura od šetnje.
„Majko, mislim da je Tvoje stanje za 80 godina skroz ok. … Možda malo previše razmišljaš o bolestima i doktorima; pokušaj o nečem vedr…“
„NE! Sine! Ali si-i-ine!? Pa kako možeš… Pa ja da ne pazim o zdravlju, sad bih imala aritmiju srca i tumor želuca!“ (točno bi to imala, tim redom)
„U pravu si, mama… Da nisi pazila tako, sad bi imala aritmiju i tumor… Nego, rekla si da sjednem; je li to bila ta vijest, ili ima još…?“
„A, ne, ne, samo želim da ti bude ugodno dok pričamo!“
Šef je upravo zvao na moj drugi broj.
Pas je lajao.
Post je objavljen 01.07.2015. u 15:30 sati.