Juče prođem Pop-Lukinom, hteo sam peške do Glavne železničke stanice da vidim pošto je karta za Kečkemet, ako imaju nešto bez presedanja, i očekujem poznati prizor Varoš kapije ("druge po starosti kafane u Beogradu", doduše u novoj zgradi i sa plastičnim stolicama) a možda i Božice, vlasnice i konobarice i barmenke i sve, kad ono: isprva ne prepoznajem lokaciju, gde sam to, nema ničega, onda uočim onu susednu pekaru, i ukapiram da je maknuta drvena ograda sa puzavicama i cvećem, da nema stolica i da je lokal - zamandaljen.
Zevaju zastakljena vrata sa zatamnjenim staklima u kojima mogu da se ogledam i opet konstatujem koliko sam se ugojio.
Nema više Varoš kapije, a sada više nisam ni siguran da je to bilo ime objekta, da nije "Stara varoš"?
I šta je sa Božicom?
To je avetinjski i to ume da obespokoji - videti mesto koje si očekivao da je živo, napučeno i "u funkciji", videti ga napušteno, da zvrji, da je zapušteno. To se smrt pokazuje u objektivnosti gradskog pejzaža, isto kao grob u pustinji ili krajputaš. Prazna školjka bez debilnih učitavanja.
To je Vreme.
Post je objavljen 16.06.2015. u 10:12 sati.