Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/gjurica

Marketing

Naš post o porodu

dan kada se rodio se Fran

dogodilo se to prvog devetog, dvije i trinaeste, navečer u sedam i petnaest u Pulskom rodilištu.
u bolnicu na redovni pregled došla sam u osam ujutro. bila je nedjelja i bolnica je bila prazna. termin, koji je bio dvajstčetvrtog smo već prešišali. nekak se tom mom djetetu i nije bas žurilo. al, iskreno, meni je već bilo dost svega. tih sedamnaest kila koje sam natukla nije mi baš dobro stajalo, noge su mi oticale i ujutro me budile bolnim grčevima, a spavanje na jednom boku zadavalo mi je uhobolje i sve teže i teže sam se kretala. tih zadnjih tjedan dana jedva sam čekala da rodim. spakiranu torbu sa stvarima za bolnicu nosakala sam svuda sa sobom.
pregledom u ambulanti doktor je zaključio da se plodna voda zamutila, te da treba raditi indukciju, jer nikakvih naznaka trudova nije bilo na vidiku. pa su me primili u rodilište. ispunila sam tamo neke formulare u kojima sam potpisala kak mi vjera ne brani jesti bolničku hranu i primanje anestetika u slučaju potrebe hitne operacije, pa me ljubazna sestra otpratila do lifta. tu smo se ispred lifta Čovječuljak i ja morali pozdraviti, na njegov užas,



pa je jednako ljubazno sestra, kad je već počeo mahati potvrdom o položenom tečaju, njemu objasnila da to neće to sve krenut tako brzo, te da će ga zvat kad doktor kaže da je vrijeme, pa ne bu ništ bitno propustil.
ja sam bila skroz smirena. jednostavno znala sam da je vrijeme i da je to to. osim toga, ak su sve one žene prije mene rodile, pa valda nisam ni ja nekaj sad tak jako posebno.
gore me dočekala babica koja me uputila u kupaonicu, a kad sam tam sve obavila primio me doktor s kojim sam prošla još jednom sve podatke i to. pitali su me dal želim epiduralnu, a ja, bedasta kakva jesam i zmotana, nisam znala kaj bi rekla, pa sam rekla da mi vjerojatno neće trebati. oni su to pitali jer je trebalo napraviti još neke posebne krvne pretrage u slučaju primanja epiduralne, koji se ne mogu obaviti naknadno. onda su me spojili na infuziju i legli na krevet. pa je onda došo i doktor probušiti mi vodenjak.



i sad, kaj se točno desilo prilikom tok bušenja vodenjaka nemam blage veze, jer ja kad vidim te sprave, bolje da sam zažmirila i da ih nisam vidla. može biti da sam se ja jako strzala od staha, jer nije baš tak jako bolilo koliko se sad sjećam. uglavnom, prošlo je i to. doktor je otišo. babica mi je pokazivala kako da dišem u slučaju trudova. pa je otišla. meni je postalo strašno nesnosno dosadno. pa sam se digla i malo šetuckala po hodniku. bilo je oko jedanaest sati i taman je došla još jedna ženskica. nas dvije same u rodilištu u Puli. razmišljala sam da li je to bio dobar potez. roditi u Puli. pa sam si kontala, u Zagrebu su sada sigurno puna rodilišta.



nema kreveta. pa te pošalju doma. a nas dvije ovdje imamo svaka svoju babicu i svaka svog doktora. ma, bit će sve okej. samo da to vrijeme malo brže prolazi. kolko je to sati...jedanaest i petnaest. idem do wca.
i onda je počela agonija. u wcu skužim da jako krvarim. odem po sestru, a putem ostavljam tragove. sestra mi govori kako nije to ništa, ali ja sam prestravljena. pardonirajte moj francuski, ali kad iz vas ispadaju jetrica ne djelujete nimalo optimistično. sestra me stavlja u krevet, mijenja posteljinu i spavaćicu, stavlja mi nekakve tuftere i zove doktora. doktor gleda nekim spravama, pa traži sestru još neke sprave, sestra zove drugu sestru, ova ne može naći te druge sprave, ustrčali se svi na sve strane, ja nemam pojma kaj se događa, trudim se iz petnih žila biti prisebna i molim se svim mogućim anđelima čuvarima samo da mi nisu ozlijedili bebu i da je s bebom sve uredu. jedino mi je to bilo bitno. doktor zove drugog doktora, pa obadvojica skupa gledaju, jedan drži, drugi gleda, pa gleda opet ovaj drugi, tunkaju nekaj, nemreju nać di krvari, a i nemaju pojma zakaj toliko jako krvarim. ja se ne mogu odlučiti da li bi mi bilo bolje past u nesvijest ili čekati pri sebi, pa pokušati skužiti u čemu je problem. opet mi mijenjaju plahte i sve ispod mene. onda se sve malo smiri i svi se raziđu bez riječi i pozdrava. samo dolazi babica daje mi malo vode i pita me jesam dobro. ja je pitam zašto krvarim, toliko sam pri sebi, a ona veli da je sve okej i pod kontrolom. ja moram opet na wc, al mi neda da idem sama, a i teško mi je dignut se iz kreveta. putem do zahoda opet ispadaju čudesa iz mene. sestra mi daje nekakve krpe da si držim, valda da joj opet ne zaserem pod.



vraća me u krevet. trudovi su počeli rokati. čujem kak zove Čovječuljak dal je sve okej i dal smije doć gore. puštaju ga, jer jedna od dežurnih babica je sestrična njegovog prijatelja, pa je oni skupa uspiju namoliti. ja mu ne želim ništa govoriti da mi još i on ne počne paničariti, jer je sklon tome, a i da ga poštedim tog šugavog osjećaja, pa se samo smješkam, dok mogu, jer mi smješak ubrzo poprima oblik grimase. on pita jel me boli. jebote. samo se smijem. pretpostavljam da nije još ni približno počelo bolit. pušemo tak skupa ko dva debila, pa se ja smijem, njemu baš i nije smiješno, on se brine jel mene boli jako, pa me pita, jel te jako boli. pušem umjesto odgovora. sad me već tak boli da me više ni živciraju ta njegova pitanja nego me sama bol toliko rastura da ne mogu osjećati ništa drugo. pa mu velim nek se ode malo prošetat, popušit cigaretu, jednu i za mene, jer bolit će me jako i još dugo, pa nema smisla da i njega boli, pa se smijem od histerije, on me posluša, a meni sad malo lakše. dolazi babica, gleda, ništa još. dolazi doktor, veli još dva sata. koja mrtva dva sata, za dva sata ko je živ je živ, al ja, sigurno više nisam. opet mijenjaju plahte i presvlaće me, daju mu malo vode. Čovječuljak se vraća s puš pauze, ja vise ništ ne kužim. znam samo da nebum to uspjela zdržati. još sat i pol. ono obećanje koje sam samoj sebi dala prije poroda kak nebum vikala na porodu, jer mi to nekak nije, ono fora, al nemrem se suzdržati, pa proizvodim nekakve zvukove za koje ni sama nisam znala da mogu proizvest. gledam u taj sat ispred sebe, pa zažmirim, čini mi se kak bu kad otvorim oči prošlo tih dva sata. a minute stoje na mjestu. ovaj sat garant stoji.



sve je stalo. nisam više pri sebi. ali jesam još povremeno. sva sam se razvalila na tom stolu, noge mi same šetaju, vozim bicikl, pa plivam, sjela bih, al mi nedaju, zbog krvarenja nesmem nikud sa stola. pojela bih, najrađe. sat i ručke na krevetu. čini mi se da više nemrem. fakat više nemrem. onda opet mogu. i tak u valovima. dolazi sestra i stavlja mi kateter. veli, ajd još malo, moja, skoro, pa gotovo. nježna je i drži me za ruku.
pa, i bi nekak tak, jos malo. došel je doktor, koji je dolazio već par puta i veli, ajde, gospođo sada ćete roditi.
tri - četiri - sada!
i ja sad rodila. ono, fakat, jen, dva, tri, četri, ajmooooo.
rodila sam. nemreš bolivit.
uspjeli smo, bilo je prvo kaj sam rekla svom Čovječuljku. pa sam počela pjevati božićnu pjesmicu " Rodilo se ditešce ".
a kad su mi ga stavili na trbuh onak mokrog, sluzavog i goluždravog cijeli Svemir stopio se u taj jedan trenutak, pa smo nas troje bili sami u tom čitavom Svemiru i postojali smo samo mi u tom jednom trenutku, ali zauvijek.
i pitaju oni kak bu se dijete zvalo. Fran!, ispali njegov tata ko iz praćke, a ja iz zafrkancije pitam, a kaj ne bi bilo bolje Lovro.
ipak, ostao je Fran.
sjećam se, kad su ga uzeli vagati bio je plav kao Štrumpf.



meni je to bilo malo čudno, pa sam pitala zakaj je tak sav plav. vele oni nama, to vam je normalno. aha, možda je vama normalno, svašta je vama normalo. još uvijek smo bili jako zabrinuti da li je sve u redu, i tek kada su nam ga donijeli opranog i zamotanog u štrucu, pa stavili meni na prsa, a on je odmah počel jesti, tek onda smo nas dvoje bili na miru.
apgar je 10 / 10, rekli su. ajde, fala ti Bože.
danas Fran ima dvadeset mjeseci.
a naš Svemir se i dalje neprestano širi. što je čisti dokaz da je Svemir bezgraničan.

*******************************************
dan kada se rodio Filip


Nije da se hvalim (jer to nije za hvaliti se), al bio sam u šoku.Bio sam ko pijan, al bez cuge.

Muškarci su mačo frajeri, jači spol ,ono ,ničeg se ne boje i to.
Je, je moš mislit.
Kad se ostane duže, onda bežimo od stola da nas ne čuju kak se javljamo ženi : Evo sad ću doć! Malo sam s dečkima, evo odma dođem!--onda se vratimo za stol --ma ova moja me zove, nekaj pita za sutra!
Muškarci su jači spol i to je tak.
Tak smo mi jednog dana čekali da počnu jači trudovi, jer porod samo što nije.
Pa sam si ja to tak zapisival, ne nisam se niš bojal ni paničaril , pa nije to niš, samo dijete se treba rodit ( a u stvari strah , valjda bu sve dobro, sam da bude sve dobro).....



I kad su počeli ti češći trudovi, poslušali smo jednu ženu koja radi ko babica tam di bu se dijete rodilo, odite vi polako prema rodilištu....i mi krenuli.
Došli u rodilište, ženu su preuzeli , a meni vele čekajte.



I čekal sam, smiren, hrabar(a u meni nemir, joj, valjda ti doktori znaju kaj delaju, valjda bu sve dobro)
Nakon par minuta mi vele :odite vi gospon doma, zvat ćemo vas kad bude, da dođete na porod, prerežete vrpcu pupčanu.
Idem ja onda prema doma. Katastrofa! Kaj bum sad doma, pa oni se poigravaju sa mnom. Nije meni lako, pa žena mi treba rodit, a oni sam tak flegma, kao da se ne događa neka velika stvar!
Lako ženi, pa ona bar zna kaj se dešava, i na sigurnom su, i ona i dijete, a ja? Ja nek čekam.
Kak smo mi muški jaki, i ničeg se ne bojimo, tak sam si ja po putu prema doma pozval par frendova da dođu do mene, jer kaj bum sam sad čeko poziv, pa bit će mi dosadno ( a u stvari nisam mogo bit sam, bum poludio od brige).
I došli frendovi, malo smo pili, jeli, ko mali tulum, i velim ja : sad kad me pozovu, odem to obaviti, mislim porod, pa se vratim sim.
Vele oni -pa ko zna koliko te neće bit!? Ma bez brige, to bu začas, pa to je samo porod--velim ja (kao ja znam nešto o porodu).
I stigne poziv, mislim negde oko 23:30 . Idem ja, al ostavim vam ključ ak se zadržim.
Frendovi su ostali i čekali me.
Kad sam stigo dobio sam uniformu i navlake za papke....



Još sam bio sabran i staložen, sjeo kraj žene i čekali da krene.
Je, nije to sam tak kak sam si ja zamišljal, bome je krenulo.
To fakat boli, gledam ženu i ne prepoznajem ju, skroz mi drugačija od tih bolova. Nije bilo epiduralne, ono čisti bolovi.
A ja gledam skalu, kao neke kužim.
A bilo je i onih američanskih scena, još me ruke bole....



Sjećam se da sam tu već bio bez zraka, u šoku ,mislil sam da bum se srušio (tu je već žena meni bila potpora, a ne ja njoj. Ja sam već tu postajao teret, skoro da nisu meni trebali doktori, da mi daju nešto za smirenje, ili da me puste van (al ja sam muškarac, pa to je samo porod).
I to su krivi ti američani, oni sve zmišljaju, pa kad su prije muškarci išli na porod, nikad.
Sad je to moderno, skoro da je normalno.
Nisam baš siguran, pa mi možemo više štete napravit na porodu nego koristi svojim paničarenjem.
I tak nakon par sati sjedenja uz ženu i slušanja bolova, veli babica: evo kreće. I počne odjednom naslanjat se na trbuh, a dijete još unutra . Jedna je pričala ništa još, još nejde, a prije toga veli da je krenulo.
E tu sam već bil lud, pa ne znam više kaj se dešava, sad ide, pa nejde, pa vidi glavu, pa ne vidi, i još se naslanja na dijete (mislim si pa jel normalna, kaj to radi, hoće mi zgnječit dijete).
Tu više nisam znal ni kak se zovem, ni kaj radim tu, jel se ovo uopće događa a tek je bilo 3:30 ujutro.
Već mi i frendovi otišli, dobro da sam im ostavio ključ.
I tak je još par sati to trajalo, sestre dođu, pogledaju, pa opet ono ide, spika, a ja sve luđi.
Dobro, bil sam od neke koristi, žena me žicala vode, a sestre su joj zabranile pit, pa sam joj po skrivećki daval malo vode.
Bilo je već skoro jutro, sestre su nekud nestale, mi sami u boksu, ja ne znam kaj se dešava, sad sam već paničaril da će doć druga smjena, i da se fakat neke zakompliciralo.
I evo došle konačno sestre, idemo sad probat i kreće, pa ide, pa nejde, pa ide, pa stišću i one, opet mi gnječe dijete.
Ja to ne mogu više pratit, već sam razmišljao o tko zna čemu, kad ono sestra pita : aj gospon, budete onda prerezali vrpcu!? -i gurne mi škare u ruku. Bilo je to oko 7:00, možda koju minutu prije.
Hm, da, koju vrpcu, budem, da naravno ...totalno zbunjen i van sebe prerezal sam vrpcu tog 12. mjeseca 2008.
Ja alfa mužjak, neustrašiv hrabar-muškarac... ( mali Ficho )



Žena veli da joj je drago kaj sam bil na porodu i da joj je bilo lakše. Ok, bilo joj je lakše .
A ko mene pita jel meni bilo lakše ostat doma i pit s frendovima.
Nakon toga pitalo me dosta ljudi jel da idu na porod svog djeteta, a ja dan danas ne znam odgovor.
Znao sam samo odgovorit da mi nemamo tu snagu, i da nam tamo nije mjesto, ali da ima jedna stvar koja se dogodila nakon toga : gledam na žene malo drugačije i više ih poštujem.

A vi amerikanci non-stop neke isfuravate--porod, mcdonalds, valentinovo i to...
Tak sam ja to jutro jedva pogodio put prema doma, lutao sam po gradu i po ulicama koje znam cijeli život.
Bio sam pijan ko majka, i to bez alkohola.
Kasnije smo to sve lijepo zalijali. Jer to je čudo i to treba slavit!

U tom mjesecu darivanja dobio sam stvarno najbolji mogući poklon. Bio je to jedan od ljepših Božića.....







Post je objavljen 10.04.2015. u 22:35 sati.