Stojim. Stojim na tramvajskoj stanici, kiša je padala al njen zvuk treperenja zamjenio je trenutačni car Muk. Koliko god je to moguće u ovom gradu... Tekućina u simbolici suze mi se kondenzirala na oku. I javio se onaj glas, Alo pa što te sada muči. I iskreno ništa, stanje je teoretski stabilno. Jesu li hormoni? Tko će više znati, mogli bi biti. Ili si lažeš da je sve u redu? A nije, teško je pa nije pa je pa ne znam pa nije pa ne znam više. Pa dođe pa prode volja za uzahom za izdahom. Da li je moguće da je samo disanje sadomazohistični čin?
Ja čeznem duboko za mirom čeznem za predvidivim stanjem. Umorna sam. Od svoje 13 godine sam umorna. Ili samo volim glumatat žrtvu.. jer jedino je to uloga koju sam znala glumit i sad se kao stara generacija ne mogu pokorit novom trendu. Zašto mislim da ne zaslužujem sreću... kakvi su to mentalni abortusi.
Možda sam preosjetljiva, možda možda možda isprike isprike ajme kada mi je poginula volja za životom. Kako ne znam i nemam granicu, samo tonem u krajnjosti. Cemu? apsolutna sreća ili apsurdna tuga.
Opet sam izgubila neku unutarnju sreću. Možda ju nađem kad prestanem srat. Koje su to borbe.
Čini mi se da čak uživam u ovoj ludosti.
Pričanje sa sobom mi u u zadnje vrijeme leži puno bolje od pričanja sa drugima. Zamaraju me ljudi i ustvari teško mi se bavit njima. Nemam empatije, razumijem ih, njihove boli, tok razmišljanja ali nemam snage, nemam volje nemam enegije. Sve je to odavno posrkao on i srče mi i dalje besramno i u snovima. Proganjaju me noćne more u vezi njega. Stalno umire na neke čudne morbidne načine i stalno me to uznemiri. Kažu ljudi čuvaj ga pomaži mu, bit ce ti jednom žao kad umre, i bude, ja sam tog svjesna ali ne zbog moje nedostuposti, dapače obrnuto, bit će mi žao jednom zbog odnosa koji nismo stvorili svjesna sam toga ali čini mi se da drugi nisu.
Zašto ljudi žale. Zašto se zamaram...
što želim uopće?
Post je objavljen 04.04.2015. u 22:19 sati.