Večeras sam
obrisala ukus peza sa usana. Bacila u smeće hulahop, šminku i greškom cigarete. Kupila sam ih jer počinje sezona kiša. Nosiću suknje, obećala sam sebi. Sa nepoznatima ostati na distanci. Dok vozim, neću uz neku pjesmu zatvarati oči. Niti tražiti maramice po torbi. Promjeniću parfem. Ne nosim više žuto. Ogrlicu sam spakovala. Prokleto dobar parfem. Još uvijek mirišu perle. Bluzu više ni jednom nisam obukla. Neispeglana stoji u korpi. Kad je vidim dok preturam po stvarima i tražim nešto što bih mogla navući na sebe, čujem tebe kako govoriš da ćeš me mučiti i skidati je polako. Dugme po dugme. .
>Kakva bi to bila ljubav da sam je mogla zaboraviti? Grozim se od te pomisli. Plačem nad porukom da me ljubiš i voliš. I opet se grozim.
Nad sobom. Nad tobom. Nad nama. Nad svima.
I ipak te volim Toliko da se od i toga grozim. I tu stojim. Minutima i minutima. Boje su nam crno bijele. Najljepše nam stoje. Šetamo se i tvoj pogled je na mom potiljku. Ne okrećem se. Ne odlazimo nikad predaleko. A želiš da me odvedeš.
I želim da pođem.
Bacam šminku i hulahop. Greškom cigarete.
Volim te zauvjek, ako zauvjek postoji.
Mogla bih se groziti i zbog toga. Ali radujem se večeras tome. Zauvjek se radujem. Toliko, da bih zbog toga mogla preživjeti prve kiše...
Post je objavljen 02.12.2014. u 18:30 sati.