Marketing
Promatram krevet. Ne spava mi se. Previše kofeina i previše nikotina danas. Čudna sam i pomalo mi fališ. Mrzim te sada zato što sam čudna kada nisi tu. Ustvari mrzuckam te samo. Onako pomalo, mazno, beznadežno kratkotrajno… Negdje mora biti normalno to što sam čudna, pa ima li boljeg mjesta za to od moje glave? Nedostaje mi da mi smetaš, da te tjeram da odeš, da želim mir u svojoj sobi i kupatilo samo za sebe. Želim da mi dosadi što stalno vučeš prekrivač na sebe, a meni što ostane.
Skrivamo jedno od drugoga da znamo, da se možemo uzajamno povrijediti i slatko mi je i podjednako grozno, dok pristajem na to.
Promatram krevet. I znam da mi se ne spava. I dopuštam sebi da budem čudna pomalo. Kratkotrajno, jer mi nedostaješ. Onako slatko i grozno kako samo ja volim. A ti razumiješ.
Znam kada i kako se mučiš sa mnom jer se i ja nekad isto tako mučim. Mučim se sa krajevima, prstima, porukama, kricima, smjehom, kikotanjem, teturanjima, mamljenjem, sa svojim “odmah” i “sad”, sa svime što nam i ne bi palo na pamet. A padne.
Jer nam nedostaje i fali.
Post je objavljen 27.11.2014. u 00:40 sati.