Otkako sam dobio vozačku dozvolu, jedan mi je od najvećih strahova da će mi ključ upasti u kanalizacijski šaht.
Kad god ustanovim da sam se parkirao točno iznad šahta, uvijek mi udari krv u glavu i grčevito stegnem ključ u ruci.
***
Danas je radni dan mirisao i odisao badnjački; možda zbog polunapuštenosti, osjećaja predblagdanskog skraćenja.
***
Kasnije, plivao sam dulje, opuštenije, snažnije, neokružen masom,
i u jednom momentu sa zadovoljstvom primijetio da je kondicija već bolja nego ljetos.
***
Još kasnije, kupovao sam mesa, salate, soka, kruha, maslaca, artikala za kolače, vrećica za smeće i ženskih higijenskih potrepština, i - kao muž u klišejnoj karikaturi - najdulje čučao i oklijevao kod police s potonjim. Na brzinu sam odabrao i udaljio se čim mi je odjednom prošla misao da bi me - ako se još malo tamo zadržim - uskoro netko mogao uslikati za neku klišejnu ilustraciju ili meme.
Taj izluđujući self-consciousness - najakutniji a rjeđe spominjani fičer tinejdžerluka - kod nekih nikako da nestane i do duboko u dob.
Osloboditi ga se jednom, nekad, uskoro,
ideja je koja zvuči kao krasno zveketav pad negvi.
Post je objavljen 31.10.2014. u 16:50 sati.