Ta je svirka zaglušna, idiotska, lažna koliko to samo može biti.
Ali zato fino zvuči u ušima koje čuju samo ono što se njima čuje.
Osim ponekih idiotskih suza,
zarad toga da mi kažeš da se lijepo smijem, nema ništa izmišljeno.
Sad noću, ležim na leđima i isceniram ono lagano bježanje neobičnim putem,
kad se suza od oka slije u uši.
Bojim se tih neemocionalnih stanja.
Prisjećam se radosti i svih malih gadosti koje si mi pružio.
Čarape, visoke potpetice, kike.
I sjaja u očima. Tvojim i mojim. Našim.
Znam da bih te još uvijek mogla natjerati na smijeh
i na magičnu nekontrolisanu žudnju.
Na noći bez stvarnih vremenskih okvira.
Znam da bi me mogao natjerati na još mnogo, mnogo suza,
samo da bih ti posle dozvolila, da ih brišeš svojim rukavom,
dok bih nos gurala ispod tvoje brade i prislanjala trepavice na tvoju kožu.
Sitna krila leptira i obavezno odricanje bilo čega što ima veze sa stvarnošću.
Ležanje na podu i pisanje nečega za tebe.
Sve mi je sad teže.
Sad se samo opirem tvom nestajanju. Prokleto sebično žensko.
Ti si vjetar koji se poigrao pramenovima moje kose; i oluja što je prošla kroz moje srce. Tajfun koji je svojim nagonima dodirnuo moje i otvorio mi oči da primim ono što je istovremeno tvoje i što nije moje.
Post je objavljen 27.09.2014. u 22:14 sati.