Juče na onom jastuku, to ti je kao u kinu, gledaš preko ramena, a ne želiš da te vide i ruka koja ti je na bedru, baš ti nešto smeta, ali karta je plaćena, pa kao ono da ne propadne. A film je dobar, čak bi mogao biti kao neki hit i tebi je žao što nisi baš za te neke popularne stvari i nemaš pojma zašto ti naučna fantastika sad nešto znači. I ležiš tako na tom jastuku, sa nečijom rukom preko tog bedra, druga tvoja čvrsto drži jastuk, nos ti je u jastuku i jedno oko, ona druga strana lica što se vidi, nenametljivo govori - pusti me u san, ustvari želiš da te ne gleda, dok ti u sebi osluškuješ neke scene iz onog drugog filma i nos koji je u jastuku, miriše nešto drugo, trepćeš kao ono - u polusnu sam, ne gledaj mi sada vrat, pusti što na trepavici imam taj grumenčić - zaustaviš uzdah u sredini pluća, a baš je krenuo da se pretvori u ono mazno hm, mhm ili mm, ali shvatiš da ne bi čuo, onaj kome bi taj uzdah tako rado kroz poluotvorene usne ispustila na vrat, iza uha, pa šutiš i pretvaraš se da si baš blizu toga da sve nekako zatrpaš ispod samo jednog perjanog jastuka. Poslije, ideš kući i tješiš se da ništa nije bilo, a imaš dojam da si nešto ipak pokvarila i to namjerno, da spriječiš eventualno bilo kakve želje, što bi mogle da se pojave iz nekog sličnog jastuka, koji te noći služi za sakrivanje oka od uha, samo da ne vidiš da želiš nešto što nikako nije moguće.
Naučno fantastičan ljubavni film.
Post je objavljen 27.09.2014. u 03:46 sati.