Sunce je nekad bilo narančasto, bilo je boje trilje.
Sada je bijelo, ali trilja je bijela riba, pa valjda zato.
Dok sam ronio po plićaku našao sam lakirku.
Nazvah je sunce i ona je sjala dok se nije usmrdila.
Onda sam sjeo na grotu i uzeo knjigu.
Čitajući sam se sunčao i dobivao plave lokne
i tako pun D vitamina nisam primjetio vrijeme koje je teklo
u kontinuitetu vela maye, proklete maye što čini konstantno baca na nas.
Jesam li nešto propustio i zažalio
ili je upravo taj trenutak bilo nešto za što živjeti se mora?
Pitanje sam si postavio,
ali mirisi usahle lakirke i mog znoja natjeraše me na još jedno kupanje.
Ronim po plićaku, vadim sunce, hoka hej.
I onda sam došo doma i ispekao trilje na gradele
što su stajale na starim ciglama, koje znaju biti korisne na različite načine.
Popio sam malo vina, pojeo ribe i poslušao metal.
Zapitah se o smislu života i napisah pjesmu.
(Koju ste sada pročitali :) )
Post je objavljen 07.06.2014. u 20:15 sati.