Kad vidin nekog prognostičara
prid karton Europe
kako šeta tamo--vamo,
glumački bezbrižno,
i one tri strilice što ij je nacrta,
pa kaže skroz mirno i nezainteresirano
da će udrit olujna i orkanska bura,
u meni podivlja svaki živac
i ja san odavle do Miseca usranoga,
i još dalje--do kraja svemira,
najljući čovik.
Šesti je misec i grožđe se tribi,
i lozu san oplivija,
i zaperke san pokida,
i oko panja okopa,
svaki čokot pola litre znoja.
Vidin remek dilo
prid sobon
i iza sebe,
a unda ti divljakuša doleti
i raskida lipotu
i zakolje zadovoljstvo,
i ucrva nadu,
i posere svaki pogled u sutra.
I još kad čujen
kako će hdz i sdss stvorit niko jedinstvo
da bi srušili Glavaša iliti neku drugu glavu,
i kad vidin debele glavetine i šije
i široke jakete i gaće naši narodni vođa,
i kad čujen prazne riči obećanja,
i kad čitan u novinan
da imaju love kliko oću
i da kupuju ljude kad in se oće
i da se svi zajebavaju u klupan saborskin,
unda me muka uvati
i lava iz čireva udari mi na usta.
Morete vi mene osudit
i reć o meni i ovo i ono,
ali kad sve to uzmen u obzir i račun,
čini mi se da ova
ladna,
divlja,
jureća,
jaka,
orkanska kad god oće,
manita,
brez srca,
brez osićaja
bura
i nije tako opasna po život,
ka sve ono šta vidin i čujen.
Oću reč: eto, nada san se,
došlo je naše rvacko vrime,
vodu nas naši Rvati,
a ono bljak.
Sve neki brez muda,
brez uma,
brez lipote,
brez jakosti,
brez nacionalnosti,
brez odgovornosti,
brez poštenja,
ližu,
gmižu,
stiskaju ruke
europskin i svitskin kurvanjskin račundžijaman,
guzaju se,
putuju
i kese punu za potomke svoje.
Eto, tako ova bura šta mi lomi
ruke loze i masline,
satiruć plodove moga umića i žića,
i nije tako opasna i prisudna
za moje sutra
jerbo kad se smiri nevrime,
a, Bogu fala, oće,
opet će novi pup krenit
i nešta će bobica ostat,
a ja ću se stisnit,
i ja ću rastegnit i vino i ulje
da mi dotekne do novoga.
Namisto pet žlica ulja i dvi čaše vina
ja ću ulit jednu žličicu ulja
i popit pola čaše vina.
I opet ću bit sritan i zadovoljan,
ja i moji ukućani,
razumiš ti mene.
Ali ako ti tvoj čovik
jebe mater i cili život
u svako doba,
oni gorikarce, majmuni,
i ako ti on ubijaju ono malo duše, što ti je iza rata ostalo,
unda to nije bura orkanska,
to je bomba atomska.
Ma, znaden ja šta ćeš ti meni reć,
uvik su puvale bure,
i one prirodne i one političke.
Ali meni se čini da je ovo najgore vrime,
ne samo zato jerbo ja upravo u njem živin,
nego i zato jerbo je došlo vrime
da nan neko oće zagovnat
našu lipotu i našu slobodu
rvacku,
niki potomak
pljačkaša,
crvenokošuljaša,
orjunača,
europski žderača,
koji mislu da novcen mogu kupit sve.
I mogu
kad vođu nemamo
koji bi reka da je ovo Rvacka,
mala
i čista
i lipa,
jedina na svitu.
Bura koja ubija rvacku dušu
najgora je bura na svitu.
Pjesme II.--krajobrazi, Zadar, 2007.
Post je objavljen 28.04.2014. u 09:15 sati.