IZBRIS-BLOG
Wednesday, March 5, 2014
GOVOR NA EVROPSKOJ RADNIČKOJ KONFERENCIJI U PARIZU, 1-2 Mart, 2014
Dimitar Anakiev
GOVOR NA EVROPSKOJ RADNIČKOJ KONFERENCIJI U PARIZU, 1-2 Mart, 2014
Zdravo drugovi,
pozdrav iz Jugoslavije!
Želim da vas pozdravim u ime radnika iz bivše Jugoslavije, pre svega iz dve danas takozvane nezavisne republike: takozvane nezavisne Republike Slovenije i takozvane nezavisne republike Bosne i Hercegovine. Ja u Sloveniji živim, dok sam nedavno, za vreme revolucionarnih dana početkom februara, posetio Bosnu i Herzegovinu i bio svedok velikog uspeha bosanske revolucije. Da počnem prvo sa Slovenijom:
Slovenija je napustila jugoslovensku socijalističku federaciju stvorenu za vreme NOB da bi se pridružila Evropskij uniji 2004. Za vreme socijalističkog režima slovenački narod je stvorio svoju naciju a Slovenija je postala najrazvijenija država Istočne Evrope. Slovenački put ka EU otpočeo je u ime boljeg društva, demokratije i vladavine prava ali, tek što je Slovenija napustila jugoslovenski socijalizam, prigrlila je šovinizam kao svoju vodeću ideologiju i počinila administrativno etničko čišćenje nad 25 000 svojih jugoslovenskih zemljaka. To je bio čin kontrarevolucije, čin razdvajanja radničke klase. Dvadeset godina nakon kapitalističke transformacije Slovenija je na kolenima: ekonomija je uništena a narod je opljačkan i prezadužen.
Takva situacija izazvala je ozbiljne nemire koji su trajali od jeseni 2012 sve do proleća 2013 i u kojima je više od 300.000 ljudi (od 2 miliona Slovenaca) učestvovalo u demonstracijama protiv vlade. Tadašnja takozvana “desna vlada” je odstupila ali je nova, takozvana “leva vlada” nastavila politiku EU promenivši čak i ustav da bi implementirala fiskalna pravila (takozvano “zlatno pravilo”) i ukinula pravo narodu na referendum.
Ono što je u Sloveniji bilo administrativno etničko čišćenje u Bosni se pretvorilo u građanski rat koji je trajao od 1992 do 1995. U tom ratu poginulo je više od 100.000 ljudi dok je oko milion i po ljudi napustilo Bosnu kao izbeglice. Bosna je bila multietnička, multikulturna, multireligiozna zemlja ljudi koji govore isti jezik. Nakon što je Dejtonski “mirovni ugovor” bio potpisan – koji je omogućio američku dominaciju na Balkanu - Bosna i Herzegovina pretvorila se u zemlju podeljenu na etničkoj osnovi i to: na dve republike, deset kantona i jedan distrikt. Rascepkana na parčiće Bosna i Hercegovina je danas protektorat takozvane “međunarodne zajednice” sa dva visoka pretstavnika: jednog iz EU, drugog iz SAD. Narod Bosne i Herzegovine naziva svoju zemlju kakva je nastala posle Dejtona: “Frankenštajnska država” ali i “država ludačka-košulja”. Dvadeset godina posle Dejtona Bosna i Herzegovina je najsiromašnija država Evrope gde je više od 50% ljudi siromašno a 20% živi u potpunoj bedi, u kojoj je 2/3 mladih ispod 30 godina nezaposleno, dok je opšta stopa nezaposlenosti 48%. U isto vreme država Bosna i Herzegovina odvaja 50% svog produkta za plaćanje glomazne administracije koja služi razdvajanju ljudi i radničke klase. Ali čak i u takvoj državi radnička klasa zadržala je svoju vitalnost. Petog februara 2014 otpočela je pobuna u Tuzli, industrijskom gradu u istočnoj Bosni. Pobuna radnika iz pet nedavno privatizovanih fabrika je eksplodirala i za samo dva dana uništila sve institucije Dejtonskog kolonijalizma. Zahtevima revolucionarnih radnika Tuzle uskoro su se pridružili radnici još tri tuzlanske fabrike. Tuzlanska revolucija širila se brzo po celoj zemlji i širom Bosne i Hercegovine Dejtonske institucije bile su spaljene i uništene. Radnici i ljudi koji su ih podržavali uzvikivali su “Smrt nacionalizmu” i “Ne želimo da budemo etnički podeljeni”. Ovako masivna i brza mobilizacija ljudi od strane radničke klase je nada za budućnost. Ona pokazuje pravac i donosi svetlo radničkom pokretu Bosne, Balkana i drugod. Gospodari Bosne takodje su dobro shvatili poruku. Oni su izvršili široku mobilizaciju kvazi-demokratskih snaga da bi lažno angožovali ljude i zaustavili revolt putem organizovanja plenuma “direkne demokratije” (širokih javnih foruma). Zapravo revolucionarni radnici Tuzle imali su svoje zahteve od početka-nisu im bili potrebni buržoaski takozvani “plenumi” da bi razumeli svoje potrebe. Njihovi kljućni zahtevi bili su:
-Ne Dejtonu, ne nacionalizmu
-Zaustavljanje i revizija privatizacije
-Narodna vlada
Stanje “ni rata ni mira” je normalno za mnoge države na Balkanu. Radnici iz Bosne i Hercegovine uspeli su da uzdrmaju neokolonijalne institucije Dejtona i da donesu samopouzdanje narodima Bosne i Hercegovine, Balkana i radničkoj-klasi u celini. Pokazali su da je snaga naroda nesalomiva. U to ime vas pozdravljam.
Pariz, 1. marta, 2014
Isti tekst autor je ponovo pročitao i na sastanku i debati Pariskog marksističkog kruga, 4. marta, 2014.
avatar
----------------------------------------
DIMITAR ANAKIEV
To Izbrisani Slovenije
Today at 9:52 AM
Poštovani,
u prilagu je mpje izlaganje na Kongresu evropskih radnika u Parizu 1-2 marta, 2014:
http://izbris-blog.blogspot.com/2014/03/govor-na-evropskoj-radnickoj. html
---------------------------------------
lijepi pozdrav dimitru,
borivoj
Post je objavljen 07.03.2014. u 08:03 sati.