Stao je Mata
na polak dvora,
kokoši kljuc'u oko njega,
korov mu naras'o do trbuva.
Ne može više!
Dosta mu svega.
Uz'o vodera,
Brusa i kosu.
Pipnijo;
Još je otkovana,
zakosijo u jutarnju rosu,
poter'o otkosa
ope' za rana!?
Sve češće staje
i kosu brusi,
povuče malo iz fraklića.
Nestalo snage,
nestalo volje,
u frakliću nestalo pića.
E decu si Mata
poter'o u grada
nek' jedu tamo
mekšeg kruva
i eto sam si ostao sada;
Kuća te tvoja jedino čuva!
Sunce se još nije
ni podiglo,
A ka' će više;
Za milog Boga!?
Dosta mu košnji,
Kopanja,
Oranja,
živadi,
marve
i svega toga.
I ope' Mata povuče kosu,
Došla mu nikaka
nova snaga;
Pljunijo u dlana,
potero širje,
opsov'o rogatog
crnog vraga.
I tako Mata do noći kosijo,
psov'o vraga
i Boga moljijo.
… U ćošku ostalo
još dva – tri otkosa.
Spao je Mata
s umorni' nogu.
'Teo je kazat,
al' nije sig'o;
Oprosti Bože;
Više ne mogu!?
Zorislav Vidaković
Post je objavljen 27.12.2013. u 18:07 sati.