Valjda me je današnji napisani haiku, podsetio na onaj tvoj pokušaj da me onda nađeš. Vidiš kako sam uspela da tri godine prećutim javnosti kako je tvoj pokušaj bio uspešan. Ti si tada rekao da si samo uporan u onome što naumiš, a ja bih sada dodala da je malo i sretna Zvezda umešala svoje prste. I možda ih nije umešala zbog tebe, možda ih je umešala zbog mene, jer ja još uvek verujem da sam mezimica Sreće.
Imam potrebu da napišem javno da nisam uvek bila najbolja, niti onakva kakva sam trebala biti. Ipak sam čovek+žena, a to ti je jedna kombinacija puna zbrke i nedoumica, da ne kažem stranputica. Valjda to umem sasvim lepo da priznam (a nekad me i uhvate) pa ti na to nemaš šta da dodaš, osim da me jako zagrliš.
Možda su te drugi ponekad i uveravali kako ja nisam baš takva ali ti si takvima začepio usta.
… I onda zazvoni telefon
- “Šta radiš?”
- “Grickam krekere.”
Ne mogu valjda reći da grickam usnice jer ne znam na šta ovo liči dok ne dobijem ono prvo zeleno svetlo.
(Obećao si da nećeš da čitaš, pa kad mi telefon opet zazvoni This Time nemoj da mi ništa kažeš, osim da ćeš da me grickaš k’o krekere, mada ja više volim k’o jabuke)
P.S. zelene.
Post je objavljen 11.10.2013. u 22:42 sati.