Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/sredovjecniudovac

Marketing

NEBO

Nebo sam htio.

Oduvijek

Bio sam najmlađi, svi s kojima sam se družio su narasli do neba, penjali su se na drveće do neba, a ja sam čekao dolje da siđu.

Ljudi su letjeli u nebo i dalje kad sam bio mali. Pokazivali su nam drvenim maketama njihovih strojeva kako su to učinili. Htio sam s njima. Htio sam upravljati avionom i tako osvojiti nebo.

Počeo sam se penjati na vrhove, ali kolikogod bio visok, vidio si dolje i vidio si nebo iznad. A nebo sam htio.

Probao sam letjeti. Raširio bih padobransko krilo i zatrčao se u bezdan, ali otišao bih u nebo. Nedovoljno. Nebo je uvijek bilo iznad. Oblačno, sunčano, kišno, uvijek iznad.

Ostala mi želja za nebom i kad sam zaboravio na stare želje, proširila se, promijenila...

Razmišljao sam o nebu kad me je nešto pogodilo s leđa. Zateturao sam i pao na zemlju. Vidio sam se kako ležim na njoj. Glavom dolje. Znao sam da napokon imam nebo. Idem.

Idem njoj.




.........



Ne volim zavoje.

Na jednom sam skoro ostao.

Na jednom sam postao udovac.

Trebao je biti jedan lijep vikend. Bio je jedan usran vikend.

U petak je stigla nova biciklistička majica, retro izgled, pepito uzorak, šarena. Obradovao sam se da je stigla na vrijeme za utrku. Ja nisam stigao na vrijeme. Zakasnili smo na prijave deset minuta i neki kreten koji nikad nije nastupio ni na jednoj utrci nije nam dopustio nastup, iako je do moje utrke bilo još dva sata, do Markove tri. Protestirao sam tako žustro da je pozvao policiju. Ja sam mirni udovac iz susjedstva koji povremeno popizdi. Sljedeći put kad ga sljedeći put vidim.

Vratili smo se u Varaždin. Trebao sam ići na dugo trčanje, ali nisam mogao. Otišao sam razgledati alate po velikim trgovinama, sadnice, daske, boje... Nadam se da će vlasnici kućice ovih dana riješiti papire i da ćemo obaviti kupoprodaju i da ću početi...

Marko je napisao da ide van.

Bit ću sam kod kuće, ćupiran, sam kao ćup. Znam da sad kažete da mi tako i treba, da sam pametan, ne bih bio sam... U pravu ste, ali, eto, nisam...

Krećem kući, polako, lagano, smireno i prolazim pored moje zgrade... Prolazim ju za tridesetak kilometara... Tamo počinju zavoji, serpentine... nagore pa nadole, još jednom tako, onda to sve nazad... večer je, svjetla su upaljena, vidim ako netko ide s druge strane... jurim kroz zavoje, sječem ih dodirujem vrh svakom... klizim kroz njih, stišćem kočnicu i gas odjednom i jurnem od jednog do drugog... moj mali autić urla i zavija...Ja ga nadglasavam urlanjem uz CD:

http://www.youtube.com/watch?v=8z8vbiK16bM

I kad Graha kaže: ...u tri pičke materine... ja motam i derem se tri puta glasnije od njega: ...u tri pičke materine...

Ja ne volim zavoje, ali ponekad se moram obračunati s njima.

Prošao sam sve tamo i nazad i od kamenoloma opet vozim polako, smireno, ali potrošio sam gorivo, moram na benzinsku. Sipam gorivo, pomaknem auto, odem u kafić na pivo, ali sjetim se da ne pijem pivo, već dugo ga ne pijem ili jako rijetko... naručujem kavu, običnu, bez ičega... Vraćam se kući lagano...

Ja sam mirni udovac iz susjedstva, povremeno se moram obračunati... Barem sa zavojima


Post je objavljen 23.03.2013. u 20:18 sati.