Ne znam koji me vrag tjerao da upišem gimnaziju. Imam 0% samokontrole, 0% koncentracije i isto toliko motivacije. Ne želim to.
Mislila sam da će mi biti dobro, i da je to jedini dobar izbor, ali nije. Očito ne.
Jer sa mojim "vrlinama" teško je prolaziti s dovoljnim. Nisam ja glupa, znam se izvući, ponekad, ali opet, nisam pametnija od nekih, i to mi se SVAKI JEBENI PUT obije o glavu.
Ali problem je u tome, što ja ne vjerujem sebi. Potonula sam toliko duboko, da ne da se ne mogu osloniti na dečka, nego se ne mogu osloniti na sebe. Nekoliko puta sam se uhvatila misleći kako bih trebala njemu reći da me gura. I jesam, rekla sam mu. Rekla sam mu da me tjera sljedeće godine.
Ali, ja sam na samome dnu. Nema dalje, izgubila sam sebe. Izgubila sam povjerenje u sebe, i vjeru u sebe. Počela sam se oslanjati na krive stvari uz izliku da ja to ne mogu.. Ali sama sam si kriva. Nitko nije kriv što sam lijena. Samo sebe mogu okriviti za to, samo ja sam kriva za sve, i koliko god to mora biti bolno priznati... nemam koga okriviti, i to me ubija. Ubija me činjenica da ne mogu sama sebi pomoći, i da sam pala. Ne mogu ustati, ne mogu se kontrolirati, kao da sam izgubila upravljač, netko drugi sada povlači moje konce.
Ali ne znam... dosta sam suza isplakala i dovoljno sam se tresla u strahu, i sažaljevala samu sebe. Uhvatim se dok pokušavam smisliti scenarij u kojemu okrivljavam druge ljude, u kojemu ja nisam kriva.
Ali sve na kraju padne na moja leđa. Ja sam kriva što noćima plačem i ne spavam, ja sam kriva što se nemogu koncentrirati na ništa, ja sam kriva što mi se ruke stalno tresu. Sve sam JA kriva. Ali očito je netko napravio greškicu u nama.. a to je ta da koliko god pokušavali, jedan dio nas i dalje želi misliti da smo savršeni, da nismo mi krivi... da smo mi žrtve.
Ali znam da to nije točno, u ovakvim trenucima.
Slaba sam.
I opet će sve ostati na poznatoj misli: "Imam vremena sutra." A sutra? Znate i sami odgovor.
Post je objavljen 25.02.2013. u 22:46 sati.