Točno tamo negdje pred Straško planinom. To je ono brdo na A1, koje izvire iz ledine i strši uvis kao uho čarobnjaka postavljeno okomito. Sluša nas dok prolazimo.
Jednom, popet ću se tamo i vikati iz sve snage.
On je proučavao ledinu, a ja uho. Nisam mu rekla da je to Čarobnjačko uho. Spooky mountain bilo je dovoljno. A ionako se njemu samo pišalo.
Znala sam da će nakon toga nešto krenuti po krivom. Svakom tko ponešto zna o krhkosti ravnoteže dobrih i loših stvari koje se događaju, to je moralo biti jasno.
Napravio je prekršaj.
***
Nisam mu trebala toliko piliti o tome, istina.
Nitko normalan ne želi se posvađati u Sv. Roku. No opet, postoji li pravo vrijeme za istinu?
Nije dobro prihvatio ni činjenicu da skrnavljenje pišanjem ide uz karakter egocentričnog manijaka. Nije li dokaz da je egocentrični manijak zato što vozi pola autoputa lijevom stranom? I to što je o onoj koja mu je, jer joj se naguzio i blinkao, pokazala srednji prst i odtrubila natrag, rekao „glupa pička“, a činila se kao sasvim kulturna gospođa. Istina, to je bilo već kad smo počeli raspravljati o njegovom karakteru, ali svejedno. Tko ima pravo biti tako razdražljiv?
Uostalom, oduvijek je bio egocentrični manijak.
Izbaciti me tako nasred Sv. Roka. Stopirala sam tek na izlazu.
Pa što ako sam mu to sve rekla? On je pišao pod Uhom, jebemmu. To možeš samo ako nisi normalan i pojma nemaš o finim vibracijama.
***
Kunem se, jednog dana, izbušit ću mu gume na biciklu.
Post je objavljen 19.12.2012. u 20:17 sati.