Dok smo živjeli na otoku, radila sam u hotelu. Prek zime je bil zatvoren, al su ga bosančerosi farbali i te šeme, a onda smo svi, kompletno osoblje osim mladog balavog direktora koji je na svakom šanku drmal šibensku lozu; a bilo ih je, šankova; svi smo alzo radili sve, čistili, prali i to.
Trebalo je odabrati ekipu ili partnericu, ja sam uvijek htjela Klaudiju, koju usput rečeno niko nije htel, čobani. Domatju curu, samicu, ni se udala. a nisu ju hteli, s objašnjenjem da je glupa. Jest da je žena imala malo usporene reakcije, ali je bila kulturna i znala se smijati. Ja nekaj provalim i smijem se. Taman me popusti, moja Klaudija pokopča i smije se do suza, skida naočale i tumači mi čemu se smije, jer sam ja već zaboravila. A velim: Klodija, ti kasno pališ, al ja te obožavam. Tako da smo se uglavnom stalno smijale.
Ona je tada imala 42 godine i bila mi je užano stara. Odavno sam prešla 42., vjerojatno bi mi i sad ona bila stara, srazmjerno.
Dobile smo neku izbu pod štengama, ni prozora ni ventilacije, samo vrata. Koja smo zatvorili jer sam ja dimila stošu, pa smo zračile tek kad se više ne bismo vidjele. Onda je došla šefica da nas potera raditi. Mislim sve je tak terala, ne samo nas. Roblje. Kolki učinak je imala usporena Klaudija, tolko sam mogla sama napraviti. Reko Klodin, ti greš va selo kupit marendu, a jo gren prat zahode. Niko sretniji od nje. A zahodi bili ukenjani (samo o govnima pišem, a takav je život) maksimalno, braća moleri iz meni nepoznatih razloga kenjali u pisoare, valjda ko će dalje. Zamijenili s olilmpijskom disciplinom s/kakanje u dalj. Fuj. Ni solna kiselina to nije skidala nego sam negdje našla užasno grubi šmirgl papir pa na neku štapinu i ribaj. Katastrofa. Ali na kraju kad to govno oribaš, vidi se, jelte, a one babe kaj su vani prale prozore na buri ili jugu, operu prozore, a vjetar nanese sol ko da staklo niko ni pogledal nije. Razlika je bila samo u tome kaj je ko disal, al rezultat mog rada je bil vidljiviji.
Pa nas poslali zglancati stepenice na pet etaža.. Reko gle, ja idem odozgora dole, ti obrnuto, pa se sretnemo na pol. E ak mi je nekaj bilo nevjerojatnije u životu: Drapam ja po mramornim štengama, drvenim rukohvatima, ima posla, s onim nekim nožićem za rezati tepisone sam ribala fleke od farbe, jugopola ili kak već, ljepila, svega, kauguma ko na zagrebačkim cestama, uglavnom: dođem ja već skroz do prvog kata, nema moje Klaudije. Mislim si na zahodu je. Kad pogledam bolje, a moja Klaudija sedi još uvijek na prvoj štengi i glanca li ju glanca!!!!!! I ja mesto da popizdim, velim čuj draga, buš rupu napravila u toj skalini, još si na prvoj, ja sam oprala 8 x 5 štengi manje ovu tvoju jednu.
Je, veli ona, ali pogle zato kako je moja skala lijepa, čista.
E ak nisam riknula, žena je nevjerojatna! Fakat!
Klaudija je srednju školu završila u Ameriku. Pa je znala po engleškem. A materinjski joj je bil hrvaski i talijOnski. Pa smo radile varijacije na temu, kao tejk a sit daun. Pa me ona ispravi, al vidi da se kreveljim, aaaaah,aahaha, veli, a da to si spojila tejk a sit i sit daun, aaaahaaa, ha, ha, hahah, kaaaako doooobro!!! Onda sam ju učila njemački, pamtila je ko luda, misla sam da me zajebava, a nije, žena je bila odmorena, neudata i bez djece, vlasnica velike kuće koju je iznajmljivala i – ni po muke od života, mozak prima ko u đaka.
Ali i takve katkad zaboli glava. Onda ju to prođe ali veli ona: Sad mi se vrti glava. Gledam ju reko fakat je zaboravila hrvacki. Pitam - Klaudija, kak to misliš – vrti ti se glava? Da se to tak veli, tvrdi ona. Reko klinac, kak moš ti fino stojiš, a glava ti se vrti. Da je tako reko i onaj u nekom crtiću. Dok nisam kužila: Crtić je bil talijanski, neki lik, nek je Corado, je rekel – mi gira la testa. Što doslovce u slobodnom prijevodu - znači – vrti mi se u glavi. Ajd dobro.
Između ostalog smo praznile kante kraj šankova u kojima su bile one crne vreće za smeće, jer je popodnevna smjena imala uglavnom tulume na šankovima, čistili su skladišta. Pa je Klaudija jedan dan porezala ruku na neko staklo kad je bacala papire u vreću za smeće. Opsujem i pogledam, kad ono čaša od piva, 3 dcl, neki hajneken ili tak nekaj. Jest da je jedna bila razbijena, al nije ta druga. Zakrpam Klaudiji ruku i velim sjedi i gledaj: Izvadim cijelu čašu i velim, gle, ovo je bilo u smeću. Ja bum to doma odnesla! Je, veli ona, tako je, to je bilo u smeću, je bačeno! Ću zijet, veli ona – za činit dišpeti.
Niko nije rekel da nesmemo kopati po smeću (tad je to bilo nevjerojatno, tad, prije više od 20 godina, danas je čudno ak niko ne kopa).
Bilo je i kriglica od pol litre, dvije od litre, sa znakom firme, pa one male metalne žličice za kavu, svašta. Reko znaš kaj, evo tebi danas žlica, čaša i vrč. Tak ak buš me otkantala negdi (kaj bi, al tak se veli) da ti ja udrim kontru. A ona braco sretna ko beba. Odonda smo svaki dan kod šankova pregledavale vreće, istresale na pod ak je trebalo, bilo je “puno čiki (čikova) ma non importa, neka im činimo dišpeti, ma lipe su čaše”. Moje su se odonda sve razbile i već davno ih nema, a jesu li Klaudijine čaše još cijele, ne znam.
Ko za vraga zaboravila sam kak se Klaudija preziva, a od onog što sam proživila po povratku u Zagreb nisam se sjetila ni da je nova godina, koja pisma crna još da pišem.
Ma bi se Klaudiji davero volentieri javila. Lipa moja Klaudija, ća se smijala od srca nakon desijet minutih, kako neki policijot. Ili kakova plavuša. Ma boh ti dol zdrovja i sriće, puno mi je bilo lipo so tebon delat i slagati strOne rečenice. I činit dišpete. Ma i skaline čistiti.
Post je objavljen 29.09.2012. u 18:35 sati.