Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/posveceni-zivot

Marketing



O POSVEĆENIČKOM ŽIVLJENJU

III DEO
POSVEĆENIČKE FRAKCIJE I DEVIJANTNE EMANACIJE

Nasareji
Oseni
Elhasaji
Samseji
Mandeji
Maniheji
Masalijani
Pavlikijani
Bogumili
Katari



Prevod
25. ... Ako želite da upoznate Manesovu veru, poslušajte mene ukratko. Mani veruje u dva boga: nerođenog, samobit¬nog, večnog i jedan-drugom suprotstavljenog. Jednog pred¬stavlja dobrim, a drugog zlim, jednom je dao ime svetlost, a drugom tama. U duši ljudi je čestica (-deo) svetlosti, a telo je proizvod materije i ono je čestica tame. Njihovo pak sjedinjenje i slivanje, on predstavlja na drugi način i ovako objašnjava: Kao dva kralja iskonski neprijatelji koji se međusobno bore, i svaki vlada u sopstvenoj oblasti. Tako je tama pripremivši se i istupivši iz svojih prede¬la, počela borbu sa svetlošću. Kada je dobri Otac saznao da se tama pojavila na Zemlji, ispustio je iz sebe silu nazvanu Majka Života i ona je proizvela prvog čoveka i pet Elemenata /stoicheía/, koje su: vetar /ánemos/, svetlost /phMs/, voda /hýbMr/, oganj /pýr/ i materija /hýl/. On se obukao u njih kao da je pripremljen za borbu, sišao je dole i zaratio sa tamom. Vođe pak tame ratujući protiv njega pojeli su od njegovog oružja koje je njegova duša. Ta¬da je prvi čovek bio dole strašno mučen od strane tame. Da Otac nije uslišio njegovu molitvu i da nije poslao od njega ispuštenu drugu silu nazvanu Živi Duh i da nije sišao i pružio mu desnicu i izveo iz tame, to bi prvi čovek odavno, budući pobeđen bio u opasnosti. Tada je on ostavio dušu dole. Zbog toga kada se maniheji međusobno susretnu, jedan drugom daju desnicu, u znak zahvalnosti što su spaseni od tame. Jer govori se da se u tami nalazi svaka heresa. Tada je Živi Duh stvorio Svet /Kósmon/, i obu¬kao se u ostale tri stihije, sišao dole i izbavio vođe /toýs archontas/ i učvrstio ih na tvrđavi, koja je njihovo telo ili sfera /h sphaíra/.
26. Tada je Živi Duh /zMn pneýma/ još stvorio svetila koja su ostaci duše, i tako ih je načinio i učvrstio da kruže. Još je načinio Zemlju tako što je Omofor /Lmophóros = Div/ pridržava dole, a kad pre¬ stane da je drži ona se trese i tako se javlja uzrok zemljo¬tresa (seizmos) u predviđeno vreme. Zato je blagi Otac iz svojih nedara poslao Sina svog u srce zemlje i u njen najdo¬nji deo da bi zadovoljio njegovu pravednu želju. Svaki put kada biva zemljotres to znači da se /Omofor/ ili trese od umora, ili premešta Zemlju na drugo mesto. Tada je i materija (veštastvo) proizvela iz sebe rastinje, i ka¬da je ono bilo oteto od strane nekih arhonata (vođa), oku¬pila je sve najuglednije vođe i dobila od njih po jednu silu i stvorila čoveka, po obrazu onog prvog čoveka, i sjedini¬la ga s dušom. Takva je pretpostavka o sjedinjenju (duše i tela). A kada je Živi Otac saznao da je duša pritešnjena – (zarobljena) u telu, on budući blagoutroban i milostiv, poslao je Sina svog ljubljenog za spasenje duše. On ga je poslao tim povodom, i još radi Omofora. Kada je Sin došao, on se preobrazio u oblik čoveka, i predstavio se ljudima kao čovek, ali on nije bio čovek, a ljudi su pomislili da se on rodio.
Kada je došao preduzeo je delo spasenja ljudskih du¬ša, i ustrojio je organ (telo) od dvanaest sasuda koji je obraćajući se celom svetu oživeo duše umrlih. Veliko svetilo uzima ih svetlošću i očišćava ih i predaje Mese¬cu, i tako ispunjava Mesečev krug, kako se kod nas zove. Ova dva svetila on naziva lađama, ili sasudi¬ma za prevoženje. Zatim, kada se Mesec napuni, on ih pre¬vozi prema istočnom vetru i tako oslobodivši se tovara, nanosi štetu, a potom se opet puni i ponovo se podiže i kreće sa posudama duša, i sve tako dok sopstveni deo duše ne spase. Jer svaka duša i svako živo biće koje se kreće, govori on, učestvuje u suštini dobrog Oca. Kada Mesec preda tovar duša eonima Oca, one prebivaju na stubu slave koji se naziva i savršeni vazduh. I ovaj vazduh je stub (-stolp) svetlosti ako je ispunjen očišćenim dušama. To je sredstvo kojim se duše spasavaju.
27. A zašto ljudi umiru? Evo u ovome je: neka lepa devoj¬ka, ukrašena i sve prevarna, nastoji da zavede arhonte (vo¬đe) koji su Živim Duhom uzneseni na kopno (-suvo) i razapeti; ona se muževima predstavlja kao lepa žena, a ženama kao naočit i požudan muškarac, a kada arhonti uvide le¬potu njenu, i bivaju ranjeni ljubavlju i ne mogući da je shva¬te, silno se raspale ljubavnom strašću i lišavaju se uma. Kada se oni udalje, deva postane nevidljiva, tada veliki arhont ispusti iz sebe oblake, kako bi gnevom svojim po¬mračio svet. Tako, ako silno pritiska, kao čovek iznemo¬gao od znoja, a njegov znoj je kiša. Slično i arhont Žetve, ako je zaveden od devojke, širi kugu po celoj Zemlji kako bi usmrtio ljude. A telo se naziva svet u odnosu na veliki svet. I svi ljudi imaju korenove dole povezane sa gornjim kada devojka nekoga zavede, tada počinje da seče korenove ljudi, i kada budu posečeni njihovi koreni, tada počinje da se javlja kuga, i tako oni umiru.
Ako se vrhovi korenova potresu, nastaje zemljotres, i sledi potres Diva. Ovo je uzrok smrti.
28. Reći ću vama i ovo, kako se duša preliva u pet obli¬ka. Najpre se očisti njen mali deo, zatim se preseljava u telo psa, ili u kamilu, ili u drugo neko živo telo. A ako je duša načinila ubistvo, preseljava se u telo prokaže¬nih (-gubavih). Ako se nađe na žetvi, odlazi u tela nemih. Imena duša su ova: um, poimanje, razumevanje, razmišljanje, smisao.
A žeteoci koji žanju slični su arhontima, od isko¬ni nalaze se u tami, pojeli su deo sveoružija prvog čove¬ka. Zato im je potrebno da se presele u travu, ili u pasulj, ili u ječam, ili u klas, ili u voće, kako bi bili požnjeve¬ni i posečeni. A ko jede hleb i on mora postati hleb i biti pojeden. A ko ubije pticu, biće ptica. Ko ubije mi¬ša, on će biti miš. A ko je opet bogat u ovom svetu i ode iz svog tela, nužno mu je da se preseli u telo siromaha, i ići će da prosi, i posle toga preći će u večnu muku. Po¬što ovo telo pripada arhontima i materiji, ko zasadi persijsko drvo, biće potrebno da pređe u mnoga tela dok se to drvo ne obori. Ko sagradi sebi kuću, biće rasejan po svim telima. Ko se umiva u vodi, njegova duša će se zgrči¬ti. A ko ne daje izabranima radi svoje pobožnosti, biće mučen u pokolenjima i preseliće se u tela oglašenih dok ne prinese mnogo pobožnosti. Zbog toga oni prinose iza¬branima najbolje u hrani.
A kad zažele da jedu hleb, najpre se ovako mole govo¬reći: »Ja te nisam ni žeo, ni mesio, ni u peć stavio, nego te drugi umesio, i meni prineo da jedem bez krivice.« I kad to kaže sebi onda govori oglašenom: »Pomolih se za tebe«, i tako on odlazi. Jer kako sam vam malo pre rekao, ko žanje biće požnjeven; tako ako neko nosi pšenicu u mlin, i sam će biti samleven, ili ko mesi biće umešen, ili ko ispeče hleb biće ispečen. Zbog toga je njima zabranjeno da čine taj posao. Postoje još i drugi moćni svetovi svetlosti koji iščezavajući iz ovog sveta, tamo i dalje opstaju. Ko ide po zemlji, škodi zemlji, a ko pokrene ruku škodi va¬zduhu, zato što je vazduh duša ljudi, i životinja, i ptica i riba, i gmizavaca. Rekao sam vam, ako se ko nalazi u svetu, to telo nije od Boga već od materije i tama je, i mora biti pomračeno.
29. O raju: On se ne naziva Svetom /kósmos/. Rastinje u njemu je pohota, i ostale prevare koje zavode pomisli onih ljudi. Drvo u Raju, preko koga su spoznali dobro, to je bio Isus i poznanje Njega u svetu, i primajući ga, razlikuje se Dobro i Zlo. Sam pak svet, nije delo Božije, već se obrazovao iz dela materije, i zato će sve propasti. A što su arhonti uzeli od prvog čoveka, to ispunjava Mesec, i svakodnevno se očišćava od sveta. Ako duša otuda izađe ne saznavši istinu, ona se predaje demonima da bi je oni ukrotili u paklu ognjenom. Posle kazne ona se preseljava u tela da bi se ukrotila, i tako se baca u veliki oganj do kraja.
30. O našim pak prorocima on ovako govori: Postoji Duh bezbožnosti, ili bezakonja tame, koji od početka pro¬ishodi, i zato nisu govorili laži jer im je arhont oslepio um. I ako ko posleduje njihovim (-proročkim) rečima, za¬navek će umreti privezan u blato zato što nije spoznao Utešitelja. On je zapovedio samo svojim izabranicima, nije ih više na broju od sedam: Kada prestanete da jedete, pomolite se i stavite na glavu ulje zakleto mnogim imenima, radi utvrđenja te vere. A imena mi nisu otkrivena, samo ih sedam upotrebljavaju. I još mi poštujemo veliko ime Sabaota: ono je priroda čoveka, i otac pohote. Zato se oni prosto klanjaju pohoti priznajući je za boga.
O Adamu ovako govori, da je on stvoren, rekavši: »Hajde da stvorimo čoveka po slici (obrazu) našem i po podobiju, ili po liku koji vidim«, a to je arhont koji je rekao drugim arhontima: »Dođite, dajte mi od svetlo¬sti koju smo dobili, i stvorimo čoveka po obliku nas ar¬honata koje mi vidimo«; to je prvi čovek, i tako je stvoren čovek. Slično je i Eva stvorena, dato joj je od njihove poho¬te, kako bi obmanula Adama, i kroz njih se tvoračkom si¬lom arhonata završilo obrazovanje sveta.
31. Bog nema udela u ovom svemu, i ne raduje mu se, zato što su ga arhonti od početka opustošili i pričinili mu štetu. Zbog toga on šalje i svakodnevno od njih izbavlja dušu svoju uz pomoć tih svetlosti, Sunca i Meseca, od čega se ceo svet i sva tvorevina otima. A o onome koji je govorio sa Mojsejem, i Judejima, i sveštenim licima, ka¬že da je to bio Knez Tame, a hrišćani, judejci i mnogobo¬šci su jedno i isto jer poštuju jednog istog Boga. On ih vara u svojim pohotama budući da nije istiniti Bog. Zato oni koji se uzdaju u Boga koji je govorio preko Mojseja i Prorokâ, zajedno s njima shodno njihovim strastima. Posle svega ovoga na kraju on govori kako je sam napisao: »Kada Starac pokaže svoj lik, tada Div skine sa sebe Zemlju, i tako izađe veliki oganj, i opustoši ceo svet. Potom otpu¬sti stenu (-santu) sa novim Eonom da bi sve duše grešni¬ka bile zanavek svezane. To će se dogoditi tada kada dođe čovek. A svi: Isus koji je u malom brodu, i Mati života, i dvanaest upravljača, i devojka svetlosti, i treći starac koji je na velikom brodu, i Živi duh, i Stena velikog ognja, i stena vetra, vazduha, vode i unutrašnjeg živog og¬nja, prebivaju pri maloj svetlosti sve dok oganj ne uništi ceo svet. A kroz koliko će se godina to dogoditi, to ne znam. A posle toga biće vaspostavljene dve prirode. Ar¬honti će prebivati u svojim donjim predelima, a Otac u gornjim, dobivši opet svoje.« - Celo ovo učenje Manes je predao trojici svojih učenika zapovedivši svakom da ide u razne oblasti. Adda je dobio u svoj udeo oblasti Istoka, a Toma je dobio Siriju, a Hermija dalje u Egiptu je predu¬zeo put. I do danas oni tamo žive želeći da utvrde tamo svoje učenje.»



Bogumili


Viđenje bogumila kod bugarskog presbitera Kosme

Ukratko o Kosminom viđenju bogumila


Bugarski presbiter Kosma živeo je u vreme cara Petra (vl.: 927.-969. g.). U to vreme Bugari su već pokršteni, primili su bizantijsko hrišćanstvo (iako su najpre među njima počeli delovati latinski misionari); car Boris I je 865. g. bizantijsko hrišćanstvo proglasio državnom verom. To potvrđuje i konstantinopolski patrijarh Fotije, iznoseći da su Bugari već u njegovo vreme prihvatili bizantijski hrišćanski obred: »... I bugarski narod, /nekada/ varvarski, mrzitelji Hrista, sa blagom pripitomljenošću prišli su bogopoznanju odbacivši demonizam i nastranosti iz svojih verovanja i odbacivši obmanu u sklonosti ka idolima kao i zastrašenost od svega što ih okružuje, primiše neočekivani dar hrišćanske vere.« ('Okružna poslanica poslata arhijerejskim prestolima Istoka', pogl. 3 – prevod: Panajotis Vasiliadis) – Nešto pre toga bizantijski imperator Konstantin Kopronim (719.-775. g.) veliki broj pavlikijana od Male Azije do Sirije preselio je na Balkan (među Slovene) i u Trakiju, budući da su mu pravili štete po Carstvu.

Petar Sicilijanac (Petros Sikeliotes), izaslanik bizantijskog cara Basilija I (867.-886. g.) kod paulikijana u 869. g., u svome delu ™ĂÄżÁą± ÄÉ˝ ś±˝ąÇ±ąÉ˝ ÄÉ˝ ş±ą  ±Ĺ»ąşą±˝É˝ ş±»żĹĽµ˝É˝ izlaže povest i učenje jermenskih manihejaca, paulikijana. Upućen u Jermeniju 870. g., u grad Tibriku, radi izmene zarobljenika, tokom 9 meseci boravka susreo je i upoznao je onamo mnoge sledbenike Pavla iz Samosate. Od samih paulikijana saznao kako nameravaju da pošalju neke između sebe u bugarska mesta (tópois Boulgarías), kako bi za svoju sledbu pridobili i neke od bugarskih hrišćana bizantijskog obreda, kako već Sicilijanac izlaže u svome (uz knjigu) popratnom pismu bugarskom arhiepiskopu Petru (PG, CIV, 1241); time je jasno želeo da Arhiepiskopa pozove na budnost pred manihejskom ekspanzivnom pretnjom.

Pod pretnjom širenja paulikijanstva, odnosno bogumilstva u Bugarskoj, Kosma je sastavio 'Besedu protiv novopojavljene bogumilske herese', koristeći izdašno u sastavljanju izlaganja reči Petra Sicilijskog, te patrijarha Fotija, i naravno 'Bibliju' za citiranja.


Prevod teksta

U vreme pravovernog cara Petra zbi se u bugarskoj zemlji da se pojavi pop po imenu Bogomil, bolje rečeno “Bogu-nemil” koji prvi poče da propoveda heresu u bugarsku zemlju.

To /= krštenje vodom/ nije sveto tajinstvo i ne treba da se izvršava; sveti Jovan je bio Đavolov sluga.


Osvrt

Anatemu na popa Bogumila, koji je prihvatio i širio neomanijestvo odnosno paulikijanstvo, i 'Sinodik cara Borila' baca anatemu. Bogomil je, inače, kako Kosma izveštava, imao nekoliko poverljivih učenika koji su se zvali: Mihail, Todor, Dobri, Stefan, Vasilij i Petar.

Vrlo je nakaradno to što su bogumili i Jovana Krstitelja proglašavali “Đavoljim slugom”, Jovana koji je pripremio Hristu Božijem i koga je Hrist osvedočio kao najvećeg proroka rođenog od žene. Bogumili su se krštavali bez vode, izgovarajući samo molitvu 'Oče naš', i polagajući na kandidata knjigu 'Evanđelja po Jovanu'.



Zigabenovo viđenje bogumila

Ukratko o Zigabenovom viđenju

Konstantinopolski monah Evtimije nazvan Zigaben (Euthymios Zigabenos) iz monastira Periblepte bio je čovek od poverenja cara Aleksija I Komnina (1081.-1118. g.), koji mu je (pod plimom pojave bogumilske herese) 1115. g. poverio pisanje ‘Dogmatičkog naoružanja’ (Panoplia dogmatik). I ovaj monah je u 28 naslova (týtloi) izlagajući dogme institucionalizovane Crkve i kompilatorski opovrgavajući mnoge herese, počev od arijanske, sastavio po obimu impozantno delo, koristeći pritom dostupne mu florilegijume. U ovom zborniku on se pored ostalog osvrće i na manihejstvo (pogl. 9), paulikijanstvo (24), masalijanstvo (26), bogumilstvo (27), ... U drugoj polovini XIV stoleća bugarski patrijarh Evtimije, koristeći i uveliko prevodilački prepisujući 'Dogmatičko naoružanje', sastavio je 'Život episkopa Ilariona' (koji je živeo u XII stoleću u makedonskoj Mogljeni), prikazavši ovog episkopa kao navodnog borca protiv heretika-bogumila.


Helenski tekst
( ±˝żŔ»ą± ´żłĽ±Äąş· Ä·Â żÁ´ż´żľżĹ ŔąĂĵżÂ ·Äżą żŔ»ż¸·ş· ´żłĽ±ÄÉ˝, şµĆ±»±ąż˝ ş¶ý- J. P. Migne: Patrologia Greaca, tom. CXXX, col.1289. Paris, prvo izdanje 1865.)


Prevod

Heresa bogumila pojavila je se ne mnogo pre našeg vremena, a bila je deo masalijanske, i u mnogim stvarima slaže se sa njihovim učenjem, a neke je (dogme) i sama izmislila i kugu povećala. A otkrivena je za vreme bogomupravljenog cara našega Aleksija, koji je mudro i na vrlo čudan način ulovio njenog začetnika. To je bio neki lekar Basilije, čovek mnogo pokvaren, i kužan, i pun izopačenosti, i oruđe svakoga zla. (Prevod: Vaso Glušac)


Osvrt

Nakon pripajanja Bugarske Bizantiji 971. g., otvoren je i put i za širenje bugarskog neomanihejstva na to podneblje; nekih 180 g. posle učvršćivanja bogumilstva u Bugarskoj, njega ekspandirajućeg nalazimo i u Konstantinopolu i Bizantiji: »Basilije je zarazio sav svet svojom gadošću a zatim je se pojavio u carski grad ...« (Zonara, Epitome historiarum, XVIII, 23)

Pošto je delom 'Dogmatičko naoružanje' Zigaben hteo da proslavi i cara Aleksija, to je i sastavio priču kako je navodno sam Car lukavo ispitao i razotkrio ostarelog lekara i “monaha” Basilija, poglavara bizantijskih bogumila, sazvao zbog njega sabor i osudio ga na spaljivanje. Istina je nešto drugačija (što on iznosi na drugome mestu), odnosno da je se on sam, pre cara, susreo sa bogumilstvom.

Monah Matija Blastar (Matthaios Blastares), pišući u Solunu 1335. godine alfabetski sređeno kompilaciono delo o crkvenom pravu – ŁĹ˝Ä±łĽ± ş±Ä± ĂÄżąÇµąż˝, ove (gorecitirane) Zigabenove navode doslovno preuzima, iako oni tada već anahrono i neprimereno doimaju. Isto nesmotreno postupio je i Konstantin Harmenopul (1320.-1383. g), savetnik cara Jovana VI Kantakuzena, u svome spisku heretika (PG, CL, 28).

Bogumili su se kao i masalijani oblačili u monašku odeždu (tada crnu), po Zigabenu da bi se prikrili ili da bi obmanuli svetinu: »Odevaju se poput monahâ: uzimaju /monašku/ odeždu kao mamac sa sakriju vuka u pitomo krzno, kako bi radi odežde imali lakši pristup i zgodu za razgovor, i kako bi bez podozrenja lepo govoreći bacili otrov u uši svojih slušatelja.« (XXVII, 24 - PG, CXXX, 1273) – Po Zonari lekar Basilije, bizantijski poglavar bogumila, nosio je monaške haljine, bogumilstvo je izučavao 15 godina a propovedao ga 52 (XVIII, 23); po Zigabenu pak on je bogumilsko učenje propovedao tokom 40 godina (XXVII, 52) a u propast je poveo na hiljade svojih učenika (XXVII, 16).

Zigaben u 52 tačke prikazuje Basilijevo učenje. On iznosi da bogumili (oko Basilija) odbacuju sve Mojsijeve knjige i Boga koji se u njima spominje (tač. 1). I sam prevaren od Satane Mojsije je prevario judejski narod satanskim čudima, da bi na Sinaju potom primio Zakon od Demona (10). Demon, odnosno Satana, stariji je i jači sin Božiji od Hrista (6). Idolopoklonici su oni koji poštuju ikone (11). Preziru časni Krst, koji je demonsko delo (15), zato što je na njemu umro Spasitelj (14). Demoni sede na grobovima sveštenika i crkvenih otaca i u ime njihovo čine čuda (12), te stanuju u svim zidanim hramovima (17 i 18), koji su poput grobova sa kostima mrtvih (49). Svoju pak zbornicu nazivaju Betlehemom (28). Odbacuju Jovanovo krštenje, krštenje vodom ovoga sveta, kao neduhovno (16), i farisejima i sadukejima nazivaju one koji veruju u njegovu moć (31). - Bogumilsko učenje, bar kako ga Zigaben predstavlja, dosta je zamršeno, sirovo i buntovno. Oni su s jedne strane učili da je Bog sve do 5533. godine od stvaranja Sveta imao tri lica, a onda je dobio jedno lice čovečijeg izgleda (3 i 2), koje opet oni, u snu ili u viđenju opažaju: Oca kao bradatog starca, Sina kao bradata čoveka, a Duha Svetog kao golobrada mladića (23). Bog Otac je rodio Sina, a Sin Duha Svetoga (5), i njih nije bilo do 5500. g. od stvaranja Sveta (4). Od molitvi prihvatali su samo 'Oče naš', i molili su je 7 puta na dan i 5 puta na noć, dok su ostale molitve prezirali i nazivali blebetanjem (19). – Po Zigabenu, bogumili su odbacivali mnoge “pobožne” careve kao hrišćane, dok su prihvatali samo one koji su se pokazali kao ikonoborci, poput Konstantina V Kopronima (741.—775. g.). Lekar Basilije je, inače, govorio da je u posedu “izvorne” 'Biblije', koja nije prošla uređivačku redakciju Jovana Zlatoustog.


Viđenje bogumila kod Anne Komnene

Ukratko o Komneni i njenom viđenju

Anna Komnena (Komnene, oko 1083.-1148. g.), kćerka bizantijskog cara Aleksija I, kao monahinja opisala je u 15 knjiga povest svoga oca – ĺ‘»µľą±Â. Iako ima pristrasan panegirički naboj (nastao iz pobude da preuveliča očeve zasluge za pravoslavnu veru), zato što je se u njenom oblikovanju služila građom iz carske arhive, diplomatskim aktima, primercima privatne prepiske i izveštajima carevih vojskovođa, 'Aleksijada' predstavlja za današnjicu vrlo važan historiografski izvor. Komnena u svome obimnome spisu puno puta pominje bogumile i iznosi priču o lekaru-monahu Basiliju, koji je u Bizantiji začeo bogumilsku heresu.

Kazujući o Aleksijevim bojevima sa Skitima i Kumanima u Trakiji, Komnena spominje i trakijski grad Filipupol (VI, 4, 3 i drugde), kazujući da su onde u Aleksijevo vreme obitavali Jermeni, te bogumili i paulikijani, sledbenici Manesa, Pavla i Jovana Samosatskog, koje je tu doveo i naselio car Jovan Dzimisk (969.-976. g.), želeći da njihovu borbenost iskoristi protiv Skita i Kumana. Kada su se naseljenici okrenuli pljačkaški na tamošnje hrišćane, car Aleksije je se dao na posao da ih sa filipupolskim arhiepiskopom prevede u hrišćansku veru. One koje nije uspeo prevesti u ondašnji vid hrišćanstva, doveo je sa sobom u Konstantinopol i utamničio ih. Dakako ti azijski manihejci su, ako prethodno u Bizantiju nisu dospeli oni iz Bugarske, bili su rasadnik za širenje bogumilstva u Bizantiji. – Znameniti bizantijski polihistor Mihael Psel (Michael Psellos, 1018.-1079. g), u svome delu De operatione daemonum (p. 3 sq) ukazuje da je u Trakiji vrlo aktivno delovala sekta masalijana.



Helenski tekst
(Alexias, XV, 8, 1. - Priređeno prema: Anna Comnčne: Alexiade. Ed. B. Leib. Vol. III. Paris: Les Belles Lettres, 1945.)

Meta\ de\ tau=ta tou= eĂtouj .... diippeu/ontoj th=j basileiżaj au)tou= me/giston e)pegeiżretai ne/foj ai¸retikw˝n, kaiě to\ th=j ai¸re/sewj eiĺdoj kaino/n, mh/pw pro/teron e)gnwsme/non tv= e)kklhsiż#. Du/o ga\r do/gmata sunelqe/thn ka/kista kaiě faulo/tata e)gnwsme/na toiÍj pa/lai xro/noij, Manixaiżwn te, w¨j aĂn tij eiăpoi, dusse/beia, hÁn kaiě Paulikianw˝n aiŕresin eiăpomen, kaiě Massalianw˝n bdeluriża. Toiou=ton de/ e)sti to\ tw˝n Bogomiżlwn do/gma, e)k Massalianw˝n kaiě Manixaiżwn sugkeiżmenon. Kaiě w¨j eĂoiken, hĹn me\n ka)n toiÍj pro\ tou)mou= patro\j xro/noij, e)la/nqane de/: deino/taton ga\r to\ Bogomiżlwn ge/noj a)reth\n u(pokriżnasqai. Kaiě triżxa me\n kosmikh\n ou)k aÄn iădoij bogomiliżzousan, ke/kruptai de\ to\ kako\n u(po\ to\n mandu/an kaiě to\ koukou/lion. Kaiě e)skuqrwŻpaken o( Bogo/miloj kaiě me/xri r(ino\j ske/petai kaiě kekufwÜj badiżzei kaiě u(poyiquriżzei to\ sto/ma, taĂndoqi de\ lu/koj e)stiěn a)ka/qektoj.


Prevod

Zatim, u ... godini njegovog /= Aleksijevog/ carevanja, podigao je se ogroman oblak heretika. To je bio novi vid herese, dotad nepoznat Crkvi. Među sobom su se pomešala dva najgora i najmrskija učenja koja su se pojavila još u stara vremena: bezboštvo maniheja, koje mi takođe nazivamo pavlikijanskom heresom, i sramota masalijana. To je bilo učenje bogumila /bogomílMn/, nastalo slivanjem masalijanstva i manihejske herese. I ono je verovatno postojalo još pre vremena moga oca /Aleksija/, međutim u tajnosti; jer sekta bogumila je vrlo vešta u oblačenju u obličje vrline. Dugokosi svetski čovek nije se mogao videti među bogumilima, jer njihovo zlo je se sakrilo pod plaštem i kukuljem. Izgled kod bogumila je namršten, lice prekrito do nosa, hoda on s pognutom glavom i nešto mrmlja sebi pod nos; no srcem on je besan vuk.




Osvrt

Začudo, Komnena ostavlja lakunu na mestu gde je trebala navesti godinu pojavljivanja bogumilstva u Bizantiji; jasno je ipak da je se to desilo pre 1111. g., kada je se okončalo vladanje patrijarha Nikole III Gramatika (1084.–1111.) pod kojim je bogumilski vođa Basilije osuđen. Opisujući bogumile (bogomile) i obračun sa njima Anna je se služila i Zigabenovim 'Dogmatičkim naoružanjem' (XV, 9, 1), spisom po kojem navodno sam Car razotkriva visokog bogumilskog vođu, ostarelog lekara Basilija obučenog u monašku odeždu, koji je imao 12 učenika-“apostola”, a sednica sa predsedavajućim patrijarhom Nikolom ga optužuje i osuđuje. Basilija, koji nije hteo da se odrekne svojih verskih ubeđenja, Car je na kraju na Hipodromu spalio 1118., posle osam godina tamnovanja.

Komnena je dobro zapazila da je u bogumilstvo bilo tragova na samo iz manihejstva i pavlikijanstva, već i iz masalijanstva. – Komnena ukazuje da je i žene Basilije imao među svojim učenicama. Kosma Presbiter iznosi da kod bogumila i žene vrše ispoved. Zigaben svedoči da kod bogumila i žene uzimaju udela u nekoliko tajinstva, naprimer pri posvećivanju neofita (XXVII, 16).



Viđenje bogumila kod Stefana Nemanjića - Prvovenčanog


Ukratko o ovom viđenju

Bogumilska heresa je svoj najtežu omrznutost doživela u nemanjičkoj Srbiji, u srpskoj Zeti (oblasti Hum i Trebinje), i Bosni; u ondašnju Srbiju – Rašku, dospela je iz Bugarske, Makedonije i Grčke (Bizantije) preko Raške. Stefan Nemanjić (Prvovenčani, koji je 1217. godine od rimskog pape Honorija III dobio kraljevsku krunu) u svome spisu 'Život i dela svetoga i blaženog i prepodobnog oca našeg Simeona, ...', u opisu života (1113.-1199. g. ne.), svoga oca Stefana Nemanje, znamenitog srpskog župana (1168.-1196.) g. ne.), koji je se posle većih teritorijalnih osvajanja zamonašio i uzeo ime Simeon, govori za njegov obračun sa bogumilima (- oni se doduše ovde ne pominju po imenu, ali je aluziono očigledno da se na njih misli); sve je počelo kada je jedan od Nemanjinih najvernijih vojnika saopštio ovome da mu se u Raškoj, staroj srpskoj županiji, koju je on hteo potpuno ujediniti oko pravoslavlja, širi buntovna dualistička vera.

'Život i dela ...' su, inače, u celovitom prepisu (20 poglavlja) iz druge decenije XIV stoleća, sačuvane u zborniku koji još sadrži i 'Paterik', sinaksarsko 'Nemanjino žitije' (druga redakcija) i spis 'O dvanaest petaka'. Ovaj zbornik se danas čuva u Parizu, u 'Nacionalnoj Biblioteci', pod signaturom Cod. Slave 10.





Prevod (sa crkvenoslovenskog)
('Život i dela svetoga i blaženog i prepodobnog oca našeg Simeona, koji je bio pređe nastavnik i učitelj, gospodin i samodržac otačastva svoga, sve srpske zemlje i pomorske', pogl. 6 – Priređeno prema jezičkoj verziji Lazara Mirković i Dimitrija Bogdanovića. 'Sveti Sava: Sabrani spisi' -
Prosveta i Srpska književna zadruga. Beograd, 1986.)

Dođe /Nemanji/ jedan od pravovernih vojnikâ njegovih, pa, pavši na kolena, s uzbuđenjem i uniženjem mnogim govoraše mu: »Gospodine, ja sam među najhuđim /= najgorim/ slugama tvojim najmanji, i, videvši usrdnost tvoju prema vladici tvome Gospodu Isusu Hristu, i prečistoj vladičici Bogorodici, i ovim svetim ugodnicima njihovim, zaštitnicima tvojim, koji krepkim dlanom podržavaju tvoju vlast nepovređenu, usudih se javiti tvojoj moći da se mrska ti i trikleta heresa već ukorenjuje u državi tvojoj.« - A ovaj prečasni sveti moj gospodin, ni malo ne zadocnevši, odmah prizva svoga arhijereja, po imenu Jeftimija, i črnce /= monahe/ s hegumenima svojima, i časne jereje, i starce i velmože svoje, od maloga do velikoga, pa govoraše svetitelju, i črncima, i svima sabranima: »Dođite i vidite, oci i braćo, ako sam i najhuđi među braćom svojom, ali Gospod Bog i prečista vladičica Bogorodica, mati njegova, ne gleda na lice čovečje, nego udostoji mene najhuđega, koji verujem u jednobitnu nerazdeljivu Trojicu, da čuvam ovo predano mi stado, koje vidite sada, da se ne poseje kukolj lukavoga i odvratnoga đavola. I nikako nisam mislio da je on u oblasti mojoj, a već sad čujem da se lukavi brzo ukorenio i da hulu nanosi na Duha Svetoga i da deli nedeljivo Božanstvo, što govoraše bezumni Arije, presecajući nedeljivo Božastvo, što rekoše sveti i bogonosni oci: "Ko ti, Spase, rizu razdra?", reče: "Arije, bezumni, koji Trojicu preseče." Tako i ovi bezumni idu za učenjem njegovim, i ne znajući, bednici, da će, pošto su tako verovali, sići s njim, trikletim, na dno skrovišta Hadovih.«


I dok je govorio ovaj Sveti, i dok je bila velika prepirka, dođe kći jednoga od velmožâ njegovih pravovernih, udata za muža od tih krivovernih, koja je bila u njih i saznala nečiste odvratnosti njihove, ali se nimalo ne kosnu vere njihove, i, pravci k nogama Svetoga, ispovedaše jasno, govoreći mu: »Gospodine, gospodine moj, evo vidim kako tvoja vladavina ispituje o ovoj mrskoj i odvratnoj veri; uistinu, gospodine moj, bih isprošena po bračnom zakonu, u oca mojega, sluge tvoga, koji je mislio da je jednoverstvo u tvojoj državi. I bih u tih zakonoprestupnika, i videh, gospodine, da zaista služe otpadniku od slave božje, samome sotoni. I ne mogući trpeti smrada gluhih kumira i mrske herese, istrgavši se iz ruke njihove i prebegavši, vapijem državi tvojoj: porazi krstom one koji se bore s nama, da nauče nečastivi neprijatelji kako je moćna vera tvoja, gospodine.« - A Sveti, izvedavši ovu pred sabor svoj, sabran protivu te lukave herese, izobliči krivoverje njihovo, i savetova se sa svetiteljem svojim Jeftimijem i sa časnim črncima, i sa velmožama svojim, i, nimalo ne zadocnevši, posla na njih vojsku, naoružanu od slavnih svojih, govoreći: »Revnujući porevnovah za Gospodom Bogom svedržiocem« - Kao nekada prorok Ilija, koji je ustao na bestidne jereje, i on izobliči bezboštvo njihovo, i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje a domove njihove, i sve imanje sakupivši, razda prokaženim i ubogim. Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu, što ne ispoveda Hrista, Sina Božijeg. Knjige njegove nečastive spali, i izagna ga, zapretivši da se nikako ne ispoveda niti pominje trikleto ime. I sasvim iskoreni tu prokletu veru, da se i ne pominje nikako u državi njegovoj, nego da se slavi jednobitna i nerazdeljiva i životvorna Trojica: Otac i Sin i Duh Sveti, svagda i sad i uvek na veke vekova. Amen.


Osvrt

Nemanju, koji je Rašku (staru Srbiju) hteo ujediniti preko pravoslavne vere (jer tadašnja nacionalno-plemenska svest tada to nije omogućavala), i koji je se uz oslanjanje na pomoć Ugarske i Mletačke Republike suprostavio Bizantiji (koja je htela da na vlast vrati njegovog brata, župana Tihomira, svrgnutog od strane Nemanje i pobeđenog 1170. g.), posle povratka iz Vizantije (gde je se predao caru caru Manojlu I Komnenu, pred kojim je uzeo vazalsku obavezu) iznenadilo je jako ukorenjavanje bogumilstva u Raškoj, u kojem mu naizgled ponajprije smeta njegova hulna dogma, koja se predstavlja arijanskom, a Arije je već bio silno omržena ličnost zbog njegovog odbacivanja Hristovog Boštva. – Naravno stvarni problem u pojavi raškog bogumilstva nije bio u njegovoj bogoslovskoj dogmi već u socijalnom učenju bogumila koje je oduševljavalo narod, koje je privlačilo brojne sledbenike, u tome što su bogumili osuđivali bogaćenje i raskoš u Crkvi, što su tražili društvenu jednakost (začudo i bogatija vlastela je prihvatala učenje ove sekte), što su odbijali pokoravanje svetovnim vlastima (bez obzira koliko se one pobožnima predstavljale), što su odbijali da se stave u vojničku službu, što se nisu bavili omrženom trgovinom ... Po Stefanu Prvovenčanom izgleda da su bogumili koristili isturene javne žrtvenike (»I ne mogući trpeti smrada gluvih kumira i mrske herese, ...« - Cp.: Helmold: Chronica Slavorum, I, 83.), mada su svoje molitve i obrede obavljali po svojim domovima ili na skrovitim mestima. Nemanja (koji je se hteo dodvoriti i papi Inokentiju III koji je u to vreme preduzeo pogromaški krstaški rat protiv katara u pokrajini) saziva državni sabor kod stare Petrove crkve, na kome su uzeli udela crkveni dostojanstvenici (predvođeni Jevtimijem), monasi i iole značajne velmože (jer sama Crkva ne bi mogla da izađe na kraj sa ojačanim bogumilstvom). Pred Nemanju, kako vidimo, verovatno u pauzi ovog saborovanja, istupa i jedna plemkinja svedočeći kako je pobegla od svoga muža jer je se predao heresi, i traži od Nemanju da se obračuna sa tom heresom. No i na samom saboru velmože nisu pokazivale poželjnu pokornost županu Nemanji, što potvrđuje da je i među njima bilo onih koji su bogumilstvu bili naklonjeni. U brutatalnim okršajima sa bogumilima stradale su i njihove knjige, što je i onemogućilo da se oni i njihov kult bolje upoznaju.


I Domentijan, duhovnik monastira Hilandar, biograf Rastka Nemanjića (u žitiju svoga učitelja završenom 1243. g. – 'Život arhiepiskopa Save'), svedoči da je se veliki srpski župan uspešno obračunao sa dualističkom sektom: »I istrebi uspomenu zloslavnih heretika po svome otačastvu.« - Bogumilskom vođi Nemanja urezuje jezik, čime ga fizički onemogućava da propoveda svoju veru; takva kazna je se i kasnije u Srbiji primenjivala, odnosno bila na snazi: »Ko proda hrišćanina u inovernu veru, da mu se ruka otseče i jezik odreže.« (Član 21, v.: 162) (’Dušanov Zakonik’, - Ni 150 godina borbe Nemanjića za verski ekskluzivizam nije potpuno istrebio bogumile u staroj Srbiji, čiji ostaci su se pritajili; sa tim “problemom” susreće se kasnije i srpski car Dušan Silni: »I ko se nađe kao heretik, živeći među hrišćanima, da se ožeže po obrazu i da se protera, a ko bi ga skrivao, i taj da se ožeže.« ('Dušanov Zakonik', član 10) – Onako kako je Rimska crkva proglašavala “hereticima” sve koji joj se nisu glatko pokoravali, pa time i Bosansku crkvu, u biti pravoslovnu, tako su i pravoslavne Crkve Bizantije, posle raskola od 1054. g., “latine” videli kao heretike i izjednačavali ih sa očiglednim krivovercima. Tako se u pomenutom Zakoniku iznosi i sledeće: »Velika crkva da postavi protopope po svima gradovima i trgovima, da povrate hrišćane od herese latinske, koji su se obratili u veru latinsku, i da im dade zapovest duhovnu i da se vrati svaki u hrišćanstvo.« (Član 7) Oni koji su i sami bili paganizirani krivoverci, heretici, najžešće su se obračunavali sa drugim hereticima, koji im se ne pokoravaju, i koji ne žele na istinu da gledaju njihovim očima, da istinu vide onako kako je oni vide.


Hrišćanski poluverci koji su bili i sledbenici Svetovida - Belovida, a imali su skitsko-sarmatsko etničko poreklo, koji su ostvarili uticaj i na Bosansku crkvu, u Bosni i Hercegovini ponajprije su ostavili svoje brojne tragove na nadgrobnim mramorima. (Još je srpski knez Časlav Klonimirović – 932.-960.g., koji je posle bekstva iz Bugarske, u Srbiji priznao vrhovnu bizantijsku vlast, pisao Lekapenusu da se u zabitoj Bosni nalaze heretici i pagani najgoreg soja. Dakle svakako je u vidu imao Svetovidove poklonike.) 'Sofiskij Sobor' iz XIV stoleća se završava ukazom da je i tada slovenski bog Perun imao svoje poklonike: »Ali i sada po pojedinim pokrajinama mole se njemu – prokletom bogu Perunu, Hersu, Mokoši i vilama.«

Čest motiv na tim spomenicima je bog Sunca - Svetovid koji drži otvorenu i podignutu desnu ruku (simbol svetlosti koja daje život). Na tim spomenicima naziru se i prikazi krsta, za koji su Sloveni znali i pre pokrštavanja.


Viđenje bosanskih patarena u Vukanovom pismu Papi


Ukratko o ovom viđenju

Septembra 1199. g. (pošto je njegov otac - Nemanja napustio Rašku i otišao na Svetu Goru) zetski knez Vukan poslao je pismo rimskome pontifu Inokentiju III (koji će uputiti inkvizitore i u Bosnu), u kome ga je izvestio o radu papskih legata u njegovoj državi – Zeti, koji su tu pozvani trebali trebali da urede neke verske stvari, te iznosi kako je se u Bosni pojavila heresa uz koju je navodno pristao i bosanski ban Kulin. Ovde navodimo jedan opadački deo a kraja tog pisma.


Latinski tekst

Demum vero paternitatem vestram nolumus latere, quia heresis non modica in terra regis Ungarie, videlicet in Bossina Pullulare videtur, in tantum quod peccatis exigentibus ipse Ban Culinus cum uxore sua et cum sorore sua, que fuit defuncti Mirosclavi che mensis (uxor) et cum pluribus consanguineis suis seductus plus quam decem millia Christianorum in eandem heresim introduxit.


Prevod

Najposle pak neću tajiti vašem očinstvu, što se čini da u zemlji kralja Ugarske, odnosno Bosni, klija ne mala heresa, utoliko što je sam ban Kulin, zaveden ispitivanjem pogrešaka, sa ženom svojom i sestrom svojom, koja je bila žena preminulog Miroslava humskog, i sa mnogim rođacima svojim, više od deset hiljada hrišćana uveo u istu heresu.


Osvrt

Kada su Ugri oko 1137. g. osvojili jedan deo Bosne oko reke Rame (Ramae), počeli su se titulirati i kao “kraljevi Rame” (odnosno Bosne), iako su kasnije to podneblje izgubili. Crkva u Bosni je se posle smrti Bodina (1101. g.), sina dukljanskog kneza Mihaila koji je Duklji (Dioklitiji, oblasti između Boke Kotorske i reke Bojane) pripojio i Rašku kao što je Bodin pripojio Bosnu, odvojila od Rimu podređene dukljansko-barske arhiepiskopije (ustanovljena 1067.g.) sa sedištem u Baru (čija nadležnost je se protezala na velike delove Ilirika: Duklju - Zetu, Rašku i Bosnu), odnosno nastala je samostalna Crkva bosanska. Inače Mihailo je 1077. g. od pape Grgura VII dobio znake kraljevskog dostojanstva, i tako postao prvi srpski kralj. Zauzimanjem Mihaila izdejstvovano je da u Baru je 1089. g. bude osnovana i Zetska (Dukljanska) arhiepiskopija podređena Rimu, koja je imala dosta veliku nadležnost.

Miroslav, brat raškog župana Stefana Nemanje koji je bio oženjen sestrom bosanskog bana Kulina, vladao je Zahumljem, priznavajući vrhovnu Nemanjinu vlast. Po njegovom nalogu je inače napisano takozvano 'Miroslavljevo Evanđelje', lepo ukrašeno minijaturama ćirilično evanđelje na velikim pergamentnim listovima Miroslav je inače optužen zato što je primio ubice splitskog arhiepiskopa Rajnerija, kamenovanog u Poljicima 1180. g.

Da je ban Kulin sa svojom porodicom i čak 10.000 hrišćana pristupio heresi – bogumilstvu, čisto je opadanje i podmetanje Vukana, Nemanjinog sina koji je vladajući Zetom gledao da se uz pomoć Ugarskog kralja Bosna “oslobodi” krivoverja te uz pomoć krstaški nastrojenog papstva dočepa vlasti i u Raškoj, gde je vladao njegov mlađi brat Stefan, a potom i da obnovi Bodinovu kraljevinu. Protiv Bosne i bosanskih bogumila krstaške ratove su inače preporučivali 1221. g. Honorije III, 1238. g. Gregorije IX, 1246. g. Inokentije IV i posle osnivanja Inkvizicije (1291. g.) 1337. Benedikt XII. Još je Splitski sabor iz 1185. g. prokleo sve heretičke sekte koje su ocrnjivale učenje Rimske crkve.

Rimski pontif Jovan XII (1316.-1334.) u jednom pismu bosanskom kralju piše: »Dragi naš sine, bosanski kneže vredni Stefane! Poznato nam je da si veran sin Crkve. Zbog toga očekujemo tvoje posredovanje u uništavanju heretika u tvojoj zemlji. Očekujemo da ćeš biti na pomoći našem inkvizitoru Fabiusu, jer otpadnici smatraju Bosnu zdravim mestom. Sakupili su se iz raznih krajeva sveta i hoće da tamo poseju seme odvratne zablude. Ovi ljudi, privikli na spletke starog Lucifera, naoružani otrovom patvorene prostodušnosti, pod plaštom kršćanstva nastoje otrovati umove katolika. Njihove se reči uvlače poput raka. Prividno su čedni, ali su potajno i na ubistvo spremni. To su vuci u obliku janjadi. Da ulove i prevare prostodušna stada Isusova, prikrivaju svoje zverstvo«.

Pogođen Vukanovim pismom rimski pontif je uputio pismo ugarskom kralju Emeriku tražeći od njega da opomene bana Kulina da se odvrati od “herese”, a ako odbije da to učini, da sa vojskom prodre u Bosnu i odande protera sve tvrdokorne “krivoverce”. Na Emerikovo traženje Kulin je odvratio da u Bosni vlada prava hrišćanska vera, te da će u Rim poslati neke svoje ljude da pred rimskim papom to i obrazlože. Kulin je rimskome papi ponudio da u Bosni pošalje svoje ljude koji će zajedno sa njima urediti crkvene odnose među bosanskim monasima-krstjanima. To je i 1202. godine naizgled ostvareno uz pomoć splitskog arhiepioskopa Bernarda i papskog dvorskog kapelana Joan-a de Casamaris-a, ali to uređenje nije priznalo poglavarstvo Bosanske crkve.


Inkvizitorsko viđenje bosanskih patarena (bogumila)

Ukratko o ovom viđenju

Po izjavi hrvatskog historika i redovnika Franje Račkog on je pregled dve najpoznatije latinske liste krivoverske nauke bosanskih patarena našao u Italiji, u ’Biblioteci Svetog Marka’ u Veneciji. Duža od njih je zapravo rasprava u 32 poglavlja: Hic sunt puncta principalia et auctoritates extracte de disputatione inter christianum romanum et patarenum bosnensem. Kraću ovde prilažemo (koja je izašla ispod pera franjevačkog bosanskog vikara Bartola Grgura X iz 1375. godine). Inače, lista optužbi ima težište na “zastranjivanjima” koja idu protiv dogme i supremacije rimske papske crkve.




Prevod

Ovo su zablude, koje općenito bosanski patareni veruju i drže:
1 Najpre, da postoje dva boga, a da je veći bog sazdao sve duhovno i nevidljivo, a manji, odnosno Lucifer, sve telesno i vidljivo.
2 Isto tako odbacuju Hristovu čovečansku prirodu, i kažu da je on imao prividno i zračno telo.
3 Isto tako tvrde da je Blažena Marija bila anđeo a ne čeljade.
4 Na isti način tvrde da Hrist nije istinski trpeo i umro, i da nije istinski vaskrsao, niti je se s pravim telom uzneo u Nebo.
5 Isto tako odbacuju Jovana Krstitelja i kažu da je proklet. Takođe tvrde da je Mojsiju Zakon dat od Đavola, i da mu je se Đavo u ognju pokazao.
6 Takođe tvrde da je Rimska Crkva – crkva idola, i da idole poštuju oni koji su te vere.
7 A za sebe tvrde da su Crkva Hristova i naslednici Apostolâ, te da imaju jednoga između sebe, koji za sebe tvrdi da je Hristov namesnik i naslednik svetoga Petra.
8 Isto tako odbacuju krštenje vodom i vele da se u krštenju ne pruža oproštaj grehova. Na isti način tvrde da se dečaci nikako ne mogu spasiti pre odrastanja.
9 Takođe odbacuju vaskrsnuće telesa i tvrde da telesno nećemo uskrsnuti.
10 Isto tako odbacuju svetost tela Hristova, takođe miropomazanje, pa i osvećenje mira. Takođe odbacuju svetost braka i vele da se u braku niko ne može spasiti. Takođe tvrde da je žena “Drvo života” od kojega je okusio Adam i nju upoznao, i da je zbog toga iznan iz Raja. Isto tako odbacuju svetost /= tajinstvo/ pokajanja, i vele: Ko god šta pogreši valja da se ponovo krsti. I kažu da su svi gresi smrtni i nijedan oprostiv.
11 Isto tako tvrde da nema Čistilišta.
12 Takođe tvrde da je Lucifer išao na Nebo, i da je tako zaveo Božije anđele, pa su sišli na zemlju i on ih je zatvorio u ljudska tela. I tvrde da su ljudske duše demoni, koji su pali iz Neba, koji će se, kad okončaju pokajanje u telesima, u jednom ili u više /života/, postepeno povratiti u Nebo.
13 Isto tako osuđuju materijalne crkve, slike i ikone, a naročito krst sveti.
14 Isto tako zabranjuju da se čini milostinja, i tvrde da nije vredno davati milostinju.
15 Takođe odbacuju i zakletvu, i vele: Nije dozvoljeno zaklinjati se ni pravo ni krivo.
16 Isto tako odbacuju suđenje koje biva od strane Crkve i određivanje kazni, bilo duševnih ili telesnih, odnosno da ne valja progoniti zločinaca, pa nekoga zbog pravice ubiti ili isključiti (iz Crkve).
17 Isto tako vele da je ubijanje životinja smrtni greh. Stoga osuđuju jedenje mesa i svega što od mesa potiče, govoreći da su prokleti svi koji jedu meso ili sir, ili jaja, ili što tome slično.




Osvrt

Ukoliko bi ovaj izveštaj i ovo svedočanstvo uzeli kao verodostojan prikaz stožerâ bogumilske doktrine, uočili bi mnoštvo njihovih zabluda, zbog čega su se i rimski bogoslovi osećali komotno u njihovom razobličavanju. Prva i najteža njihova zabluda je ta što su upali u staru doketsku heresu, i odbacili stvarnost Hristove pojave na zemlji i stvarnost Njegove patnje. Pozitivna crta u bogumilskom učenju bila je ta što su odbacivali mesnu ishranu i vaskrsenje materijalnog tela. Bogumili su s pravom bili protiv svetovne vlastelinske pravde koja je najčešće bila u službi netrpeljivih i nemilosrdnih crkvenih dostojanstvenika.

Neomanihejce su ljudi institucionalizovane Crkve prokazivali kao zabludničku heresu kroz njihovu dualističku veru. Tako rimski pontif Eugen IV iznosi za patarene Bosne: »... Đavolu priznaju vrhovništvo jednako svemogućem Bogu, učeći da postoje dva počela, jedno zlih bića, a drugo dobrih.« - Slično se izražava u svojoj 'Kosmografiji' i Pio II (1458.-1464. g.) za brojne bosanske maniheje: »U Bosni mogu veoma mnogo krivoverci, koje zovu manihejima,veoma zao rod ljudi,koji uče da su dva počela stvari, jedno zlih, a drugo dobrih.«

Pitanje za posebno razmatranje je koliko je navedeni popis stvaran prikaz doktrine bogumila, odnosno patarena (patarini, pathareni) a koliko je samo prepis optužbi protiv patarena i katara sa Zapada (Italija, Francuska), odnosno koliko je narodnoj Bosanskoj crkvi pripisano ono što je viđeno i nađeno kod neomanihejskih sekti na Zapadu?! Na osnovu povesne građe, literalnih spomenika i pisma dosta jasno se može nazreti da je Bosanska crkva uglavnom bila pravoslavna, ali da je samo svoje isposničko i redovničko sveštenstvo nazivala, ne prema helenskim pravoslavnim nazivima (episkop – nadglednik, presbiter – starešina, đakon – služitelj), već prema narodnim: patrijarh, praotac je se zvao deda (djed, did), zatim su dolazili gost, starac i krstjanin (krstijenin – uvedeni laik, kršteni, “onaj koji dostojno nosi svoj krst”). Gost i starac su se nazivali strojnici, i njih je, uz deda, kao kod Manija, bilo upravljački 12 na broju. U Bosanskoj crkvi sveštenstvo je, inače, odbijalo zaklinjanje, što je i evanđeosko načelo. Borba protiv bosanskih neomanihejaca – “dobrih bošnjana” (kojih je najviše bilo oko reke Neretve, u zaleđu Dubrovnika), Rimskoj crkvi je bila samo izgovor da tamo može upućivati svoje inkvizitore i pozivati ugarske kraljeve i Mlečane da slome, ne patarensku sledbu, već zapravo Bosansku crkvu koja je imala bizantijski obred; (kao što su slomili Hrvatsku crkvu) jer agresivno i beskruoulozno papstvo Bosnu je videlo kao svoju interesnu sferu i Bosnu je želelo potpuno podložiti sebi. Sačuvane srednjovekovne povelje bosanskih vladara i rukopisi iz krila Bosanske crkve (‘Hvalov rukopis’ iz 1404. g., ‘Testamenat gosta Radina’ od 5. januara 1466., ‘Nikoljsko’, ‘Mletačko’ i ‘Kopitarevo Evanđelje’) pokazuju nam jasno da se bošnjanska crkva gotovo uopšte nije mnogo razlikovala od ostalih narodnih crkava helenskog, paganiziranog bizantijskog obreda: verovali su u Trojedinstvo, poštovali su krst i ikone, Bogorodicu, svetkovali praznike, imali svece koje su slavili (dakle nipošto nisu, poput bogumila, odbacivali Jovana Krstitelja) i molitveno im se obraćali kao zastupnicima pred Bogom, molili se za mrtve, raskošno ukrašavali svoje verske knjige (pravili minijature) ... Jedino što im je bilo doktrinalno zajedničko sa bogumilskom doktrinom je odbacivanje Čistilišta. S druge strane, po pitanju odbacivanja braka kod tretiranja sveštenstva Latinska crkva je se vrlo približila manihejstvu, što joj još učeni konstantinopolski patrijarh Fotije zamera u svojoj ‘Okružnoj poslanici poslatoj arhijerejskim prestolima Istoka’ (pogl. 5).


Pošto su bogumili sve starozavetne događaje videli kao dela Đavola, to su i zakonoprenosioca Mojsija i Proroke videli kao zavedene prokletnike. Pošto se za Boga kaže da je nevidljiv (neprosvetljenim i telesnim očima – ‘Jovan’, 1:18; ‘Timoteju’, I, 1:17; ‘Kološanima’, 1:15) to su katari-albižani zaključili da je Bog koga je video patrijarh Jakov (‘Postanak’, 32:30) koji je govorio Mojsiju licem u lice (‘Izlazak’, 24:10, 33:11; ‘Ponovljeni Zakon’, 12:6-8) bog Zla (‘Knjiga o dva principa’, pogl. 56). Dualistička svest se nije uzdigla dotle da ne odbacuju Zakon (koji je Isus došao da ispuni) i Proroke (koji su Ga najavili), već da vide da su sveta Pisanija iskvarena od strane pisara i sveštenstva.

Prebegavši iz Splita, te iz Raške u Bosnu i Hum (gde je vladao Nemanjin brat, knez Miroslav), neomaniheji će bosanskom banu Kulinu (koji je bio u srodstvu sa Nemanjićima) doneti velike probleme sa papskom kurijom i Ugarskom; i sam on će zbog svoje trpeljivosti prema drugim veroispovestima biti proglašen “patarenom”, odnosno “bogumilom”.

Albanski rimokatolički sveštenik Peter Masarechi, koji je Bosnu proputovao u dvadesetim godinama XVII stoleća, u svom izveštaju spominje patarene koji žive bez pravih sveštenika i sakramenata, sa sveštenikom koga je izabrao sam puk, bez ikakvog zaređenja. To pokazuje da su se bosanski bogumili, ne samo kriptički, jer je osvajačka turska vlast u Bosni imala određenu versku toleranciju, održali još dugo nakon pada Bosne pod Osmanlijama.

Engleski diplomata i spisatelj Paul Ricaut (umro 1700. godine), koji je odlično poznavao prilike u Turskoj carevini (u kojoj je proveo 24 godine), objavio je pred svoju smrt veliko delo The History of the Turks ... koje razmatra istoriju Turske od 1679. do 1699. g. ne. (Mnoge podatke o islamu Ricaut je dobio u Konstantinopolu od poturčenog Poljaka Alberta Robovskog, koji je u Turskoj već proveo 19 godina.) Ricaut podrobno piše o mnogim sektama u islamu, pa pored ostalog i o Poturima (Potures) koji su uveliko prešli na islam, koji žive kao vojnici na krajinama Ugarske i Bosne, te koriste evanđelje na slovenskom jeziku i nastoje da čitaju ‘Kuran’ na arapskom jeziku; oni se gnušaju ikona i raspela. Očigledno je da se tu radi o ostacima nekadašnjih bogumila koji su se islamizirali ali nisu mogli da potpuno napuste ni svoju dualističku manihejsku veru.



Torkvemadino viđenje bosanskih manihejaca

Priklonivši se Rimu pred turskom pretnjom, bosanski kralj Stjepan Tomaš (ustoličen 1443. g.) u Rim, Piju II, 1461. g. poslao je okovana tri bogumilska vlastelina (Đuro Kačinić, Stojšan Tvrtković i Radmil Voćinić), da ih tamo tri kardinala sudski ispitaju, odnosno da budu obraćeni od krivovoverja ili po zakonu kažnjeni. Potom je jedan od njih, kardinal i ugledni bogoslov Juan Torquemada (inače stric zloglasnog španskog velikog inkvizitora Tomasa Torkvemade), sastavio abjuracionu raspravu podeljenu u 50 članaka, gde daje zablude bosanskih maniheja i pobija ih. Na kraju Rasprave kardinala Jovana Torkvemade data je izjava (potpisana 9. maja 1461. g.) bosanskih patarena da se odriču svojih manihejskih zabluda i prihvataju katoličku veru, ujedno obećavajući da će nastojati veri i učenju Rimske crkve sve one koji su zaslepljeni manihejskim krivoverstvom, a naročito Bošnjane (potissime Bosnenses). Ovu Raspravu je u Vatikanskoj Biblioteci otkrio i potom obelodanio (’Starine’, XIV) Franjo Rački, koji je pogrešno, oslanjajući se ponajprije na latinske izvore, Bosansku crkvu video striktno kao “bogumilsku.” U ovoj Raspravi se inače bosanski bogumili ne nazivaju patareni već maniheji.

Na početku svoje vladavine kralj Stjepan Tomaš (koji će tek kasnije pokleknuti pred papom) pokazuje se kao vladar potpuno privržen Bosanskoj crkvi i tolerantan prema bogumilstvu. Tako se on u povelji izdatoj 1446. g. braći Dragišić obavezuje da ništa neće protiv njih preduzeti »što nije ogledano gospodinom didom /Milojem/, i crkvom bosanskom, i dobrim Bošnjanima.«

Inače, protivbogumilsku politiku Stjepana Tomaša nastavio je i Stjepan Tomašević (1461.-1463.), do samog pada Bosne u turske ruke. Herceg Stjepan Vukćić, vladar Huma, nešto je se duže odupirao turskoj najezdi: 1486. g. palo je i njegovo poslednje uporište: Novi na moru.


Tekst prevoda (izvodi)
(50 zabluda manihejskih u Bosni prema Torkvemadi)

1. Dva su boga, od kojih jednoga zovu vrhovnim dobrom, a drugoga vrhovnim zlom.
2. Postoje dva načela. Prvo zovu bogom svetla, drugo bogom tame.
3. Neki anđeli su zli po prirodi i nisu mogli da ne greše.
4. Lucifer je uzašao na nebo i borio se s Bogom i mnoge je anđele odatle doveo.
5. Ljudske duše su demoni zatočeni u tijelu.
6. Zli anđeli, zatočeni u telu, vratiće se na nebo s pomoću krštenja, očišćenja i
pokajanja.
7. Osuđuju i odbacuju 'Stari Zavet'. Govore da on potiče od boga tame.
8. Za anđela koji je razgovarao s Mojsijem na brdu Sinaju kažu da je bio zao.
9. Novi zavet prihvaćaju samo delimično. Poriču da je Hrist rođen od žene i ne
prihvataju njegovo rodoslovlje.
10. Odbacuju patrijarhe i proroke Starog zaveta.
11. Osuđuju blaženog Jovana Krstitelja i tvrde da u paklu nema goreg đavola od njega.
12. Drvo spoznaje dobra i zla bila je žena, a Adam je sagrešio zbog telesnog opštenja s njom i zbog toga je prognan iz raja.
13. Blažena Marija nije bila žena niti ženski stvor nego anđeo.
14. Sin Božji uzeo je prividno telo a ne istinsko.
15. Hrist nije istinski trpeo ni umro, niti je sišao u Pakao ni uzašao u Nebo, nego sve što je radio bilo je prividno.
16. Oni veruju da je njihova Crkva Božija.
17. Oni su naslednici Apostolâ, a njihov heresijarh je biskup crkve, i zamenik, i naslednik Petrov.
18. Rimska crkva je osuđena i izopštena.
19. Svi su pape, od svetog Petra do svetog Silvestera, bili njihove vere, a sveti Silvestar bio je prvi koji se odmetnuo.
20. Zidane crkve osuđuju i zovu ih sinagogama satane, a za one koji u njima mole vele da vrše idolopoklonstvo.
21. Upotreba slika u crkvi je idolopoklonstvo.
22. Znak krsta je simbol đavolji.
23. Preziru službu Božiju, laude /= pohvalne govore/ i crkvene pesme, vele da je sve to suprotno Hristovom evanđelju i Njegovom učenju.
24. Ismevaju i osuđuju štovanje svetačkih moći.
25. Svako poštovanje svetaca koje se vrši u crkvama osuđuju i ismevaju, i vele da se samo Bogu valja klanjati i štovati ga.
26. Njihove starešine daju da im se narod klanja, govoreći da su oni bez greha i da nose u sebi Svetog Duha.
27. Osuđuju crkvene sakramente.
28. Odbacuju krštenje koje se vrši u vodi i vele da je to Jovanovo krštenje po kojem se niko ne može spasiti.
29. Tvrde da se Hristovo krštenje vrši bez vode, stavljanjem knjige 'Evanđelja /po Jovanu'/ na grudi i polaganjem ruku.
30. Njihovim krštenjem svako postiže oproštenje greha i postaje svet kao sveti Petar.
31. Dečak se ne može spasiti pre nego dostignee godine razumevanja.
32. Puna vrednost i moć krštenja dolazi kršteniku od zasluga krstitelja.
33. Koliko puta krstitelj sagreši, toliko puta duše koje je on krstio, mada već bile i na nebu, padaju s neba u pakao.
34. Koliko god puta krstitelj sagreši, toliko puta treba da se ponovo krste svi koje je on ranije krstio.
35. Odbacuju tajinstvo potvrde.
36. Vele da se Hristovo telo ne može pretvoriti u hleb, a ako se može pretvoriti, ne smemo ga jesti.
37. Odbacuju tajinstvo pokore, kažu da se gresi opraštaju njihovim ponovnim krštenjem.
38. Odbacuju tajinstvo poslednje pomasti.
39. Odbacuju tajinstvo zaređenja.
40. Telesni brak je preljuba.
41. Svaki greh je smrtni.
42. Poričući svaki crkveni autoritet, vele da se niko ne sme izopštiti
43. Osuđuju uživanje mesa, vele da se niko ko jede meso ili sir ili mlečna jela ne može spasiti ako se ponovo ne krsti.
44. Odriču vaskrsnuće i kažu da telo koje sada umre neće nikad vaskrsnuti nego drugo duhovno.
45. Tvrde da nema Čistilišta. Vele naime da nema posrednog puta između neba i pakla.
46. Odbacuju molitve koje se u crkvi mole za pokojnike.
47. Smrtni greh je ubijati životinje ili ptice, a također i razbijati jaja.
48. Osuđuju krvnu pravdu koju izvršavaju svetovni vladari.
49. Osuđuju svaku zakletvu.
50. Zabranjuju davanje milostinje, odbacuju i odbijaju dela milosrđa.


Osvrt

Tačka 25 i 26 vrlo nesaglasno doimaju, i ako su istinite onda svedoče o bogumilskoj dvoličnosti: oni su osuđivali klanjanje takozvanim svecima, a istovremeno su “savršene” starešine među njima dopuštale da im se drugi klanjaju. Da su bogumili sa razumevanjem čitali ’Otkrivenje po Jovanu’, videli bi da se u njemu dopušta samo klanjanje Višnjem Bogu, dok se o klanjanju pred čovekom govori samo u figurativnom smislu reči: pokloniti se pred drugim u smislu da se prizna Božija Sila u njemu, i vidi kao Božiji miljenik (3:9).

Od učenja ranih hrišćanskih redovnika bosanski bogumili su zadržali samo gnušanje nad upotrebom mesa. Toga su se držali i katari-garateni (koji su verovali da je Đavo na početku pokvario četiri Božija Elementa), dok su albižani, zavedeni rečima Pseudo-Pavla ('Timotej', I, 4:1-5), dozvoljavali korišćenje mesa u ishrani; albižanin Juan de Lugio tako iznosi i prebacuje svojim asketskim oponentima: »Ako je Gospod istinski Bog načinio na početku muško i žensko, ptice i tovarne životinje, i sva ostala vidljiva tela, zbog čega svakodnevno osuđujete sjedinjenje muškarca i žene, tvrdeći da je to delo Đavola? Zbog čega ne rađate sinove i kćeri za Gospoda, vašeg Boga? Zbog čega ne trošite ni mesa, ni jaja, ni sira vašeg veoma dobrog Tvorca? I zbog čega osuđujete one koji to jedu, ako verujete u postojanje jednog Tvorca i Stvoritelja svega vidljivog?« (Liber de duobus principiis, cap. 59 – prevod: Kornelija Nikčević) – Spisatelj koji postavlja ovakva pitanja, očigledno ne može ni da pomisli da Bog nije stvorio životinje da bi ih čovek klao i koristio kao svoju hranu.


Laonikovo viđenje kudugera

Ukratko o Laoniku i njegovom viđenje

Laonik Halko(ko)ndil (Laonikos Chalkokondyles / Chalcocandylus / Chalcondyles) sa ostrva Pelopones, rođak Demetrija Halkokondila, znamenitog učitelja helenskog jezika u Italiji, rođen je oko 1425. g. U deset knjiga svoga 'Prikaza iz historije' (Apodeixis historiMn) obrađuje period od 1298. do 1463. g., pri čemu naravno ekspanzivne Turke stavlja u središte izveštavanja. U svojoj V knjizi ovaj historik daje jednu naznaku o kudugerima Hercegovine. Inače, naziv 'Hercegovina' potiče od titule 'herceg' koju je Sandaljov sinovac, Stjepan (Stefan) Vukčić – Kosanča, Herceg od Svetoga Save (već kako se on sam naziva u povelji iz 19. jula 1453.) imao još 1442. g., odnosno 6954. godine od stvaranja sveta, kako već stoji u natpisu nad vratima pravoslavne crkve u Goraždu posvećene velikomučeniku Georgiju.




Osvrt

Naziv kudugeri (crkvenoslovenski: :C4C35@8) Laonik koristi kao etnonim, što ne bi u ovom slučaju bilo opravdano primenjivo. Zbog postojanja većeg broja kudugera u Hercegovini, nije primereno od autora što je sve njene žitelji proglasio “kudugerima”.

Poslednji srpski despot - Đorđe/Đurđ Branković, u svojoj 'Sloveno srbskoj kronici', napisanoj u Beču a objavljenoj 1794. g., inače znalac helenskog jezika, prevodeći Laonika, kudugere naziva kudvergami, imajući na umu jedan od starijih naziva za Hercegovinu: 'Kudverga' ili 'Kudvergija'. Jakov Lukarević je u svojoj knjizi Copioso ristretto degli annali di Rausa (Venetia, 1605.) naziva Chuduergia. Sandal(j) Hranić je inače bio veliki vojvoda bosanski od 1392. do 1435. g. Teško je poverovati da su svi žitelji Sandaljeve oblasti, koja tada nije potpadala pod jurisdikciju Grčke Crkve, bili kudugeri (što je sinonim za bogumile), već to zapravo hoće reći da je njih tamo bilo u značajnoj meri.

Konstantinopolski patrijarh (1453.-1459. g.) Genadije II Sholarije (Gennadios Scholarios, oko 1405.-1472. g.), učenik Marka Eugenika,u svojoj Poslanici sinajskim monasima ukazuje da je pravoslavni episkop obratio mnoge od kudugera iz zemlje pravoslavca Hercega Stjepana u pravoslavnu veru. Sinajski monasi su prethodno od patrijarha tražili odgovor na pitanje da li od Hercega Stjepana Kosače, koji javno nije ispovedao pravoslavno hrišćanstvo (zbog uticaja brojnih kudugera oko njega), mogu primati priloge i milostinju, te ga spominjati javno na oltarosluženju.

Konstantinopolski besednik i atenski arhepiskop Michael Choniates (oko 1138.-1222. g.) u svojoj 'Apologiji i pobijanju poglavlja Fratera Franciska', nadmenog rimskog pontifa izjednačuje sa »stavropatima koji se narodski nazivaju kutugeri /koytoýgeroi/.« Stayropátai je helenski naziv za one koji odbacuju, gaze i preziru časni (Hristov) Krst (grč.: ho stayrós), dakle koji su otpadnici od vere. Maniheji, time i bogumili, u svojoj zabludelosti odbacivali su poštovanje Krsta, koji je simbol Žrtve Spasenja i Pobede, pobedničke svetlosti koja se širi na sve četiri strane sveta. Nasuprot slovenskim bogumilima, katari, “dobri ljudi” (los bons omes) Oksitanije, nisu odbacivali Krst, već su u njemu videli kosmički hijeroglif: simbol četiri strane sveta, četiri godišnja doba koja su obeležena (prividnim) okretanjem suna.

Nektarije Jerusalimski (Nektarios JerosolymMn, 1600.-1669. g.) u svome delu ’•ŔąÄżĽ· ™µÁżşżĂĽąş·Â ™ĂÄżÁą±Â, kao osnivača libanskih trusida (Troysida) ili drusida (Ntroysides) predstavlja nekog Hakema A’brilea (zvanog i Melek Dahar), koji je 386. godine od vremena Muhammedovog vladao Egiptom i Palestinom, i koji je otpavši od muhamedanstva stvorio novu herezu zvanu Drusida (tMn NtroysidMn); ističe da njegove sledbenike i u njegovo vreme ima u Damasku i Halepu, a da ih nazivaju i kutugerima (Koytoygeroys). Pošto je kao saradnika imao nekog maniheja koji je iz Bejruta došao u Egipat, to je ovaj uspeo mnoge maniheje povući u tu sektu. I maniheji i šiitski trusidi/druzi (kojih danas najviše ima u Libanonu i Siriji) imali su učenja o reinkarnaciji. Po druzima, mohavidunima, Allah se manifestuje u određenom halifu, i jedno takvo božansko utelovljenje (maqam) Allaha je fatmadski, šesti halifa Hakim, kome se i mole. Zbog manihejskog upliva i druzi (kao i balkanski patareni) su nazvani kutugerima, tačnije izrečeno kudugerima. Termin şżĹ´żĹłµÁżÂ moguće je da je nastao kao pogrdna neobizantijska kovanica od şżĹÄň – “budalast”, “naivan” i ż ł­ÁÉ˝ – “starac”; dakle “kutogeri”, odnosno “kudogeri” odeveni u crne monaške odežde bili bi “budalasti starci”, nešto suprotno od starih i dobrih monaha – kalógeros-a. Moguće je, kako je već uočeno, da je izraz “kuduger” nastao i od vulgarizovane latinske reči “cutiger”; cutis-gero je “nosilac kožne torbe”, “torbar” (cutis = “koža”). Bogumili su uvek sa sobom nosili torbu sa svojim priborom za jelo, kako se ne bi eventualno onečistili tuđim masnim posuđem (kad bi jeli u tuđim kućama). Inače i masalijani su u Maloj Aziji nazivani “torbašima”, odnosno fundaitima.



Viđenje babuna u 'Dušanovom Zakoniku'

Ukratko o ovom Zakoniku i njegovom viđenju babunâ

Srpski kralj Stefan Dušan (vl.: 1331.-1355. g.), preduzeo je nekoliko osvajačkih ratova protiv oslabljene Bizantije, sanjajući i o osvajanju Carigrada. Osvojivši veliki deo helenskih zemalja, 1346. g., u Skopju, krunisao je se i za cara Srba i Helena (iako je i sve Arbanase pokorio), što ukazuje na njegovu težnju da postane naslednik bizantijskih careva. Na pravoslavnom Saboru u Skopju, 21. maja 1349. g, donet je takozvani 'Dušanov Zakonik', koji ima 201 član; 'Zakonik' je poznat u 6 recenzija. Stožer ovoga Zakonika inače predstavljaja regulacija verskih pitanja, dakle bio je iskrojen prema interesima Srpske Patrijaršije u Peći.




Prevod
('Zakon blagovernoga cara Stefana Dušana', član 85)

O reči babunskoj:
I ko izusti babunsku reč, ako bude vlastelin, da plati sto perpera, ako li bude sebar da plati dvanaest perpera, i da se bije štapovima.


Osvrt

U blizini Skopja, oko reke i planine Babune, bilo je inače ranije jako uporište bogumila-babuna. Da se lako zaključiti da u vreme cara Dušana III, prozvanog Silni, babuni već nisu predstavljali nekakvu ozbiljniju pretnju za Državu.

U svim recenzijama Zakonika ne susreće se odredba “babunska”. “Babunska reč” se ovde javlja u smislu heretička, besčastna i gatarska reč. Vlasteli je određena visoka kazna za reč koja vodi u besčašće, jer su oni mogli da vrše veći uticaj na druge ljude.

Treba znati da su bogumili nazvani po makedonskoj čobanskoj planini Babun(i) a ne obratno. Krugolika sakralna kamena zdanja Kelti su inače nazivali tor, što je i naziv za čobansko (pas-tir-sko) zdanje za zatvaranje stoke. Reč babhun kod irskih Kelta ima značenje 'tor' (za stoku).


Viđenje babuna u srpskom 'Sinodiku'

Ukratko o srpskom 'Sinodiku' i njegovom viđenju

Srpski 'Sinodik' ('Zbornik', XIV ili XV stoleće) nastao je na bazi helenskog predloška i bugarskog prevoda, uz niz prepisivačkih ubacivanja. Iz njega izbija gorka monaška kivnost na Bošnjane i bogumilstvo, babunstvo. Iz vremena hercegovskih babuna danas nam je, inače, ostao naziv Babun-potok. – Prvi sabor Srpske crkve u Žiči iz 1221. g. inače osuđuje bosanskog djeda Rastudija i njegove pristalice kao “bogumile”, odnosno “heretike”.


Tekst prevoda
(Izvadak iz: 'Trebnik manastira Svete Trojice kod Plevlja', 'Spomenik Srpske Kraljevske Akademije', LVI. Izdao Ljubomir Stojanović)

Zli heretici, trikleti babuni, koji se zovu lažni krstjani i koji se rugaju našoj pravoj veri, uzimaju od knjiga 'Sveto Pisanije' i obraćaju ga na zloverje, i koji se odlučiše od svete pravoslavne crkve, i koji se rugaju svetome i časnome krstu, i koji se rugaju i ne klanjaju svetim ikonama, da budu prokleti.
Koji veruju u babunsku veru i njihovo učenje, i koji ih primaju i klanjaju im se, i koji drže veru njihovu, takvi da budu prokleti.
Koji znaju da je babunske vere, pa ih primaju u svoje zemlje i brane ih, takvi da budu prokleti.
Onaj koji ne proklinje svaku zlu heresu, a naročito heretike, koji se nazivaju babuni, da bude proklet.
I svima koji veruju u pravu veru, istinskim hristjanima i koji se klanjaju obrazu svetoga i časnoga krsta, i svetim ikonama, i svetim moštima, koji tako misle i veruju, večni pomen.
Savi jeromonahu večni pomen.
I svaki babun da bude proklet.
I razglasi svima: mnoga leta carem.
I razglasi svima: Rastudije bosanski, i Radomir, i Dražilo, i Toljko, i Tvrtko, i Tvrdoš, \dodato: i Radin gost Hercegov, da bude proklet\, i svi koji se nazivaju krstjani i krstjanice, a ne klanjaju se svetim ikonama i krstu časnome, da budu prokleti.


Osvrt

Očigledno je da je ovaj 'Zbornik' nastajao u vremenu loših odnosa Srbije, s jedne strane, i Bosne i Huma s druge strane (ponajprije kada je herceg Stjepan Tomaš prihvatio latinski obred), pa su ugledni sveštenici i redovnici (Rastudije i Radin, pored ostalih) i vernici iz Bosanske crkve poistovećeni sa babunima, bogumilima, i proglašeni za “heretike”, te kada je bosanski ban Stefan Kotromanić 1326. g. zaposeo Hum i humsku episkopiju otcepio od Srpske arhiepiskopije, uključivši je u jurisdikcionu nadležnost Bosanske crkve.

Djed Rastudije je živeo krajem XII i početkom XIII stoleća. Batalov popis bosanskih patrijarha nam iznosi da je Rastudije bio osnivač 'reda gospodina Rastudija', monaštva Bosanske crkve koje je 1203. g. imalo 12 krstjana, redovnika. Od tih redovnika su kasnije Ljubiša Dragić i Dražeta na Boljinom polju učestvovali učestvovali u “odricanju raskola.”


Viđenje kudugera kod Simona Solunskog

Ukratko o Simeonu Solunskom i njegovom viđenju


Solunski metropolit Simeon (SymeMn), koji je živeo otprilike 1410. g. do 1429. g., osim manjih dela sastavio je impozantni priručnik za sveštenstvo, zbirku koju su činila 372 dogmatska-liturgijsko-traktata: Diálogos katá pasMn tMn hairéseMn kaí perí ts móns písteMs ktl. Historijska svedočanstva drugog dela te velike kolekcije –  µÁą ÄÉ˝ ąµÁÉ˝ ĵ»µÄÉ˝, značajna su za poznavanje ondašnje bizantijske liturgijske prakse. U spisu 'Dijalog u Hristu protiv svih heresa' (Migne PG, CLV, 33-176), koji ima 32 poglavlja, znameniti metropolit ponajprije govori i »protiv bezbožnih bogumila, odnosno kudugera /BogomýlMn, étoi KoydoygérMn/.« (Pogl. 11 – col. 65) Starim zastranjivanjima inače posvećuje neznatno prostora. Simeon ukazuje da su mnogi neprijatelji istine bezbožno učili o dvama načelima, a da se u njegovo vreme toga drže »bogomili, bezbožni jadnici, zvani i kudugeri«, koje podvrgnuje anatemi. Ponajprije zbog njihove stanišne blizine (Bizantiji – a radi se o Sandaljevoj zemlji) Simeon smatra da ih je potrebno doktrinalno upoznati.




Prevod

Danas, dakle, među zvanim hrišćanima hereticima ne postoje ikonoborci, izuzev gnusne zavere bezbožnih bogumila koje uopšte ne treba zvati hrišćanima.
...
Oni pretvarajući sve u novotariju, kako je kazano, i svete ikone često, mimo ustanovljenog, prikazuju na drugi način.


Osvrt

Simeonov osvrt hoće bogumilstvo Sandaljeve zemlje da sagleda pre svega kroz njihov odnos prema ikonopistvu. On iznosi da kudugeri prave ikone ali na nov, neobičan način. Na mahove Simeon ostavlja utisak da kada govori o kudugerima cilja zapravo na poklonike Rimske religioznosti čije poglavarstvo je u to vreme težilo uspostavljanju unije sa Grčkom Crkvom (PG, CLV, 141).



Viđenje bogumila u 'Žitiju despota Stefana Lazarevića'

Ukratko o ovom viđenju

'Žitije despota Stefana Lazarevića' (1377.-1427. g.) napisao je Konstantin Filosof. U ovom sastavu on je uneo i podatak Vladislava Gramatika o visokodominantnom verskom profilu žitelja bosanske Srebrnice.

Crkvenoslovenski tekst

Prevod

Svi žitelji Srebrenice su bogumili.

Osvrt

Toma Arhiđakon u svojoj 'Historiji arhiepiskopa Salone i Splita' iznosi kako su žitelji Zadra odbacili učenje Rimske crkve i dopustili da se zaraze “heretičkom kugom” (pogl. 24). Inače, na podsticaj iz Venecije, 1202. g. došlo je do razaranja Zadra od strane papske krstaške vojske; tada su žitelji Zadra po zidinama isticali znakove krsta, da bi krstašima ukazali da su hrišćani a ne heretici koji su se gnušali krsta. Kako je cezaropapizam Rima gušio tolerantniju Splitsku crkvu, to su se i patareni Dalmacije morali od netrpeljive vlasti sklanjati dublje u unutrašnjost Bosne, čak do Srebrenice. Splitski nadbiskup u svojoj poslanici upućenoj rimskom pontifu 1200. g. izveštava ga kako je nedavno proterao neke patarenske heretike iz Splita i obližnjeg grada Trogira, koji su potom našli pribežište u Bosni kod bana Kulina, koji je prepustio svoju zemlju njihovoj pokvarenosti. To 11. oktobra 1200. g. navodi i Inokentije III u pismu kralju Emeriku. Zato što je u Srebrenici bilo mnogo patarena i dubrovačkih trgovaca, to su i svi njeni žitelji olako proglašeni “bogumilima”.

Po dominikancu Anzelmou Aleksandrijskom, koji je kao inkvizitor u Đenovi (Italija) oko 1270 g. sastavio 'Raspravu o hereticima' (Tractatus de haereticis), u Bosnu je bogumilska heresa pristigla preko bosanskih trgovaca koji su putovali i bavili se svojim poslom po Bizantiji: »Kasnije su neki iz Sklavonije, naime iz zemlje koja se zove Bosna, išli u Bizant radi trgovine, i vrativši se u svoju zemlju propovedali su, a kada su se umnožili, postavili su biskupa, koji se zove biskup Sklavonije ili Bosne ...«



Katari




Progonjeni neomaniheji u Italiji su se pojavili kao patareni, u Francuskoj kao katari, u Albi gradu kao albigenzi. Sami katari su imali predanje koje je govorilo jasno da je njihova kolevka negde na Istoku, u jugoistočnoj Evropi, u Bugarskoj. Italijanski patareni su smatrali da njihove verske opštine vodu poreklo iz Bugarske, odnosno od bugarsko-slovenskih plemena, čiji ogranak su bili makedonski i trački Dragovići. Kada su dva katara u Kelnu 1146. godine osuđena na lomaču, izjavili su da se njihova sakrivena vera sačuvala u Grčkoj i drugim zemljama (Everini epist. ... III, 457)


Post je objavljen 04.09.2012. u 12:21 sati.