Marketing
SAMOPRIČANJA I NOĆNJA ŠAPUTANJA
Kao da me netko zagrlio nevidljivim rukama i drži me čvrsto, čvrsto, a opet tako nekako lipo, zaštitnički. Mazno, umiljato, zagrljeno. Zavodnički toplo.
Pružam ruke prema tipkovnici.
Ma pusti, u glavi šapće.
Dobro.
Pa prsti kliznu na crveni križić.
Da se nisi usudila, opet ona moja ja šapće.
Ma znaš da neću.
Gropom sam vezana.
U mrižu ulovljena.
Ali eto, puklo me malo. Stislo. Uvalilo nemir. Opet.
Zaboravi.
Ne znam. Probat ću, kad ti kažeš.
Ali, nemoj se kladit!
Volim tihu, ranojutarnju nedjeljnju šetnju skrovitim kantunima grada. I ponekad mislim da sam poslikala doslovno svaki kamen, da ništa novo neću vidit. Pa u kantunu oka vidim bičikletu.
Ova litnja lutanja mi i nisu baš nešto lipa.
Čiste se i peru kalete.
Tako je.......
Pusti, priskoči. Nema smisla.....
U pravu je ova druga ja. Stvarno nema smisla. Ljutit se a nikog nije briga.
U pravu je. Zaobilazim.
Lito je!
Ćutin miris šalše.
Iza kantuna punjene paprike.
Sunce prži!
Ma bit će bolje!
Oće, mora!
Post je objavljen 01.08.2012. u 14:28 sati.