Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/icyq

Marketing

Danas je šok šou dan. Bolje rečeno, noć pa dan. Valjda to mora tako biti.
Sutra bih trebala dobiti zadnju kemoterapiju, i nekako su svi oko mene sretni zbog toga. A ja nisam. Ja čekam da prođe, i da idem dalje. Nikako da preuzmem taj općepriznati stil - sve će biti dobro - kad ja nisam sigurna u to. Neću valjda biti nikad više, ne znam. Ova priča je dotukla moja razmišljanja o tome kako JA sve mogu, sve znam, meni se ništa ne može dogoditi.

Najgore što me je dotukla do kraja. Ja sad mislim da više ništa nije sigurno. Ne vjerujem doktorima kad kažu - vaše prognoze su vrlo dobre. Ja to ne vjerujem. Kako ću ja biti sigurna u to? Svašta su mi govorili i većinu života sam u svašta i vjerovala. znate, onak, kak pravi Dudek. Sada me nešto tjera da sve okrenem i tražim pukotinu, a ak je ne nađem ja ju izmislim. Ne vjerujem nikom ništa. Ponajmanje doktorima.

Stalno imam film u glavi da meni kažu - sve će bit dobro - a onda mojim nešto sasvim drugo, ono, tipa, nemojte joj ništa govoriti, ovak će joj biti lakše...sve neke limunade u toj mojoj tikvi, čista melodrama. Meni samo fali zanosni pogled Grete Garbo, a Gocu brk tipa Clark Gable, pa bi sve bilo baš onako kao što treba.

I tak, od te nevjere silne, meni se zacmizdrilo, pa sam tulila noćas. Onda me malecka jutros silno razveselila - htjela je da iščupam jedinu preostalu trepavicu na lijevom oku i da zaželimo neku želju. Nisam joj dala, ta moja jedna trepavica nekako je ponosna u svojoj samoći. A onda mislim da sam i mogla - nit ju šminkam, nit ju vidim...

Druga princeza je nekako zapala u slično stanje kao i ja, pa je proplakala. A kad te plave oči liju suze, u ovakvoj situaciji, onda lijem i ja. Pa se nije znalo tko koga tješi, nismo ništa ni pričale, samo smo tulile. Nije se imalo što reći, svaka je imala svoje razloge, ali nekako su negdje bili isti.

Završetak? Negdje. U budućnosti, dalekoj, nadam se....






Post je objavljen 26.04.2012. u 19:06 sati.