Razmišljala sam. Znam, rekao bi da je to svakako nešto što prečesto radim. Rekao bi da nije toliko bitno za sve pronaći razloge, da postoje neke stvari koje se prihvaćaju bez puno razmišljanja, da logika nikada nije bila naš adut. Vidiš, nisi bio u pravu. Upravo logika, taj zdrav razum, to razmišljanje, moje i tvoje, odvojilo nas je jedno od drugog nepovratno. Nisam ja nikada bila Ona za tebe. Kao što ti nikada nisi bio Onaj za mene. Ali, bilo je najlakše dići ruke od Nas. A mogli smo biti tako puno... Nekada sam mislila da smo bili Pravi u pogrešno vrijeme. Nismo. Bili smo baš onda kada smo trebali biti. Samo nismo bili Pravi. Ne jedno za drugo.
Znam da sam odlazila nebrojeno puta. I uvijek sam se vraćala. A onda si me pustio. Ma razumijem. Razumijem da si želio bolji život za mene. Znam da si želio da nađem nekoga tko će mi moći dati više od tebe. Vidiš, u stvari me nikada nisi upoznao. Da jesi, onda bi znao da je ljubav jedini život za mene. I dok me voliš, ne postoji onaj koji mi može dati više. Ne, nikada nisi upoznao pravu mene, ono malo što si znao o meni bilo je dovoljno da ti postanem bitna, ali nedovoljno da me poželiš zadržati. Razumijem. I ne boli me tvoje odustajanje. Boli me što si me pustio tako lako, što si otišao ni ne pokušavši se osvrnuti, jer si znao da ćeš, ako samo na trenutak zastaneš razmišljajući, ostati. Moja ljubav te u isto vrijeme činila jakim i slabim. Šteta. Da si se samo potrudio upoznati me bolje, vidio bi da postoje ljudi koji vole bezuvjetno, bez rezerve, bez interesa... Da postoje ljudi koji te vole takvog kakav jesi. Ja nisam savršena, to je epitet koji si mi ti dao, ali tvoja ljubav činila me savršenom. I zato je šteta. Toliko si se bojao osjećaja da si izgubio onu koja te je voljela najviše.
A mogli smo biti tako puno.
Post je objavljen 02.04.2012. u 11:33 sati.