I tako... nema me baš na kavi zadnjih dana. Ma ne mogu reć da mi nije do kave,nego jednostavno...viša sila, jebi ga. Naime,malo je zatoplilo, skoro će proliće, a meni se pari da se ljudi ne znaju baš nosit s tin. Umisto da se izležavaju na suncu, piju kave, sokove, pivice ili šta već, oni ka da popizde. Nešto in uđe u glavu i samo bi neki klinac sadili i radili, čistili i primistili... A ja nisan taj tip... Ja san više onako za iskoristit dan. Iskoristit ga kvalitetno na kakvon štekatu, upijajući sunce i sladeći nepce božjin nektaron.
Ma ko to more platit...
I baš nekako ovih dana i moga Priku puklo nekakvo ludilo. Ničin izazvan, čovik oće kopat. Je, dobro ste pročitali, oće kopat. I to ne nos, nego zemlju...pravu, pravcatu zemlju. Da ne poviruješ. Na kraju krajeva, šta se mene tiče, neka kopa kad mu se kopa, ali šta mene ima uplitat u to!?
- E prika - reče on meni - Bi li mi sutra nešto da ruku?
- Pa znaš da može - naivno ću ja. - A šta ti triba?
- Ma znaš, iman nešto zemlje za prikopat, pa, mislija san, ako se uvatimo obojica, spizdimo to bez jebenti.
Skoro mi je srce stalo. Ma, možda je i stalo, a da ja to ne znan, jer san odma osta bez zraka, a i zemlja, lipa i neobrađena, onako baš fino betonirana, polako mi se zarotirala pod nogama. Pogledan ga, onako, malo ispod oka, ispitivački, razmišljajući priton o svin mogućin kroničnin bolestima koje su nesritnoga čovika mogle spopat, da mu se pamet tako zamutila. Šta, on ne zna, mislin se ja, da smo mi, Dalmatinci, po prirodi visoki ljudi i da je za nas zemlja malo prenisko. Nadan se da mu nije ništa ozbiljno...
Možda je samo kriza sridnjih godina, ali šta god bilo, nije dobro..niti miriše na dobro...
- A kad bi ti to? - Upitan ja, beštimajući u sebi brzopletu jezičinu.
- Pa ujutro, kad se digneš... Popijemo kavu, zapalimo dvi i prionemo... pa do obida koliko napravimo.
Bižite pete moje posrat ću vas, pomislih ja u sebi. Prijateljstvo je prijateljstvo, i prika je prika, ali to po svojoj prirodi ne bi tribalo uključivat fizički rad. Jeben li ga ko ukine robovlasništvo... Mogli smo sidit u ladovini i pucketat bičen, dok nas robovi zabavljaju svojin kopačkin majstorijama. Ali nema više... Ko je jeba, jeba je...
- A neću moć ujutro - pokušavan spasit stvar.- Iman neke obaveze koje moran sredit, tako da mogu tek tamo oko četri, pet popodne... A i lakše je kopat kad sunce malo padne.
- Ma to je malo prekasno... Oćemo li prikosutra?
- Prikosutra... Prikosutra moran ić vidit je li mi sve u redu sa ovin šta moran sutra, pa znaš kako je... Čekaj red vamo, čekaj tamo...otegne se. Ali javit ću ti se.
- Čujemo se onda sutra, pa ćemo se dogovorit.
- Aj, može. Čujemo se.
Ma, čujemo se kurac, pomislin ja, i eto, nestanen na par dana. Najgore je to šta se ne smin nigdi pojavit da me ko ne vidi. Ispast će na kraju da čovika zajebavan i da mu nisan tija pomoć.
I onda jutros nazoven ja priku. Jebi ga, red je nazvat. A i lakše se javit kad, onako iz druge ruke, saznaš da je posal gotov.
- Alo, Prika, evo me... oćemo kopat?
- Jeben tebe i kopanje - odgovori on. - Pa di si ove dane? Zoven te i tražin, a tebe nema.
- Jebeš ga kad san ima toliko posla...
- Pa ne tribaš mi ni sad kad san sve prikopa.
- Šta si sve gotov? - Iščuđujen se ja. - Pa, šta si kopa?
- Kako šta san kopa? Sam san prikopa tri jutra zemlje.
- Tri jutra? Odakle tebi tri jutra zemlje?
- Pa, tamo, iza kuće...
- Pa koja jebena tri jutra iza kuće? Tamo imaš samo vrtal od šest kvadrata...
- Jesan ti reka... tri jutra.
- Znaš li ti koliko je tri jutra zemlje?
- A, eto to... moj vrtal. Jedno jutro mi je tribalo da se nakanin radit. Drugo mi je tribalo da počnen, a treće da završin.
I da je bilo još samo jedan jebeni metar za prikopat, mislin da bi kupija traktor...
Post je objavljen 01.03.2012. u 22:00 sati.