Jos uvek je zimski, ima zaostalog snega, prijatan i sunacan, dan mirise na prolece...
U ovakvim danima, kad osecam punocu zivota, vidim jasno osencanu razliku i osecam tako neprepoznatljivo apstraktnu granicu prema rutini zivota, koja nam se uvek neprimetno potkrade i podvlaci ispod veselih dana, sa snagom drskosti nezvane gosce, okupira nas kreativni duh i melanholicno preplavi nas voljni momenat. Bas kao tanak sloj tinte, koja se, kad procuri polako siri i zauzima prelepo koloritnu povrsinu stolnjaka od damasta, bojeci je u sumorno neveseloj teget boji.
Bahata je. Rutina zivota, rusi cuvane i negovane kreativnosti, za sobom ostavlja nesigurnost kao neznu i ranjivu laticu cveta i zato je treba ubiti u trenutku kad joj se samo nagovestaj da, ne zmuriti nikako jer nas vodi u prazna polja bezdusja, da sa oblaka sivih posmatramo samo horizont koji se stapa u daljini sa sutonom sivim, gde nestaju zvukovi radosti i veselja.
Rutina ne stanuje u ljubavi, u porodici, kod dece i kod prijatelja... kad je nema, ja oko sebe nezaustavljivo sirim polje turbolentnog reda, talasi nereda nestaju iz zivota, i bezeci iz merituma, prave oko mene uzmicajuce koncentricne krugove. Volja za zivotom, stapa se i slaze u meni... lagano al' sigurno, s kreativnom snagom, prepustam se filozofskom miru i smehu popodneva.
Prepoznatljivi zvuci se mesaju u zadovoljstvo zivota.. Mislim da sam shvatio zivot....
Post je objavljen 25.02.2012. u 17:20 sati.