Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/karmelo

Marketing

Uspomene

Pleso, pred gotovo točno 20 godina.
Oči su joj crvene i otečene od suza, a ipak najljepše plave boje koju sam ikada vidio, frizuru čini na brzinu skupljeni konjski rep, mada ja vidim samo najljepše kestenjaste uvojke na svijetu, tijelo joj uopće nije moguće procjeniti u širokim, vrećastim hlačama i zelenoj, muškoj, jakni, bar dva broja prevelikoj, ali ne moram vidjeti, predobro ga poznam i svaki puta me oblije neka čudna toplina kada pomislim na njega. Sitna je, a tako zaplakana izgleda i nekako posebno krhko i nemoćno. Posebno to ističe neki strašno dramatičan i opasno nepopravljiv bljesak u njezinim očima. Velika tuga i razočaranje, čak i neka osuda, možda i tračak ljutnje.
Ne razumijem! Nikada i neću razumjeti o čemu pričaš! To su samo puke parole, gluposti..... Iste gluposti koje svi ponavljaju kao papagaji i isto veliko zlo koje valjate kao grudu snijega...kao slijepci i budale...svi vi! Koliko će krvi biti dosta na vašim rukama da prestanete?
Nemoj tako, kao da sam ja ovo izabrao?!
Jesi, biraš, izabrao si, još i sada možeš promijeniti mišljenje, ali nećeš, zar ne?!?
Znaš da ne mogu, pa to bi bilo dezertiranje. Vjerojatno me ionako ne bi pustili u avion, znaš to. Nemam niti pasoš, a da i imam kod sebe... Osim toga moji starci su tamo, kako bih njima mogao tako što učiniti.
Izgovori...puki izgovori, tvoji su sve ove godine jako dobro mogli sami, što, sada im treba dadilja? A rat, domovina, vojska...ma daj, što, stali bi baš bez tebe, ti si kamenčić bez kojega se ruši čarobna kula? Ili ti se samo čini kako ostvaruješ svoje dječačke snove, možda, ha? Samo, morao si već vidjeti ovih mjeseci da to nisu oni kauboji i indijanci iz tvoje mašte. Sjećaš se, i ja sam bila tamo, ne možeš meni bajati.....to je silno zlo i užas, toliko veliko da nije ničega vrijedno. Ništa više, hrpa muških sranja...
Nemoj tako, pa znamo zašto moramo ovo učiniti....i nismo mi počeli, samo se branimo....
I oni koji su mi staroga iscipelarili u Osijeku samo zbog imena i bez obzira gdje sam ja to tada bila, to je isto čista obrana??? Ili kada su nam zapalili kuću...Divota jedna! Koja sam ja glupača i za čim plačem.....To je tebi važnije od mene, od nas....!!!
Nije mi važnije i ne morate uopće ići, rekao sam ti. Naći ću ti posao ovdje, možete biti u našem stanu. U Zagrebu baš koga briga kako se on zove. I ti si isključiva, pa rat je, ne možeš zbog nekih budala, incidenta, samo tako reći ljutim se i neću se više tako igrati!!!
Lud si, lud si kao i oni...Incident? Pa on više nije noć prespavao, jede kruh dok ima, koliko god star bio, samo da ne mora van. I bolestan je....
Nemoj tako, pa protiv toga, zbog toga, sam se i prijavio. Vjerujem u Tuđmana, rekao sam ti da sam bio kod njega... moramo se izboriti za sebe, svoju Domovinu. Koja pizda bi sada pobjegla...Isuse pa znaš da nije moguće...da ne mogu....Ali tebe jako volim, boli me bar kao i tebe što odlaziš. Potražiti ću te, ovo ne može dugo trajati, prestrašno je...sama kažeš...
Je li, ja sam dakle pizda.....hoćeš reći??!

Opak bljesak joj je promijenio pogled, usnice su joj se zategle, oči nekako potamnile...Ja sam pizda???! Nisam bila pizda tamo u onom blatu i lokvama krvi? Dok jaučete ste malo manje hrabri i ludi! Kada okusite da vam to nisu vaši Indijanci malo manje bacate parole, znaš?!
Nisam ništa tako niti pomislio...kamoli rekao, pa ti si samo djevojčica koja nije tamo niti trebala biti. Nitko ne očekuje da ostaneš, vratiš se u ono ludilo i kaos...i sasvim je u redu da budeš s bolesnim ocem. Ali, zašto prokleta Kanada? Pa to je užasno daleko....Brzo će proći, zašto čak tamo?

Ljutnja se gasi, ponovo kreću suze i griženje usnice. Vadi već mokru maramicu i samo me tužno gleda, možda, ili mi se samo čini, lagano trese glavom.

Jer nam nude kuću...znaš, mi više nemamo kuću ovdje...što je, znam, jedna obična sitnica, incident...je li....neusporediv s tim što ti je Tuđman napričao i prikvačio na tu jebenu uniformu. Tko zna hoće li te ti činovi bolje grijati od mene još dugo...baš me zanima... Isuse...pa kako možeš biti tako glup, to nema veze s tobom, to su luđaci i bolesnici. Vidio si što se sve tamo radi, kako možeš pristati biti dio toga? Pričao si da nikada nisi nikog udario, a sada....Jebo te Tuđman i svi oni, misliš da će jednu jedinu suzu proliti za tobom kada te vrati mami u sanduku...budalo jedna!!!
Nemoj tako, nije radi njega, pa vidiš i sama što se dešava. Moram ostati, svi moramo, pa što bi bilo da se samo tako nakrcamo u neki avion i nestanemo??
Što bi bilo...budalo, budalo obična,...baš ništa ne bi bilo, osim što bi možda bio sretan...i ja bih bila. Ništa neće biti niti ako te ubiju ili unakaze, baš ništa neće biti bolje, niti će ti Hrvatska radi toga biti veća, niti će rat prije završiti, niti ćeš ga baš ti dobiti....kako možeš biti tako glup i zatucan, kako??? A mislila sam da imamo nešto veliko, ti i ja, da imam sve na svijetu....
Pa i imamo, znaš koliko te volim, znaš da ću doći za tobom gdje god bila. Ne može ovo trajati predugo, nisu svi samo idioti i bolesnici. Tuđman....
Daj molim te prestani s njim!!! Samo odi, lijepo se okreni i odi kuda moraš, da ne zakasniš....da slučajno radi MENE ne ostaneš ovdje, pa ti radi MENE propadne stoljetni san.....Isuse, stoljetni san, pa jeste li vi svi hipnotizirani, poludjeli, što??? Zašto ne bacite te proklete puške jedno jutro, neka se stare budale isfrustrirane jer im se više ne diže same potuku.....
Nemoj, znaš da nije tako....i sama si došla jer si mislila da tako treba....
Jesam! Da...i sada sama odlazim jer sam sigurna da ne treba tako, da je to bolesno ludilo koje će vas sve progutati. Valjda ćete biti i s tim sretni....želim ti da budeš, da si najbolje izabrao! I molim te odlazi sada, uopće mi ne treba politička škola...ti mi trebaš i odlazi ako te ne mogu imati. Odlazi, proklet bio...još možda stigneš nekoga ubiti danas. Nekoga ionako već jesi....mrzim te, znaš, baš te mrzim, zbog ovoga što mi činiš. Ubio si ono najljepše u meni, proklet bio...ne diraj me i odlazi. Jebi se s Tuđmanom...ili kime hoćeš, mene više ne moraš zvati. Nemoj me se niti sjećati...ja više ne postojim za tebe. Tamo će se neka druga iksrcati iz aviona, nećete me više, nitko me više od vas neće zajebavati! Ne trebam vas, niti jednog muškarca ne trebam, niti ću trebati...ODLAZI odmah, početi ću vrištati...proklet bio......

Ne misli ona tako sinko moj, samo joj je tako teško, sve joj se srušilo u tri godine, prvo mama, pa kuća, sada ti....baš te jako voli...i meni je teško otići, ali što ću, moram...i radi nje....tako je mlada, a ja još neću dugo...neka ima nešto sigurno, nemamo ovdje više ništa. Valjda je tako najbolje, mislim... valjda je.....Evo uzmi tu adresu da ne vidi, potraži nas ako budeš mogao...već će nju proći. A voli te, baš te voli....čuvaj se i javi bar da si dobro...i ja bih volio znati. I ona će htjeti...proći će ju, vidjeti ćeš, znam ja svoju curicu...
Hvala vam čika Milorade...čuvajte ju!



Post je objavljen 03.02.2012. u 17:58 sati.