I opet me iz sna prene,
kočnice tramvaja,
užurbani leševi Zagreba
u hitnji prema svojim lešinarima.
Zastadoh na tren pred mutnim nebom oltara,
na trgu će šestica pokupiti moje kosti.
Vrati mi kožu i krv,
vrati mi moje lice,
da ne bude ovaj budan tren
To čudo nizašto.
On.
Zar je dvaneest godina prošlo.
To čudo nizašto.
Otkinem još jedan sloj s obraza.
I baš kad pomislim da ga još uvijek imam,
To čudo nizašto
šamar, šutnja, i prolazne skitnje u svjetlost dana.
Pa se vratim jastuku
jer moj je način od svih načina gori.
Ti, ja, to čudo nizašto.
Post je objavljen 08.10.2011. u 15:36 sati.