Koliko priča može ispričati
stara drvena klupa u parku.
Godinama stoji sama i nijema
na kiši i vjetru, suncu i snijegu.
Vidjela je priče tisuće duša
sreću djeteta,
zabrinutost majke,
umor putnika,
poljupce ljubavnika,
glad beskućnika,
izgubljenost ovisnika,
bitke ratnika,
tajne prijateljica...
Sve što je vidjela i čula
brižno čuva u tišini svojoj
nijema i tajanstvena
spokojna i strpljiva.
I svatko je voli
iako toga nije svjestan
svatko nešto traži
u njedrima njenim
Ali nitko se ne pita
što ona želi i treba
o čemu sanja?
Da li sanja?
A snovi njeni putuju daleko
u domove naše,
njeni snovi su naši snovi
i ona ih sanja
zajedno sa nama.
Snovi su njena putovanja,
njen svijet obojan maštom
njen pogled u daljine
njen korak.
I dok sjedim tiho
u njedrima njenim
pričam joj o snovima mojim,
o velikoj ljubavi,
jednom snu,
dalekoj čežnji,
slomljenom srcu,
nadi...
A klupa i dalje stoji nijema
ali znam da me čuje.
I moj san postaje njen
moja tuga postaje njena
moje misli postaju njene.
I iako je uzela
dio mog tereta na sebe
nije mi ništa lakše...
A nadala sam se...
...ne znam čemu...
Ionako sam je
previše opteretila...
Ustajem i krećem dalje,
osvrćem se preko ramena
promatram njenu usamljenost
i izgleda mi tako tužno.
Pozdravljam je pogledom,
mislima
nespretnim pokretom ruke...
A ona samo nijemo stoji
u svojoj tišini.
I znam da će noćas
ispod svjetlosti žute lampe
sanjati moje snove,
putovati daljinama,
maštati u duginim bojama.
I poželim tada
vratiti se i reći joj
nemoj, nema smisla,
sve su to samo snovi...
Ali odustanem.
Znam da me neće poslušati
jer u njenoj dubini
ona je već tamo
kao i ja
...ionako će učiniti
sve kao i ja
ploviti snovima nedosanjanim...
Post je objavljen 28.09.2011. u 20:47 sati.