Marketing
So what are you runnin' from?
Od sebe. Svega. Svih. Da, znam. Uvijek isti odgovor od nas uništenih. I istina je. Od svega bježimo. I pokušavamo naći sklonište i onda kad ga nađemo, okrenemo se i shvatimo da smo se sakrili u naručje čudovištu. U neki tuđi svijet koji nam je stran i neobičan. Iskreno, ne vjerujem u čudovišta, barem ne u ona oko nas. Ali da, vjerujem da postoje ona u nama. Ona koja nas izjedaju, tjeraju da radimo stvari zbog kojih se kajemo, zbog kojih tjeramo osobe koje volimo od sebe. Ali ona nisu naš glavni problem. Mislim da nas više od naše duše brine duša osobe koju volimo. Barem je mene više brinula. I onda sam mislila da bi bilo pametno nekako se nagoditi s njenim čudovištem. Moja duša za njenu, right? Da, to je bio dogovor. I ja sam bila sigurna da je sve sređeno. Kako naivno. Tada još nisam znala da se s čudovištima ne sklapaju dogovori. Ni sa svojima ni sa tuđima. Jer bez obzira na to što mi ponudimo, oni će svejedno uzeti dušu. Jer su čudovišta, da. I koliko se god ja uporno trudila pronaći način da spasim to što je ostalo od njene, čini mi se da svaki put kad dođem s ponudom, od čudovišta dobijem samo jedno veliko "fuck you!". I znam, sad zvuči pomalo smiješno, da. I pomalo gubim nadu, da.
Dugo vremena sam mislila da se to dogodilo postepeno. Zbog svega što sam prošla u životu. To da sam postala čudovište. Ali onda sam shvatila da se to dogodilo odjednom, jednog dana, zbog odluke koja nije donesena tako naglo. Postojala sam ja i čudovište. I onda smo jednog dana postali jedno. Ja sam postala čudovište, ono je postalo ja. I više nije bilo mene. Ostalo je samo ovo danas, čudovište. Neprihvaćeno, neshvaćeno. Tog jednog dana sve se okrenulo, u tren oka da nisam ni primijetila. Tog sam dana odustala od života. Danas odustajem od sebe.
Post je objavljen 26.07.2011. u 20:33 sati.