Marketing
Nisam više želeo da budem grub, ali sam nekako morao da nas vratim na pravi razlog
našeg susreta.
- Stara prica. Nove vec nisu tako lepe...
Pogledala me cudno, kao da misli da sam buntovnik bez razloga, i odjednom se i meni
ucinilo da sve to i nije tako važno.
Preuzela je servis.
- Pišem za "Lunu", to je ženski list, ne znam da li ste culi?
Nastavio sam da šmiram. Nabrao sam obrve kao da pokušavam da se setim, a ne ide mi...
U poverenju, nije se moglo sastaviti ni sat na TV-u a da bar jednom nije pompezno
reklamirano šta "Luna" u sledecem broju, izmedu ostalog, donosi...
No, izgleda da sam je prevario...
- Svejedno, nije ni važno... Kad sam Vas ono videla tu, nedavno, to mi je nekako... Šta ja
znam... Preslušala sam ponovo sve te ploce, otkrila još neke pesme, i bilo mi je tako...
Žao? Prilicno nespretno je izbegavala tu rec.
- Bilo mi je teko... cudno. Nisam uspela da nadem nikakvu vezu izmedu tih pesama i
ovog mesta...
Primetio sam da joj glas sve više prelazi u šapat i požurio sam da nešto lupim. Nocas se u
mom bircuzu više nece plakati.
- Ali našli ste bar oficira za vezu...
Vidim li ja to izvesne nagoveštaje osmeha?
- Pa da. Jedino Vi i znate...
Prekinuo sam je podigavši prst.
- Nemojte mi više govoriti "Vi". Stalno se okrecem da vidim ko mi se to ubacio u
pozadinu.
- Ali, i Vi meni govorite Vi...
Šandor me je ponovo izvadio. Dogegao se i seo kraj njenih nogu, a da ona, okrenuta ka
meni, to nije primetila.
- A ne, ja to mislim u množini, na tebe i Šandora.
Tek tada je spazila najvernijeg covekovog prijatelja, bar kad je ovaj covek u pitanju, i
glasno se nasmejala.
Sad sam vec znao da ce mi taj smeh nedostajati.
- Šandor? O, Bože, kako si samo mogao da tako nazoveš psa?
Opa, dve lepe stvari. Rekla je "ti", i nije ni pomislila da je neko drugi mogao da kumuje
malom psu.
- Ne, nisam ga ja nazvao. Tako mu piše u ispravama. Šandor je inace luksemburški gonic,
vrlo retka vrsta...
Bilo joj je jasno da je Šaca surovi mešanac, ali joj to nije smetalo da ga pomiluje. Repati
poltron se istog casa prevrnuo na leda.
- Šalim se, naravno... Šef ga je nazvao Žuca, ludim od invencije, pa sam hteo da ga
ofarbam u crno, samo da zeznem šefa, ali sam shvatio da je ipak jednostavnije da kucu
drukcije nazovem i nazvao sam ga Šandor, sasvim slucajno. Ali sad mi sve više i više lici
na nekog pravog Šandora...
Pas je za to vreme samo podizao i spuštao uši. Još mu se nije dogodilo da u nekom
razgovoru toliko puta pomenu njegovo ime.
- I? Gde smo stali?
To pitanje ju je trglo iz dobrog raspoloženja, i glas joj je ponovo dobio onaj bojažljivi prizvuk...
(iz knjige Tri posleratna druga- Djordje Balasevic)
Post je objavljen 17.06.2011. u 01:30 sati.