Nekad zastaneš,osvrneš se i zapitaš odkuda sva nepotrebna tuga koja se često slijeva,da li zbog navike ili se jednostavno bolje osjećamo tako. Ponekad se uhvatim kako kažem da me boli glava,a ne boli me,jednostavno iz straha koji je očito duboko ukorijenjen u meni,straha da će se nešto dogoditi ružno ako se previše hvalim.
Zamišljam kolika je istinska tuga čovjeka s oboljelim,umrlim djetetom,stresem se na pomisao toga,stresem se zbog svog omiljenog,čestog zapadanja u tugu. Nekad zbog nepažnje,vječita žrtva,zbog nekih neostvarenih snova,ponekad radi neke stvarno tužne pjesme,a ponekad zbog toga što nisam dugo plakala. Možda sam sad malo prestroga prema sebi,ali bolje da sam sama to rekla,zato što znam koliko je to sve mizerno u odnosu na prave probleme.
Znam da je ponekad teško izdići se iz svojih osobnih tuga,nostalgija,ali trebalo bi ih reducirati upravo iz poštovanja prema ljudima koji bi sve dali za moje probleme.
Svojoj mami uporno objašnjavam da neću biti rob kuće,uporno se busam u prsa,a onda se uhvatim kako se derem na djecu zbog razbacanih stvari,te kako me njihova neurednost skoro dovede na rub,pa se onda pitam šta se uopće svađam s mamom kad sam joj tako slična,a ne bi htjela.
Zato za ovakve tuge dobro dođe blog,malo napišeš kao neku tužnu pjesmu,sjetiš se nekoga za koga misliš da bi bio drugačiji,a znaš da ne bi,zapališ jednu cigaretu ( ako pušiš,ja ne:),malo ogovoriš muža,djecu,šefa i piči dalje,ebiga.
Nekidan sam s mužem išla u trgovinu i jedan lik me pita kako sam,a ja iz navike -eto,ide nekako,borba....da bi moj muž na to odgovorio,nije mogao odoliti-ma dobro je ,ništ joj ne fali.
Valjda čovjek zna ;)))))))
Post je objavljen 03.06.2011. u 13:14 sati.