Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/kuran

Marketing

Nastanak i redakcije ‘Kurana’



Kao što je Bog savršen, večan i nepromenljiv, takva je i tako treba biti i Njegova (otkroviteljsko-zakonska) reč; to se i u ‘Kuranu’ (sirijska reč qeryana označava 'recitovanje', odnosno 'javno deklamovanje') načelno sporadično potvrđuje: »Allahove reči niko ne može izmeniti – to će, zaista, velik uspeh biti.« (10:64) – »... Niko ne može izmeniti reči Njegove, pa ni ti.« (18:27) No, Allah daje sebi pravo da sam ukida svoje reči, jedne zapovesti proglašava nevažećim a umesto njih druge ustanovljuje: »Kada mi /jedan objavljeni/ ajet dokinemo drugim – a Allah najbolje zna što objavljuje, – oni govore: "Ti samo izmišljaš!" – A nije tako, nego većina njih ne zna.« (16:101) – »Svako doba imalo je Knjigu, Allah je dokidao šta je htio, a ostavljao šta je htio; u Njega je Glavna knjiga.« (13:38-39) – »Mi nijedan propis ne promenimo, niti ga u zaborav potisnemo, a da bolji od njega ili sličan njemu ne donesemo. Zar ti ne znaš da Allah sve može?« (2:106) Allah sve može, pa i da bude iznad vlastitog zakona, što pokazuje da on ne poštuje ni vlastitu reč, iako suprotno uverava: »Mi, uistinu, ‘Kuran’ objavljujemo i zaista ćemo Mi nad njim bdeti!« (15:9) Najbolji Bog uvek daje najbolju zapovest; i zato što su zapovesti najbolje, one se ne mogu ukidati, već samo dopunjavati i otkrivati u drugoj faseti. No za 'Kuran' to ne važi. – Svaka Božija Zapovest je u svakoj drugoj Zapovesti sadržana, povezana je sa Celinom kao integralna spona; i kad bi se samo jedna Zapovest ukinula, bila ona i najmanja, celi Zakon bi se srušio. U Besedi na Gori Isus ukazuje na večnu važnost i večni značaj istinskog Božijeg Zakona: »Ne mislite da sam došao da razrešim ‘Zakon’ i ‘Proroke’; nisam došao da razrešim nego da ispunim. Jer zaista vam kažem: dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedno jota ili jedna crtica od Zakona nestati, dok se sve ne zbude. Ko dakle razreši jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako ljude, najmanji će se nazvati u Kraljevstvu Nebeskom; a ko izvrši i nauči, taj će se velik nazvati u Kraljevstvu Nebeskom « ('Matej', 5:17-19) – Objavljujući svoje večne Zapovesti, Bog, Zakon Života, ne upodobljava se ljudskim slabostima i interesima, već uvek za orijentir ima večnu Istinu i večno Dobro. No u Muhammedovoj 'Knjizi' nije tako: tu Allah ukida Svoje ranije Zapovesti (na primer o suboti i molitvenoj kibli) i ustanovljuje nove. Iz samog 'Kurana' se vidi da je njegov tekst još za vreme Muhammedovog života bio menjan i 'nadograđivan', a još više to je učinjeno posle Muhammeda.

‘Kuran’, čije je objavljivanje počelo u mesecu ramazanu (2:185), predstavlja Muhammeda kao onog koji nije znao da čita, koji je navodno bio nepismen: »Ti ranije nijednu knjigu nisi čitao, a nisi je ni desnom rukom svojom pisao; inače, posumnjali bi oni što laži govore.« (29:48) Iz ‘Kurana’ je sasvim jasno da Muhammed nije poznavao grčke i hebrejske sakralne tekstove, da ih nije čitao, no kao dugogodišnjem trgovacu, arapski mu je bar donekle svakako ortografski bio operativan. Po rečima Abd al-Fede (koji je Muhammeda uzdizao kao boga, čiju čak i otpalu vlast sa kose je trebalo sačuvati kao ‘vrednu’), pred smrt Muhammed je izustio: »D>n5sit5 h0rtiX5 i m0stil0 d0 v0m n0piš5m knjigu k>X0 v0m n5ć5 d>zv>liti d0 s5 ik0d0 viš5 vr0tit5 u z0bludu.« – Kada je se 628. g. ne. sklapao desetogodišnji mirovni ugovor (Al-Hudabija) između Muhammedove borbene svite i zastrašenih kurajšija Mekke, Allahov poslanik je se potpisao: »Muhammed, sin Abdallahov.«

Muhammed, dakle, navodno nije znao da čita i piše, ali je zato mogao da sluša mnoge judejsko-karavanske priče, koje je njegova podsvest kasnije previruće miksovala i izbacivala kao ‘objavu’; tako on na arapskome jeziku prima Al-Qur'an kao navodnu Božiju objavu, knjigu koja nema poučnu duhovnu dubinu i koja se svodi samo na nisku praznih i monotonih pretnji i lažnih hedonističkih obećanja, pustinjske fatamorgane. Muhammedovo 'proferstvo' je u stvari običan vulgarni spiritizam: obuzetost i kontakt sa dušama umrlih, dušama vezanim za zemno i materijalno; tako se u spiritizmu javlja fenomen takozvanog automatskog pisanja i govorenja nepoznatim jezikom. Obuzeti čovek u transu piše i govori jezikom koji nikada nije učio, što je u stvari nekadašnji zemaljski jezik duše koja je se prilepila za njegovu auru i moždane stanice. – U ‘Kuranu’ se osuđuje sakupljanje kojekakvih priča, a ne vidi se da je to isto i Muhammed činio, samo što je se u njih pozivao na nekakvog boga: »Ima ljudi koji kupuju priče za razonodu, da bi, ne znajući koliki je to grijeh, s Allahova puta odvodili i da bi ga predmetom za ismijavanje uzimali. Njih čeka sramna kazna.« (31:6)

I u samom 'Kuranu' se na desetak mesta pravi odbrambena aluzija i refleksija na Muhammedovu opsednutost, što ukazuje da su neki Muhammedovi savremenici ovog jasno videli kao demonsku marionetu.

Muhammedova okolina je u početku njegovog profetskog ‘osvedočavanja’ gledala u njemu samo ekcentričnog i sumanutog čoveka željnog da bude u centru pažnje okoline: »... Drug vaš nije lud: on ga je na obzorju jasnom vidio i, kada je u pitanju Objava, on nije škrt i ‘Kuran’ nije prokletog Šejtana govor, ...« (81:22-25) – »'Kuran’ ne donose šejtani,. nezamislivo je da to oni čine; oni to nisu kadri, oni ga nikako ne mogu prisluškivati.« (26:210-212) – To što se u nekoj objavi pominje Bog, to uopšte nije dokaz i pokazatelj da ta reč ne dolazi od Gospodara Tame. Duhovi Tame, koji se predstavljaju kao ‘anđeli svetla’, itekako mogu donositi reči slične Božijim, kako bi zavele i one koji teže Svetlu. Ako je Satana mogla da zavede i okrene protiv Boga čak i deo Nebeskih anđela, utoliko lakše to može uraditi i sa čovekom i sa rastelovljenim dušama iz Podnebesa.

Muhammedova ‘Knjiga’ – Al-Qur’an, predstavlja se kao jedna od nebeskih Knjiga iz Velike Knjige, Glavne Knjige (Levh mahfuh) koju su ranije donosili i objavljivali drugi Božiji poslanici i profeti: »... Ovo je ‘Kuran’ veličanstveni, na Ploči pomno čuvanoj.« (85:21-22) – »Tako mi Gore /Sinajske/, i Knjige u retke napisane, na koži razvijenoj, ...« (52:1-2) – Tako postoje više epohalnih 'Kurana': »A oni koji ne veruju govore: "Mi nećemo verovati u ovaj ‘Kuran’ niti u one pre njega"!« (34:31) – Muhammed želi i sebe da smesti uz plejadu velikih Božijih glasnika. Naravno, za neke od njih (Danilo, Hošea, Jeremija, ...) on nije ni čuo: Muhammed 'poznaje' Enoha, Noju, Avrahama, Mojsija, Iliju, Jonu, Isusa, ... i misli da su Mojsije i Isus živeli u vrlo bliskim epohama. Da bi i sebe uzdigao kao 'proroka' koji stoji u velikom Božijem Poduhvatu Spasenja, on i Mojsija i Isusa mora formalno da prizna za proroke, kao i ono što je objavljeno preko njih: »A kada im Knjiga od Allaha dolazi, koja priznaje kao istinitu Knjigu koju imaju oni – a još ranije su pomoć protiv mnogobožaca molili – i kada im dolazi ono što im je poznato, oni u to neće da veruju, i neka zato stigne nevernike Allahovo prokletstvo!« (2:89) Muhammed pokušava da imitira biblijske proroke, i da svojim kultom zameni hrišćanstvo i judaizam. Ako Muhammed priznaje Jevrejsko 'Petoknižje' ('Tevrat') kao istiniti, božanski tekst, zašto tada bar ono što je dobro ostalo u njemu nije držao i afirmisao? (»O sinovi Izraelovi, setite se blagodati moje koju sam vam podario, i ispunite zavet koji ste mi dali, ispuniću i ja svoj koji sam vama dao, i samo se mene bojte! Verujte u ono što objavljujem, čime se potvrđuje da je istinito ono što vi imate, i ne budite prvi koji u to neće verovati. I ne zamjenjujte reči moje za nešto što malo vredi, ...« – 2:40-41) Da li zato što nije znao da razlikuje Dobro od Zla, Istinu od Laž?! Naravno, daleko od istine je da je 'Petoknižje', nastalo iz originalne 'Knjige Stvaranja', 'Knjige Zakona', popisnih listi i Mojsijevog 'Dnevnika Izlaska' u celini bogonadahnut sastav. Evanđeljski tekst je pretrpeo manje redakcija nego Mojsijevi spisi, pa ipak se u 'Kuranu' uči mnogo toga što je suprotno od njega. Muhammed se poziva na Isusa, Kome ni ime (hebrejski: Jehošua; arameizirano: Ješua; hipokaristik: Ješu; grecizirano: Jesus – Isoys) nije znao valjano da izgovori (’Isa, u arapskom translaciono više odgovara imenu Isaka, Avrahamovog sina), a gotovo sve suprotno uči od Njega. U tome je najveća tragedija Muhammedovog pustošnog i zavodničkog profetstva.

Muhammed je godinama u dosta neusaglašenom hronološko-pripovedačkom redu pisao/iznosio rudimentarni Al-Qur’an (što sve reflektuje i haos duševnih rojeva koji su stajali iza njega i glumili boga koji to nije); no u samom Al-Qur’an-u se negira da u njemu ima protivrečnosti (4:82).

Kao celinu brojnih sura, 'Kuran' pak, po drugoj predaji, nije zapisan i uobličen u Muhammedovo vreme, već je on u 'današnjem' literalnom obliku, kasnije zapisan na osnovu sećanja Muhammedovih savremenika koji su ga nadživeli. No ni te opskurne predaje ništa ne govore o tome kako je 'duh' obuzimao Muhammeda, kako je tačno primao reč, kako je to prenosio (prvim zavedenim) sledbenicima, u snu, transu ili na javi ... Po predaji 'Kuran' je tek par decenija (u vreme drugog halifa) posle Muhammedove smrti zapisan, na osnovu sećanja njegovih prijatelja. Po islamskom predanju, kad je na vlasti bio halifa Abu Bakr, posle jedne bitke halifu je došao Omer sin Hattabov, i rekao mu: »O Abu Bakre, izginuše hafizi /čuvari, oni koji znaju 'Kuran' napamet/, učini nešto da se ne izgubi 'Kuran'.« Halifa se u početku bunio za to, znajući da je se Allah obavezao da će čuvati ‘Kuran’. Ali kada su se i ostali ashabi složili, halifa je uvideo da su u pravu, te je pristao na taj predlog; on je okupio najučenije ashabe, te odredio komisiju na čijem čelu je bio Zejda b. Sabita, i još trojica hafiza u komisiji, i oni počese da pišu ‘Kuran’ u jednu zbirku /mushaf/. Pisar je bio Zejd b. Sabit. I to je bilo prvo pisanje i prvi primerak. Dakle, po ovoj opservaciji, ‘Kuran’ je literalno uobličeni izdan na arapskom jeziku oko 650. g. ne., za vreme trećeg halifa. (Znamo da je Muhammed umro 632. g. ne.) – Konačna redakcija će doći tek mnogo kasnije. Treći halifa – Utman, svoju zbirku i verziju 'Recitovanja' je proglasio jedino validnom, tražeći da se spale druga, neslužbena izdanja i kolekcije; tako je uništio i mogući originalni 'Kuran' koji je bio u posedu jedne od Muhammedovih pratilja. Kuranski kodeks zvan Samarkandski, koji se nalazi u Taškentu, datiran je na oko stoleće ipo od Muhammedove smrti. Drugi drevni kodeks se nalazi u istanbulskom Topkapijskom muzeju.

U svome odgovoru na pismo upućeno od strane halifa Omara II (717.-720. g. ne.), koji je tražio da mu car pošalje izloženje hrišćanske vere (koja je se po njemu podelila na 72 grane), car Lav III prenosi bizantijska saznanja da su 'objave' nepismenog Muhammedove (posle njegove smrti) kao 'Kuran' zapravo zabeležila i uobličila tri čoveka: Umar /Omar, Omo/, Abu Turab i Solman /Salman, Suliman/ Persijanac (iako je se među muslimanima proneo glas da ga je Bog poslao sa neba), a da je potom izvesni Hajaj, prozvan 'vladar Persije', zamenio stare knjige drugima, koje je sastavio prema svome ukusu. (Salman al-Farisi je inače u ‘rovovskom sukobu’ iz proleća 627. g. ne., kada je kurajšijska vojska Mekke napala Medinu, strategijski savetovao Muhammeda da se žitelji Medine zaštite kopajući dubok rov sa severne, lako osvojive strane grada, što se i pokazalo odbrambeno uspešnim zahvatom protiv konjice iz Mekke.)

Manuskriptna poetska forma 'Kurana' – zapisi u stihovi, ukazuju na njegovu promišljenu redakciju. Po motivima i nejasnim, nedoslednim i nepovezanim naracijama, nekoherentnim ukazima koji se često ponavljaju. Dosta je jasno da su ‘Kuran’, po sećanju uglavnom, zapisivala više pisara. Tako se u niz sura ponavlja kako je Mojsije pred Faraonom izveo čudo pretvaranja štapa u zmiju: »I on baci svoj štap, kad on prava zmijurina.« (7:107) – »I on ga baci, kad on – zmija koja mili.« (20:20) – »I Musa baci štap svoj, kad on zmija prava.« (26:32) – »Pa kad ga vide da se, kao da je hitra zmija, kreće, on uzmače i ne vrati se.« (27:10) Na to ukazuju i neki dualističko-mitički fragmenti koji se nepotrebno ponavljaju, o odbijanju Iblisa da se pokloni Adamu (sure 2; 7; 15; 18; 20; 27; 38). Stiče se i utisak da Muhammed (odnosno Allah) nije imao šta da kaže, pa je u svom dokazivačkom porivu bespotrebno ponavljao ono što je već rečeno i naglašeno. Začudo, oko glorifikacionog tumačenja i razlaganja takve površne literature mnogi su gubili vreme, zavodeći i sebe i druge. Jer laž ostaje laž, kako god se razložila.

Jovan Damaskin u svome lapidarnom spisu ‘Protiv sto heresa’ ukazuje i za neke kuranske sure koje su redaktori izbacili zbog mnoštva fantastičnih elemenata i očiglednih preterivanja u njima. Takav je na primer bio ‘Spis o kamili Božijoj’: »... Kaže /Muhammed/ kako beše kamila od Boga, i kako ispivaše svu reku, pa ne mogaše prolaziti između dve gore zato što se uklješti. A na tom mestu, reče, bejahu ljudi i, jednog dana, oni pijahu vodu. A kamila drugog dana, pijući vodu, hranjaše ih, dajući im mleko mesto vode. Podigoše se oni zli ljudi i ubiše kamilu, a ta beše rodila malu kamilu. Pošto je majka ubijena, mladunče zavapi k Bogu, i Bog ga uze k sebi. – Pa im kažemo: "Otkuda beše ona kamila?" – I kažu da je od Boga bila. Pa velimo: "Je li se ta kamila parila sa drugom kamilom"? – I kažu: "Nije". – rekosmo: "Onda otkuda rodi mladunče, jer vidimo kamilu vašu bez oca i bez matere, i neredoslovnu, a rodivši veoma postrada"? Ali ne vidi se ni onaj koji joj je naneo nasilje, a mladunče se vaznese. Zašto, dakle, vaš prorok kome je, kako kažete, Bog govorio, nije o kamili znao, gde se napasa i ko su ti što jedu mleko dojeći je? Neće li i ona, upavši nekako u nevolje kao i majka biti ubijena? Ili je preteča, pre vas u raj ušla, iz koje će vama, kako maštate, mlečna reka biti, jer kažete da će vam u raju tri reke poteći: vode, vina i mleka. Ali ako je van Raja preteča vaš kamila, jasno je da se osušila od gladi i žeđi. Ili se i drugi naslađuje njenim mlekom pa se uzalud vaš prorok razmeće smatrajući da razgovara sa Bogom, jer mu tajnu o kamili /= njenom poreklu i stecištu/ nije otkrio. A ako je u raju, opet će ispiti vodu i, ostaćete bez vode, presahnuće usled rajske hrane. I, u nedostatku vode, jer je svu ispila kamila, žudećete da pijete sa vinske reke. Pijući samo vino, uspalićete se, i opićete se, i zaspati sa glavoboljom. I posle buđenja od sna, zasitivši se vina, zaboravićete rajske krasote.« (Haer. 100 – prevod: Miodrag Petrović) – Sura 'O kamili božijoj' u današnjej verziji 'Kurana' dakako više ne postoji, ali postoje više ajeta u drugim stihovima koji nebulozno svedoče o postojanju 'čudesne kamile': »Allahu se klanjajte, vi drugog boga osim njega nemate! Evo vam znak od gospodara vašeg: ova Allahova kamila za vas je znak. Pustite je neka pase po Allahovoj zemlji i ne zlostavljajte je pa da vas patnja nesnosna stigne!« (7:73) – »I zaklaše onu kamilu, i zapovest gospodara svoga ne poslušaše ...« (7:73) – »"O narode moj, evo ova Allahova kamila je znamenje za vas, pa pustite je neka pase po Allahovoj zemlji i ne činite joj nikakvo zlo, da vas ne bi zadesila kazna bliska." – Ali, oni je zaklaše, pa on reče: "Živjećete u zemlji svojoj još samo tri dana, to je istinita pretnja".« (11:64-65) – »Semudu smo kao vidljivo čudo kamilu dali, ali oni u nju nisu poverovali.«. (17:59) – »"Evo, to je kamila" – reče on – "u određeni dan ona će piti, a u poznati dan vi, i ne učinite joj nikakvo zlo da vas ne bi stigla patnja na Velikom danu!"« (26:155-156) – »" ... Mi ćemo poslati kamilu da bismo ih iskušali, pa pričekaj ih i budi strpljiv. I upozori ih da će se voda između njih i nje deliti, svakom obroku pristupiće onaj čiji je red!" Ali oni pozvaše jednog od svojih, pa se on spremi i prekla je.« (54:27-29) – »Allahov poslanik im je doviknuo: "Brinite se o Allahovoj kamili i vremenu kad treba da pije!", ali mu oni nisu poverovali, već su je zaklali – i gospodar njihov ih je zbog greha njihovih uništio i do posljednjeg istrebio, ...« (91:13-14) – Iz drugih kuranskih sura, ipak saznajemo sudbinu čudesne Allahove kamile koja je mogla ispiti svu reku: nemarni ljudi su je zaklali. One kamile, koje nije video kao Božije, sam Muhammed je rado klao i jeo.

Damaskin, koji pred očima ima prevashodno prvih nekoliko sura ‘Kurana’, uzgredno pominje i druge redaktorski ‘zaturene’ kuranske sure: »'Spis o hrani' govori kako je Hrist tražio od Boga hranu i data Mu je, jer Bog reče govoreći Mu: "Dadoh Tebi i tvojima hranu netruležnu". – Zatim, ‘Spis o volu’ govori i druge neke reči dostojne smeha, koje zbog mnogih stvari smatram da treba preskočiti.« (Haer. 100) Pominje i spis-suru 'Radi zemlju koju ti je dao bog i održavaj je'. – Nebulozne stvari koje je Muhammed prenosio uveliko su slične spekulativnoj gnozi Persijanca Manija, iz čijeg kulta je Muhammed preuzeo ramazan (ramadan) kao mesec posta.

U suri 30 ‘videlački’ se iznosi za vojne sukobe Bizantinaca i Persijanaca: »Bizantinci su pobeđeni u susednoj zemlji, ali oni će, posle poraza svoga, sigurno pobediti za nekoliko godina.« (Ajeti 2-4) – Bizantijska vojska je 614. g. ne. teško potučena od nadirućih persijanskih snaga, tako da im je osvojen Damask, Jerusalim i Antiohija. No posle nekoliko godina, u Jermeniji, bizantijski car Heraklije je 622. g. ne. porazio Persijance, što je Muhammedovim sledbenicima strategijski odgovaralo. Naravno, oba ova sukoba su se dogodila za vreme Muhammedovog života, a očigledno su zapisana kasnije, da bi se Muhammed prikazao kao prozorljiv harismatik.

Po važnosti, odmah iza Kur'ana, većina muslimana (suniti) smešta i prihvata predanja (hadise) u kojima se nalaze šire zapisani i razloženi događaji vezani za život i delovanje Muhammeda kao i rane islamske zajednice. Al-Qur’an i sunnet (‘primeri’ za sledbeništvo i život) zajedno sačinjavaju šerijat ('zakon') opširan vodič za život i ponašanje.

Koji čovek može 20 ili 30 godina u sećanju da verno i lucidno drži nečije reči? Možda su i čuvari kuranske objave, kao i Muhammed, bili od Allaha 'nadahnuti', ...?! Na osnovu samog 'Kurana' implicitno se da zaključiti da je 'Kuran' zapisivan još za vreme Muhammedovog života. Oni koji kasnije zapisivali i sređivali Allahove i 'Džibrilove' objave, kao ljudi bez reda u sebi, naravno, napravili su anahroni haos od zbornika. Prvo su stavili duge sure (da bi to na čitaoce ostavilo jači utisak), a potom (kada se izmore čitanjem) one kratke. Naravno, kratke sure su nastajale u Mekki, kad Muhammeda gotovo niko nije slušao i ozbiljno uzimao za 'proroka' čak ni u vlastitom rodu (sa kojim je kasnije zaratio), dok je u Medini, gde je dobio mnoge ropske sledbenike i svoju gardu i vojsku, već počeo da iznosi široka proročanstva, ... Današnji neradikalni islamski učenjaci neupućenim zapadnjacima (i u sredinamama gde su muslimani populaciona manjina) uglavnom nude i izlažu razvodnjeni, ispeglani i krivotvoreni islam iz Mekke, koji nosi prividnu miroljubivost i toleratnost. Ulema (arap.: ’ulama – znalci islamskog zakona) i sami zagriženi, fundamentalistički nastrojeni muslimani nikad neće odlučno ustati protiv prisile u veri, masovnog ubijanja hrišćana u ime religijskih načela, ubijanja kidnapovanih, terorističkih ataka ... Fetva za takve stvari ne postoji, jer bi ona negirala izvorni i istinski islam.

Muhammed je bio suočen sa gorkom činjenicom da su prvi njegovi sledbenici samo delimično prihvatali ‘Kuran’, i to ga je pogađalo kao ‘Đžibrilovog glasnika’, i zato pribegava eshatološko-sancionoj pretnji: »Kako to da u jedan deo ‘Knjige’ verujete, a drugi odbacujete?! Onoga od vas koji čini tako stići će na ovome svetu poniženje, a na Sudnjem danu biće stavljen na muke najteže.« (2:85) Pojedine fantastične delove Kurana čak ni pustinjski nomadi, navikli na bajke, nisu i ne bi mogli olako prihvatiti; neki pojedinci su pak jasno videli da Muhammed iznosi i doteruje samo stara bajkolika narodna predanja: »Ima onih koji dolaze da te slušaju, ali mi smo na srca njihova zastore stavili, da ‘Kuran’ ne bi razumeli, i gluvim ih učinili, pa i ako bi sve dokaze videli, opet u njih ne bi poverovali. A kada ti dolaze da se s tobom raspravljaju, govore oni koji ne vjeruju: "To su samo izmišljotine naroda davnašnjih!"« (2:85) – Kad preuzima porozna predanja i legende od otuđenih Jevreja Arabije, Muhammed zna i lepo mišljenje da iznese o jevrejskom narodu: »U narodu Musaovu ima ljudi koji na istinu upućuju i koji prema njoj pravedno sude.« (7:159)

Inspiraciju od stranih snaga Muhammed je primao u transu, obuzetosti, opsednutosti. Treba znati da nijedan Božiji prorok ne pada u trans gde nezna za sebe, već je duboko svestan svoga stanja kad ga Božiji Duh ispuni i počne govoriti kroz njega. U trans neobuzdanosti padaju oni koji nisu očistili svoju podsvest i oslobodili kanal prema Nadsvesti, Bogu, koji ne mogu zakonito da preuzmu svetlosne impulse Najviše Svesti koji se moduliraju u jezik mesa. Kako je tačno Muhammed ‘Kuran’ primao, ni njegovi savremenici i sledbenici nisu znali. Kasnije su smatrali da ga je u snu, somnambulno dobijao.

Muhammed je živeo u svetu gde nije mnogo razlikovao san i svet ljudskih želja od jave. I on svoje snove uzima za 'bogonadahnuća'. Dakako da Bog proroku može i u snu govoriti, ali ako prorok ima potpuno očišćenu svoju podsvest i maksimalnu povezanost sa Duhom Života, takvo kanalisanje postaje izlišno. Osim toga prorok nije tu radi samog sebe, već za narod: dakle on mora da stane pred narod i narodu gromko i živo da besedi i prenosi Božiju reč, a ne da traži snolike inspiracije u svojoj ležaljci.

Muhammedova profetska ‘vokacija’ počinje kad je "meditirao" i "tragao" za istinom na planini Hira, i kad mu se navodno arhanđeo Gabriel javio dok je spavao u pećini: raširio je pred njim svilenu maramu sa izvezenim tekstom, trazeći da on to pročita. Kako nije umeo da čita, 'Gabriel' je u snu tom maramom počeo da ga davi (- koje nasilništvo za jednog Božijeg 'anđela'?!), a potom mu saopštava da je Bog stvorio čoveka od ugruška krvi (što je pogrešno, narodno shvatanje začinjanja), i na kraju mu objavio da je on Allahov prorok! A ko je taj Allah koji je pozivao na ubijanje, pljačke, na uzimanje mnogobrojnih žena, koji je odbacivao Boga kao Oca i Prvorodnog Sina Božijeg?! Tako se u Al-Qur’an-u iznosi: »Nezamislivo je da Allah ima dete, ...« (19:35)! Te: »... Otkud njemu dete kad nema žene, ...« (6, 101) – Arhanđeo Gabriel, koji se tobože i Muhammedu javio, blagoslovenoj Mariji najavljuje za Isusa Hrista: »I gle, začećeš i rodićeš sina, i nadenućeš mu ime Isus. On će biti Velik i zvaće se Sin Svevišnjega. /.../ Duh Sveti doći će na tebe i Sila Svevišnjega oseniće te; zato će se to sveto Dete zvati Sin Božiji.« (‘Luka’, 1:31-32) – Muhammed nije shvatao da se Bog ne pokazuje samo kao Duh Stvaralac već i kao ljubeći Otac, nije shvatao da Bog Otac (koji je i Majka) može imati dece, sinove i kćeri! Ti sinovi i kćeri su Nebeski anđeli (nastali, rođeni iz Božijeg Daha) i ljudi. Videći Boga samo kao Tvorca on pokazuje time da je za njega sve samo 'predmet'/tvar, i anđeli, i arhanđeli, i ljudi, i duše. A to opet pokazuje njegovu bezosećajnost za drugog čoveka, nemogućnost da ga doživi kao Božije dete u kome prebiva večni Duh. A ko je bezosećajan nije mu nikakva smetnja i mač da potegne na na bližnjeg i prekobližnjeg, životinju koja diše isti dah kao i čovek.

Hrišćani u Bagdatskom Halifatu odmah su uočili da Muhammed nije imao svedoke da istiniti Bog kroz njega objavljuje Svoju Reč – ‘Knjigu’. Zato je i Muhammed zahtevao od naroda da mu se bezuslovno i slepo veruje da je on ‘Božiji prorok’ i da je Bog na njega i preko njega ‘spustio’ za ljude Svoju reč. Kada je Mojsije na Sinajskoj Gori primao ‘Knjigu Zakona’ i Deset Zapovesti, svedok mu je bio čitav izraelski narod: Gora je se tresla, dimila i gorela duhovnim ognjem, zbog Božijeg prisustva: »Jehova reče Mojsiju: "Ja ću, evo, doći k tebi u gustom Oblaku da narod čuje kad budem s tobom govorio i da ti zauvijek veruje".« ('Izlazak', 19:9) – Muhammed je svestan da oko sebe nema nikakve svedoke koji bi potvrdili da mu Bog objavljuje 'Knjigu Istinitu', 'Recitovanje', i zato preteći traži bezuslovnu veru. On, u svome egoteizmu, smatra da ono što prima iz Podnebesa predstavlja nešto nenadmašno, što više niko ne može primiti.

U samom ‘Kuranu’ se zapoveda da se ništa ne čini i ne prima bez svedoka, a začudo za primanje samog Kurana ‘ne treba’ nikakav svedok: »O vernici, zapišite kada jedan od drugog pozajmljujete do određenoga roka. I neka jedan pisar između vas to verno napiše, i neka se pisar ne uzdržava da napiše, ta Allah ga je poučio; neka on piše, a dužnik neka mu u pero kazuje i neka se boji Allaha, gospodara svoga, i neka ne umanji ništa od toga. A ako je dužnik rasipnik ili slab, ili ako nije u stanju u pero kazivati, onda neka kazuje njegov staratelj, i to verno. I navedite dva svedoka, dva muškarca vaša, a ako nema dvojice muškaraca, onda jednog muškarca i dve žene, koje prihvatate kao svedoke; ako jedna od njih dve zaboravi, neka je druga podseti. Svedoci se trebaju na svaki poziv odazivati. I neka vam ne bude mrsko da ga utanačite pismeno, bio mali ili veliki, s naznakom roka vraćanja. To vam je kod Allaha ispravnije i prilikom svedočenja jače, i da ne sumnjate – bolje; ali, ako je reč o robi koju iz ruke u ruku obrćete, onda nećete zgrešiti ako to ne zapišete. Navedite svedoke i kada kupoprodajne ugovore zaključujete i neka ne bude oštećen ni pisar, ni svedok. A ako to učinite, onda ste zgrešili. I bojte se Allaha – Allah vas uči, i Allah sve zna. I ne uskratite svedočenje; ko ga uskrati, srce njegovo će biti grešno, a Allah dobro zna ono što radite.« (2:282-283)

Bogoslov Jovan Damaskin, koji je nešto posle Muhammeda živeo u damaštanskom halifatu, i koji s pravom Muhammedovu veru vudi samo kao arijansko-saracensku sektu, ukazuje za nemoć muslimana da pokažu istinitost ‘snošenja’ Al-Qur’an-a sa Neba: »... Kažemo im: Pošto vam bez svedoka nije dopušteno da uzmete ženu, ni da kupite ni da pribavite, a ni vi sami bez svedoka nećete da imate magarce ili /druge/ životinje, dakle pomoću svedoka imate i žene, i imanje, i magarce, i ostalo, samo veru i pisanija /= sure/ imate bez svedoka. Jer, onaj koji vam je predao veru niotkuda nema dokaze, niti se za njegovog svedoka iko zna, nego je spavajući primio nju.« (De haeresibus, haer. 100) Ako nije imao svedoke da prima reč od Boga, Muhammed je trebao imati svedoke da čisto i sveto živi i da zaslužuje da primi i prenosi Božiju Reč, odnosno da se ozbiljno posluša ono što iznosi. No njegov raspustan život, ne da nije dostojan Božijeg profeta, već ni običnog pustinjskog nomada.

Po kuranskoj objavi sama kuranska reč je dovoljan svedok: »Mi smo te, kao poslanika, svim ljudima poslali, a Allah je dovoljan svedok.« (4:79) – »Allah svedoči da je istina ono što ti objavljuje, objavljuje ono što on jedini zna, a i meleki svedoče; – a /ipak/ dovoljan je Allah kao svedok.« (4:166) – »Reci: “Ko je svedok najpouzdaniji?" – i odgovori: "Allah, On će između mene i vas svedok biti.« (6:19)

Muhammeda su neprestano pratile i žarile optužbe i prebacivanja, zato što je bez vernih svedoka primao 'objave', da sve u vezi svog profetstva izmišlja: »A kad se ovima naši jasni ajeti kazuju, onda oni koji ne veruju govore o istini čim im dođe: "Ovo je prava čarolija!" Zar oni da govore: "On ga izmišlja!" Reci: "Pa, ako ga izmišljam, vi mene od kazne Allahove nećete moći odbraniti; On dobro zna što o ‘Kuranu’ govorite. On je dovoljan svedok i meni i vama; On prašta i samilostan je."« (46:7-8) – »Ovaj ‘Kuran’ nije izmišljen, od Allaha je – on potvrđuje istinitost nekadašnjih objava i objašnjava propise; u njega nema sumnje, od gospodara svetova je! A oni govore: "On ga izmišlja!" – Reci: "Pa, dajte vi jednu suru kao što je njemu objavljena, i koga god hoćete, od onih u koje mimo Allaha verujete, u pomoć pozovite, ako istinu govorite".« (10:37-38) – »Oni, čak, govore: "To su samo smušeni snovi; on ga izmišlja; on je pesnik; neka nam donese kakvo čudo kao i nekadašnji poslanici!"« (21:5) – »Zar oni da govore: "On ga izmišlja!" – Reci: "Pa sačinite vi deset ‘Kuranu’ sličnih, izmišljenih sura, i koga god hoćete, od onih u koje pored Allaha verujete u pomoć pozovite, ako je istina što tvrdite"!« (11:13) – »Zar ovi da govore: "On ga izmišlja!" – Reci: "Ako ga izmišljam, greh će pasti na mene, a ja nemam ništa s tim što vi iznosite klevete".« (11:35) – Uistinu, za sva zla koja će proizići na osnovu sledenja 'Kurana' greh će pasti na Muhammedovu dušu i na duše onih koje su 'Kuran' kao 'Božiju objavu' prihvatili bez ispitivanja. Muhammed umišlja da su njegove sure otkroviteljski nešto jedinstveno i neponovljivo; svaki biblijski Psalam nosi više snage i pouke nego ceo 'Kuran'. Lažni proroci i lažni videoci i pre i posle Muhammeda donosili su mnogo prepredenije i utanačenije objave, a to danas najbolje vidimo u čenelingu parodijsko-sinkretičkog Pokreta za Novo Doba.

Muhammedovi inspiratori hoće svoga podmeta da predstave kao onog koji ranije navodno ništa nije znao o stvarima koje su mu otkrili: »Ovo su ajeti Knjige jasne! Objavljujemo je kao ‘Kuran’ na arapskom jeziku da biste razumeli. Objavljujući ti ovaj ‘Kuran’, mi tebi o najljepšim događajima kazujemo iako pre njega nisi doista ništa znao.« (12:1-3) – Sve što je u 'Kuranu' izneseno, sve je to suštinski Muhammed i ranije čuo; njemu je to u transu i snu dato samo miksovano i prerađeno; sve ono što je čuo i saznao od arijanaca, nestorijanaca, judejaca, Etiopljana, karavanskih trgovaca Egipta i Palestine sa kojima je dolazio u kontakt kao begunac i trgovac i nastojnik imanja Hadidže, ...

Muhammedov rudimentarni i kruti kvazimonoteizam izgleda da je oblikovao jedan arijanski monah: »... Razgovarajući sa nekim arijanskim monahum, stvori svoju heresu.« (De haeresibus, haer. 100) Koliko je zla i podele donelo arijansko negiranje Hristovog Boštva u historiji i bogoslovlju, dobro je poznato: »Mi dobro znamo da oni govore: "Poučava ga jedan čovek!" Jezik onoga zbog koga oni krivo govore je jezik tuđina, a ovaj ‘Kuran’ je na jasnom arapskom jeziku.« (16:103) Islamska predaja i eksegeza u tom poučavaocu iskrivljeno vidi nekog Grka, kovača iz Mekke. Kada je se Muhammedu prvi put, u pećini planine Al-Hira, javio 'Džibril', i ovaj preneražen otišao svojoj ženi Hadidži da joj opiše svoj profetski poziv, pobojavši se da se udala za bolesnog čoveka, ona je se, radi konsultovanja, zaputila jednome monahu i pismoznalcu, Baraku ibn Navfalu, koji je nedavno primio 'hrišćanstvo'. S druge strane i sama "hrišćanka" Hadidža je svoga muža ubeđivala da mu je Bog pružio ruku milosti jer je se pokazao milosrdan i susretljivim prema srodnicima, sirotinji i gostima. U početku svoga "profetstvu" Muhammed je pokazao određenu sumnjičavost prema "Glasu" i "Proviđenju" koje mu je se javljalo. No na kraju je se nerazumno "uverio" u istinitost objavljivača i objave. Pri obuzetosti stranom silom osećao je se kao da mu neko otkida dušu; lice bi mu se orosilo znojem, dugo bi lešao u nesvestici iscrpljen (istinska objava ne iscrpljuje do nesvesti čoveka već ga okrepljuje!), obuzela bi ga drhtavica, čuo bi reči koje su izgledale kao zvonjava ili udaranje krila: »Nekada reči udare u moje srce kao zvoneće zvono, i to je fizički jako teško za mene. Nekada čujem reči kao da su izgovorene iza zastora. Nekada vidim prikazu koja mi saopštava reči.«

Zato što sve Jevreje i sve hrišćane ne 'smešta' u njegov pakao, da se zaključiti da su Muhammedu neke hrišćanske herese i frakcije, pre svega arijani (koji su odbacivali Hrista kao Boga) i nestorijanci (koji su odbacivali blaženu Mariju kao Bogorodicu), bili prihvatljiv soj vernika: »... Kad bi sledbenici Knjige ispravno verovali, bilo bi bolje za njih; ima ih i pravih vernika, ali, većinom su nevernici.« (3:110, v.: 1:113)

Hegumen Teofan Homologet (752.-818. g. ne.), u svojoj pouzdanoj ‘Hronografiji’ (koja obrađuje vreme od 284. do 813. g. ne.), donosi podatke i iz Muhammedovog života. Tako Teofan ukazuje da su neki Jevreji iz Arabije, na početku Muhammedove ‘profetske’ vokacije, poverovali da je on Mesija, Izabranik Božiji, koga su oni očekivali. Desetorica jevrejskih vođa su se odrekli rabinskog judaizma, i pridružili se Muhammedu, ostali uz njega sve do kraja njegovog života. Podsticali su ga na bezakoničko ponašanje prema hrišćanima. I kad je Muhammed jeo kamilje meso, koje je po Mojsijevom Zakoniku nečisto, nisu smeli, iz straha za svoje živote, da mu prigovore. Teofan iznosi da je Muhammeda u njegovoj zabludi da mu se javlja Arhanđeo Gabriel podržao neki heretički monah koji je zbog svog krivoverja prognan u Arabiju. On je zbunjenoj Hatidži, koja je pomišljala da se udala za bolesnog čoveka, objasnio da se njenome mužu uistinu govorio Gabriel, koji se javlja Božijim prorocima. Zavedena Muhammedova žena je tako postala prva Muhammedova sledbenica, a od muškaraca je to bio Abu Bakr, koji će kasnije biti izabran za Muhammedovog naslednika.

'Nebeska Knjiga' na Muhammeda nije odjednom spuštena, već mu je zavodnički davana sukcesivno tokom niza godina: »Od vremena do vremena mi objavljujemo ‘Kuran’ tebi, zato izdrži do odluke Gospodara tvoga, i ne slušaj ni grešnika ni nevernika njihova!« (76:23-24) – Pojedincima iz Muhammedovog okruženja je bilo neobično što se objava 'Kurana' razvlači po ajetima, koji stalno jedno isto ponavljaju, godinama: »Oni koji ne vjeruju govore: "Trebalo je da mu ‘Kuran’ bude objavljen čitav, i to odjednom!" A tako se objavljuje da bismo njime srce tvoje učvrstili, i mi ga sve ajet po ajet objavljujemo. Oni ti neće nijedan prigovor postaviti, a da ti mi nećemo odgovor i najljepše objašnjenje navesti.« (25:32-33) Razvlačenje sa objavljivanjem 'Kurana' odgovaralo je Muhammedu, da bi mogao što duže da izigrava Božijeg proroka i što veći broj neutvrđenih duša veže za sebe, pridobije za svoj rogobatni kult. – Izgleda da se redaktori Muhammedovih objava nisu osvrtali na Allahovu zabranu da se 'Kuran' ne deli na delove (sure), kao što su hrišćani učinili sa svojom Knjigom (svojim 'Kuranom') kroz četiri Evanđelja: »... I reci: "Ja samo javno opominjem!" – kao što smo sledbenike Knjige opomenuli, one koji ‘Kuran’ na delove dele.« (15:89-91)

Ono što je objavljivano preko Muhammeda, to su njegovi učenici pamtili a pismeni zapisivali. Postavlja se pitanje ko je pamtio otkroviteljske sure koje su date u Meki, dok još Muhammed nije imao učenike?!

Muhammedu i njegovim sledbenicima inspiratori iz Podnebesa, koji se predstavljaju kao 'Džibril', ukazuju mu da mu oni sukcesivno čitaju Nebesku Knjigu, a da on ne treba 'Kuran' da izgovara dok se cela objava ne završi: »Ne izgovaraj ‘Kuran’ jezikom svojim da bi ga što pre zapamtio, mi smo dužni da ga saberemo da bi ga ti čitao. A kada ga čitamo, ti prati čitanje njegovo, a posle, mi smo dužni da ga objasnimo.« (75:16-19) Dakle, ono što je Muhammed zapamtio, i što su zapamtili njegovi sledbenici, to je mnogo kasnije zapisano i doterano. Fantastčno doima da je Muhammed mogao sve što je primio i verodostojno u celini da iznese: »A kad im se kazuju ajeti naši, koji su jasni, onda govore oni koji ne veruju da će pred nas stati: "Donesi ti kakav drugi ‘Kuran’ ili ga izmeni!" – Reci: "Nezamislivo je da ga ja sam od sebe menjam, ja sledim samo ono što mi se objavljuje, ..."« (10:15) – 'Melek' Džibril od Muhammeda, koji je se bojao od ljudskih prebacivanja, traži da se 'Kuran' otvoreno počne čita, obnaroduje, tek kad se kompletan izgovori i zapiše: »Neka je uzvišen Allah, vladar istiniti! I ne žuri s čitanjem ‘Kurana’ pre nego što ti se objavljivanje njegovo ne završi, i reci; "Gospodaru moj, ti znanje moje proširi!"« (20:114)

Niketa (Niketas) Bizantijski, naučnik iz okruženja konstantinopolskog patrijarha Fotija (820.-897. g. ne.), dobro je poznavao ceo tadašnji tekst ‘Kurana’, i sistematski kritikujući islamsku ‘Knjigu’, daje brojeve surâ koji ne odgovaraju modernim izdanjima ‘Kurana’. Ako ne drugo, to bar ukazuje da raspored sura nije svagda bio isti.

‘Kuran’ koji je Muhammed dao i zapisao, bio je vrlo malena i neznatna knjiga. Kada upoređuje islamsku ‘svetu Knjigu’ sa ‘Knjigom’ nikejskih hrišćana, Niketa o prvoj govori kao o »najužasnijoj i nerazumnoj /maloj/ knjižici Arapina Moameta /to oíktiston kaí alógiston toý Arabos MMámet biblídon/ punoj hule na Svevišnjeg, ...« Ta neobimnost ‘Kurana’ zasmetala je ‘Prorokovim’ naslednicima, pa su je na osnovu predanja i ‘sećanja’ dopunjavali, stvorivši užasavajući literalno-narativni konglomerat. Žanr ‘Kurana’ se teško može odrediti: to nije ni tipično historijska, ni teološka, ni profetska, ni zakonska, ni himnička knjiga, već narativna zamrsotina koja vrlo često liči na buncanje čoveka u snu.

Pošto se u kuranskom čenelingu vrlo često mešaju lica entiteta koji daje i prenosi reč (mi, ja, on), nezna se ko zapravo stoji iza svega: sam Muhammed, ‘arhanđeo’ Đžibril (Gabriel), meleki ili Allah. U prvoj suri, osim ako se ne shvati kao višnja molitvena pouka, očigledno Allah ne govori (cp.: 15:87). – Istinska objava ne traži sirova i očajnička ubeđivanja i pretnji. U ‘Kuranu’ je puno poziva da se u nešto slepo veruje, a premalo uputa da se ispituju duhovi koji se predstavljaju kao ‘Boštvo’. Pa ti duhovi nekad zbune i Muhammedovu podsvest, te se u nekim ajetima nezna da li to Muhammed govori iz sebe ili Allahove legije kroz njega: »Mi ga u vidu jasnih ajeta objavljujemo, a Allah će onome kome on hoće a pravi put ukazati.« (22:16) – Dakle ne stoji: »... A ja ću onome kome ja hoću na pravi put ukazati.« Ili: »... A mi ćemo onome kome mi hoćemo na pravi put ukazati.« – Muslimani se hvale svojim krutim monoteizam, a sam njihov bog – Allah, objavljuje se i predstavlja se kao neko jato bogova. Više nego očigledno za pronicljivi um je to da kroz Muhammeda i njegovu nepročišćenu podsvest govore slično nepročišćeni duhovi iz Podnebesa, koji nalaze satanski ugođaj u tome da pred nekim izigravaju ‘Boga’.

U istinskim Božijim objavama Gospod se poziva (“tako mi ...”), ‘kune’ Svojim Imenom, Svojim Zakonom, impersonalnom Snagom iz Koje je manifestovan i personifikovan; no kuranski Allah, koji se predstavlja kao višnji Bog, kune se svojom tvorevinom i stvarima koje bi trebale biti manje od njega: »... Kunem se zvezdama – koje se skrivaju ...« (81:15) – »... Kunem se rumenilom večernjim, i noći, i onim što ona tamom obavije, Mesecom punim, ...« (85:16-18) – »I ja se kunem gospodarom istoka i zapada da ih možemo boljim od njih zameniti i niko nas u tome ne može sprečiti.« (70:40-41) – Ovde se Allah, pak kune nekim gospodarem (ne Gospodstvom!) koji je veći od njega (cp.: 73:8-9)


Post je objavljen 02.06.2011. u 19:34 sati.