Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/kuran

Marketing

Protivrečnosti, fantazije i pseudonaučnosti u ‘Kuranu’



Sve što je produkt sirovog i otuđenog ljudskog umovanja, to sa sobom neminovno nosi manje ili veće zablude. Takve zablude ne nestaju ni onda kada svoje ‘ja’ projektujemo na neko božanstvo, pa se onda na njega pozivamo, primamo od njega ‘objave’, kao što je to Muhammed radio. Obožavanje ljudskih bogova uvek se svodi na obožavanje ljudskog ‘ja’, na obožavanje Stare Zmije koja u čoveku usađuje i razgoreva sve ono što je negativno i nezakonito, što povlači borbu sa Bogom i Nebom.

Al-Qur’an, kao zamršena objava iz Podnebesa, filtrirana kroz Muhammedovu zamračenu i podeljenu svest, prepunjenu arapskim i jevrejskim predanjima i legendama, prepuna je protivrečnosti i besmislica; no u samom ‘Kuranu’ negira se da u njemu ima suprostavljenih ukaza: »A zašto oni ne razmisle o Kur’anu? Da je on od nekog drugog, a ne od Allaha, sigurno bi u njemu našli mnoge protivrečnosti.« (4:82). Ako se na primer u Al-Qur'an-u priznaje istinitost Evanđelja (Al-Maide, 46), zašto se negira Isusovo raspeće i uskrsnuće za koje se svedoči u Evanđelju? Tvrdi se da je neko drugi umesto Isusa razapet, a On to nije mogao biti kao savršeni pravednik. Ne shvata se da Isus nije stradao za svoje grehe već za tuđe, ne shvata se da je razapet da bi tako i nama dat simbol duhovnog puta: onaj koji hoće ući u Unutarnje Kraljevstvo on mora raspeti starog čoveka, grešnog čoveka. I sam Al-Qur’an na jednom mestu ipak govori o Hristovom vaskrsnuću ali u drugom hronološko-eshatološkom konteksu. Tako se prenose navodne Isusove reči dok je još kao dete vizionarski svedočio o Sebi: »I neka je mir nada Mnom na dan kada sam se rodio, i na dan kada budem umro, i na dan kada budem iz mrvih ustao.« (19:33 ). – A u patmoskoj ‘Apokalipsi’ Uskrsli Gospod iznosi proroku Jovanu: »I bejah mrtav, i vidi: živ sam u sve Vekove.« (1:18) – Hrist ne kaže da će opet umreti; i On i kao duhovno biće ne može umreti. No kuranska eshatologija tu donosi fantastičan obrt, te uči da će na Sudnjem Danu i nebesnici, time i Hrist, umreti, a onda biti vaskrsnuti od Boga. No u Nebu, Kraljevstvu Duha, sve je stvoreno za besmrtnost, i sve je večno. Na drugom mestu se pak uči da vernici u edenskim baštama više neće smrti okusiti: »... U njima, posle one prve smrti, smrt više neće okusiti.« (44, 56)

U ajetu 39:68 daje se jedna paradoksalna eshatološka predstava o Sudnjem Danu: »I u rog će se duhnuti, i umreće oni na nebesima i oni na Zemlji, ostaće samo oni koje Allah bude odabrao; posle će se u rog po drugi put dunuti, i oni će, odjednom, ustati i čekati.« – Kako to mogu umreti oni koji su u Nebu, kod Boga? Pa uz Boga, Duha Života, mora biti sve čisto i savršeno, nepodložno smrti?! Ako je neka duša kod Boga, ako je savršena i čista, zašto bi ona umirala? I kako duša može umreti? Ili čovek nema dušu, besmrtno duhovno telo? Pa šta onda, po smrti fizičkog tela odlazi na Onaj svet (u Onostrano) i u Nebo? Čime su onda zaslužni pravednici ušli u Nebo, ako ne dušom? Da li su materijalnim telom ušli u Nebo? Ako su njime ušli, pa ono ne treba ni da se ‘vaskrsava’, kako uči ‘Kuran’. Ako je Nebo Kraljevstvo Duha, kako materija može da nađe svoje mesto u tom svetlosnom eteričnom Kraljevstvu? – Kao i hrišćani slova, i Muhammed veruje da će Gospod ljudska fizička tela, makar se ona i u prah pretvorila, ponovo sastaviti, vaskrsnuti: »Hoćete li da vam pokažemo čoveka koji vam predskazuje da ćete, kada se sasvim raspadnete, zaista, ponovo stvoreni biti? Iznosi li on o Allahu laži ili je lud?« (34:7-8)

Po suri 41 (ajeti 9-12) Allah je Svet iz ničega stvorio Zemlju, pa potom zvezde i nebesa, i sve to za osam dana, dok se na drugim mestima govori da je Stvaranje trajalo šest dana: 7:54, 10:3, 11:7 i 25:59. Takva kosmologija postaje još zamršenija kad se kaže da su zemlja i brojne zvezde bili najpre jedna celina: »Zar ne znaju nevernici da su nebesa i Zemlja bili jedna celina, pa smo ih mi raskomadali, i da mi od vode sve živo stvaramo? I zar neće verovati?« (21:30) – I na kraju se nezna i to da li od zemlje (ekstrakta gline – 23:12) ili od vodene pramase Allah sve stvara. Allah prvo stvara Zemlju pa nebesa (2:29). Bog Duh je najpre stvorio Nebo (i njenih sedam Sfera), čisti duhovni Svet.

»... Jedan Dan u gospodara tvoga traje koliko hiljadu godina, po vašem računanju. « (22.47) – U stavku 70:4 Allahov Dan već znatno duže traje: »Ka njemu se penju meleki i Džibril u Danu koji pedeset hiljada /vaših/ godina traje, ... «

Kazna za blud je stotinu udaraca bičem: »Bludnicu i bludnika izbičujte sa stotinu udaraca biča, svakog od njih, i neka vas pri vršenju Allahovih propisa ne obuzima prema njima nikakvo sažaljenje, ako u Allaha i u onaj svijet verujete, i neka kažnjavanju njihovom jedna skupina vernika prisustvuje!« (24:2) – No na drugome mestu u 'Kuranu', kaže se da je kazna za posvedočeni blud žene doživotni kućni zatvor, a za bludničenje u paru samo prekor: »Kada neka od žena vaših blud počini, zatražite da to protiv njih četverica od vas posvedoče, pa ako posvedoče, držite ih u kućama sve dok ih smrt ne umori ili dok im Allah ne nađe izlaz neki. A ako dvoje to učine, izgrdite ih; pa ako se pokaju i poprave, onda ih na miru ostavite, jer Allah prima pokajanje i samilostan je.« – U svakidašnjici, bludnik i razvratnik Muhammed je bio nešto 'milostiviji' od svoga Allaha, pa bludnike nije kažnjavao ni bičevanjem, ni zatvorom, ni prekorom, već kamenovanjem, smrću. Čak i one koji za blud ne bi imali svedoke, već dobrovoljno 'ispovedili' Muhammedu svoj greh.

U suri 105 pravi se nekakva fantastična reminiscencija po kojoj su ptice na etiopske vojnike bacali grumenje od gline, i, koga bi ono pogodilo, razboleo i umro: »Zar nisi čuo šta je sa vlasnicima slona gospodar tvoj uradio! Zar lukavstvo njihovo nije omeo i protiv njih jata ptica poslao, koje su na njih grumenje od gline pečene bacale, pa ih on kao lišće koje su crvi istočili učinio?« (1-5)

Mojsije i nekakav njegov pratilac danima sa sobom nose ribu, a ona odjednom uspeva da sklizne u more (18:61); čudo, kako je van vode toliko dugo mogla opstati na životu?!

Iz ko zna kakvih predanja i legendi (možda i jevrejskih, a Jevreji u Arabiji su se bili već uveliko otuđili od stožera judaizma), 'Kuran' donosi nekakvo nebulozno kazivanje o ljudima koji su u snu, u pećini (ispred koje je svo vreme ležao njihov pas), proveli 309 godina, kao ilustraciju za Allahovu vaskrsiteljsku moć: »Misliš li ti da su samo stanovnici pećine, čija su imena na ploči napisana, bili čudo među čudima našim? Kad se nekoliko momaka u pećini sklonilo pa reklo: "Gospodaru naš, daj nam svoju milost i pruži nam u ovom našem postupku prisebnost", mi smo ih u pećini tvrdo uspavali za dugo godina. Posle smo ih probudili da bismo pokazali koja će od dve skupine bolje oceniti koliko su vremena proboravili.« (89:9-12; v.: 2:259)

Vaskrsenje se ‘ilustruje’ i pričom kako je Mojsije zapovedio da se ubijeni mrtvac udari jednim od udova naročito izabrane krave naznačene za žrtvu, ne bi li oživeo: »I kada ste jednog čoveka ubili, pa se oko njega prepirati počeli, Allah je dao da iziđe na vijelo ono što ste bili sakrili; mi smo rekli: "Udarite ga jednim njezinim delom!" – I eto tako Allah vraća mrtve u život i pruža vam dokaze svoje da biste shvatili.« (2:72-73) – Allah 'oživljava' raskomadane ptice: »A kada Ibrahim reče: "Gospodaru moj, pokaži mi kako mrtve oživljuješ!" – On reče: "Zar ne vjeruješ?" – "Vjerujem", odgovori on, "ali bih da mi se srce smiri." – "Uzmi četiri ptice", reče on, "i iseci ih, pa pojedine komade njihove stavi na razne brežuljke, zatim ih pozovi, brzo će ti doći. Znaj da je Allah silan i mudar".« (2:260)

U ajetu 3:185 nalazimo dosta ustaljen eshatolosko-sankcioni pogled: »I samo na Sudnjem danu dobićete u potpunosti plate vaše, ...« - Međutim u ajetu 3:169 ukazuje se da su neki već dobili platu u Bogu i pre Sudnjeg Dana, da su oni već kod Boga: »Nikako ne smatraj mrtvima one koji su na Allahovom putu izginuli! Ne, oni su živi i u obilju su kod gospodara svoga, ...« Ako neki ljudi i neke duše dobijaju punu platu odmah posle umiranja, čemu onda Sudnji Dan, naknadni sud za sve duše, sve ljude? Čemu Sud za one koji su već 'ušli' u Raj?

Muhammedov Allah nevaljale ljude u životinje pretvara: »Reci: "Hoćete li da vam kažem koji su gori od takvih i koje će Allah još teže kazniti? Oni koje je Allah prokleo i na koje se rasrdio, i u majmune i svinje pretvorio, oni koji su se šejtanu klanjali – njih čeka najgore mesto, jer oni su najdalje s Pravoga puta odlutali".« (5:60; v.: 7:166) – »Vama je poznato ono što se dogodilo onima od vas koji su se o subotu ogrešili, kao i to da smo im mi rekli: "Budite majmuni prezreni"!« (2:65) – Da li je majmune i svinje Bog stvorio, ili su nastali pretvaranjem ljudi u njih, te da li i oni odlaze u Pakao samo zato što su majmuni i svinje?!

Šta reći za epizodu priče o Josipu (Jusufu) gde gradske žene, pozvane od faraonove žene, na divanima zagledane u Josipovu lepotu sebi nepažnjom noževima seku prste (12:31)?

Iz apokrifnog ‘Evanđelja Detinjstva’ preuzima se priča kako Isus navodno od blata pravi pticu i udahnjuje joj život: »Donosim vam dokaz od Gospodara vašeg: napraviću vam od ilovače nešto poput ptice i puhnuću u nju, i biće, voljom Allahovom, prava ptica.« (3:49) Da li se iza ove fantasmagorije krije neka izostavljena evanđelska priča o Isusu koji oslobađa ptice iz zamke? Ptica se izleže iz jajeta, a ne nastaje od blata.

Iz magijskih grimoira i talmudskih kazivanja Muhammed preuzima predstave o Solomonu (Sulejmanu) kao magu, koji je razgovarao sa duhovima džinima, i koji su mu izgradili Hram: »I učinili smo da mu iz izvora rastopljen bakar teče i da džinnovi, voljom njegovog gospodara, pred njim rade; a kad bi neki od njih otkazao poslušnost naređenju našem, učinili bismo da ognjenu patnju oseti. Oni su mu izrađivali što god je htio: hramove i spomenike, i zdele kao čatrnje, i kotlove nepokretne.« (34:12-13) – Za roba čovek ne treba da ima ni drugog čoveka ni duhovno biće. Solomonov Hram nisu sagradili nikakvi duhovi već brojna ljudska radna snaga tokom sedam i po godine (‘Kraljevi’, I, 6:38), da bi bio osvećen 961. g. ne.

U više narativnih epizoda ponavlja se kako je džin Iblis (Đavo), stvoren iz vatre, zgrešio kad je odbio da se pokloni Adamu, čoveku stvorenom od zemlje. Sva Božija stvorenja treba da se klanjaju samo svome Tvorcu i Roditelju, ne jedni drugima.

Po’Kuranu’ ljudski embrion se formira iz ugruška krvi: »Mi čoveka od biti zemlje stvaramo, zatim ga kao kap semena na sigurno mesto stavljamo, pa onda kap semena ugruškom učinimo, zatim od ugruška grudu mesa stvorimo, pa od grude mesa kosti napravimo, a onda kosti mesom zaodenemo, i poslije ga, kao drugo stvorenje, oživimo – pa neka je uzvišen Allah, najlepši stvoritelj! Vi ćete, poslije toga, pomreti, zatim ćete, na onome svetu, oživljeni biti.« (23:12-16; v.: 19:1-2, 75:38-39, 78:5, 85:67) – Stvaranje čoveka od ugruška krvi (tokom »tri tmine« - 39:6) je primitivno narodno shvatanje začinjanja i rađanja čoveka; krv u embrionu ne cirkuliše do kraja treće sedmice od njegovog formiranja. Ono što se danas prevodi kao 'ugrušak' izvorno je imalo značenje 'pijavica' (arap.: 'alaqah; grč.: h bdélla), crv koji siše krv (PG, tom. CV, col. 708 A) – Muhammed smatra da se samim začinjanjem nezna pol bića koje nastaje, već za to treba da prođe izvesno vreme (što današnja genetika jasno razotkriva kao zabludu): »Zar /čovek/ nije bio kap semena koja se ubaci, zatim ugrušak kome on onda razmer odredi i skladnim mu lik učini, i od njega onda dvije vrste, muškarca i ženu, stvori, ...« (75:37-39) – »Kad prođe 42 noći kapljice /nutfa/, Allah joj šalje meleka, koji je oblikuje i načini joj: oči, uši, kožu, meso i kosti. Zatim kaže: "O Gospodaru, je li muško, ili žensko." I gospodar vaš odredi, što želi.« (Sahih Muslim).

Muhammedovi kuranski ukazi, ne da su međusobno uveliko suprostavljeni (o suprostavljenosti sa egzaktnim naučnim disciplinama potom), već su i u suprotnosti sa biblijskim odeljcima na koje se Muhammed poziva, iako ih, što je više nego očigledno, nije čitao i nije poznavao. Po ‘Knjizi Izlaska’ Egipat pogađaju deset Zla; po ‘Kuranu’ to su devet (17:101), dok se nabrajaju samo pet (7:133).

U ajetu 3:183 Jevrejima se pripisuju reči: »Bog nam je zapovedio da ne verujemo nijednom poslaniku pre nego što prinese žrtvu koju će vatra progutati.« – Gde ta zapovest stoji u Tori, Tanahu, u Mišni ili Gemari?

U ‘Kuranu’ se tvrdi da Jevreji književnika i proroka Ezdru uzimaju kao Sina Božijeg, Mesiju: »Jevreji govore: "Uzajr je Allahov Sin", a hrišćani kažu: "Mesih je Allahov Sin." To su reči njihove, iz usta njihovih, oponašaju reči nevernika nekadašnjih, ubio ih Allah! Kuda se odmeću?« (9:30) – Naravno, u jevrejskim sakralnim spisima nigde se ne može čuti da oni Ezdru uzimaju kao Božijeg Sina!

U ajetu 17:103 iznosi se za izlazak Izraela iz Kuće Ropstva: »I faraon odluči da ih iz zemlje istera, pa mi potopismo i njega i one koji su bili s njim, sve.« - No pogledamo li ‘Knjigu Izlaska’ vidimo da je se Faraon dao u potragu za Izraelcima, ne da bi ih isterao, već da bi ih zadrzao kao robovsku radnu snagu (14:3 i dalje) – I sama logika ide protiv kuranskih navoda, jer ne jurimo za nekim kako bi ga isterali, već da ga uhvatimo i zadržimo.

Koji um bi mogao da poveruje u kuransko kazivanje da su Izraelcima, tokom Izlaska, iz mora u subotu ribe same izlazile (za hranu): 7:163? Po ‘Starome zavetu’ Bog je u pustinji izraelski narod hranio pahuljičastom manom.

U ajetu 2:256 čitamo: »U veri nema prisiljavanja: pravi put se jasno razlikuje od zablude!« - Ko poštuje tuđu slobodu i tuđe pravo da veruje u štagod hoće, pa i u laž, taj se protiv njega neće boriti mačem, kao što se traži u ajetu 9:5: »... Ubijajte mnogobošce gde god ih nađete, zarobljavajte ih, opsedajte i na svakome prolazu dočekujte!« - slično 8:39: »... Borite se protiv njih dok mnogoboštvo ne iščezne i dok samo Allahova jera ne ostane.«

Prikazujući čoveku samo materijalnu zbilju satansko je htelo i Zemlju, svoje glavno uporište u borbi protiv Boga, da prikaže 'središtem' univerzuma. Takvoj pseudodoktrini podlegli su i mnogi drevni mislioci i učenjaci. Tako latinski filosof Kikeron u svome spisu 'Rasprave u Tuskulu' iznosi: »Zar da sumnjamo u ono što nas uveravaju matematičari – ili da ipak i to podvrgnemo sumnji kao što obično činimo, mada ovde najmanje ima mesta sumnji – da se Zemlja nalazi u sredini Svemira i da u odnosu na celokupno nebo predstavlja kao neku tačku, koju oni nazivaju /grčki/ kentron.« (I, 40) – Novoakademičar Kikeron i u 'Skipionovom snu' slično gledište prezentuje govoreći o nebeskim sferama: »Sama Zemlja predstavlja devetu sferu, u sredini je, ne kreće se i najdonja je, i ka njoj streme sva tela vlastitim nagonom. /.../ Zemlja ... kao deveta sfera ostajući uvek na istom mestu zauzima sredinu sveta.« (9.10) – U Platonovoj kosmogoniji, Demijurg je Zemlju takođe postavio u središtu sveta: »Zemlju, međutim, našu hraniteljku, koja se vrti oko same ose protegnute kroz svemir, odredio je za čuvara i tvorca noći i dana, kao prvu i najstariju među bogovima što su se unutar neba rodili.« ('Timaj', 40 B-C) – Iako su pitagorejci (Plutarh: 'Numa', 11) i Aristarh Samoski (III stoleće stare ere) učili da je Sunce u središtu Sveta, ipak u antici heliocentrični pogled na ustrojstvo Vasione nije mogao da prodre ni u narodne mase ni u njegov mislilački kadar. Pod uticajem Arisotelove filosofije prirode (IV st. se.) u obrazovnom starom svetu preovladao je geocentrični pogled, koji je Klaudije Ptolomej, u drugom stoleću posle Hrista, mnogim proračunima učvrstio kao definitivni sistem Vasione. Takav pogled je tek Kopernikovo heliocentrično učenje počelo da istiskuje. Kopernik je u Nirnbergu 1543. godine, pred svoju smrt, izdao svoje, za onda vladajuću astronomiju, revolucionarno delo ('O kruženju nebeskih tela') koje je pobijalo geocentrični pogled. Kopernikovo učenje je dalje afirmisao Galileo Galilej (1564.-1642.), koji je načinio i mnoge pronalaske u fizici, te konstruisao prvi astronomski teleskop. Galilejevo učenje i tvrđenje o kretanju Zemlje oko Sunca inkviziciona kongregacija u Rimu je 1616. osudila kao heresu, kao učenje koje se »protivi svetim božanskim spisima«, a knjigu mu stavila na spisak zabranjenih naslova. Paganizirana Crkva je polazila od pogleda da je Biblija (odnosno njeno tumačenje Biblije) u svemu nepogrešiva, da je pouzdana ne samo po pitanju vere i morala, već i istorije, i geografije, i biologije, i astronomije, ... Kada je bivši augustinski monah i pokretač protestanske reformacije, ostrašćeni Martin Luter saznao za Kopernikovo otkriće i tvrdnju da je Sunce, a ne Zemlja, u središtu sveta, uzviknuo je: »Budala, hoće preokrenuti celu umetnost astronomije! Trebalo bi poticati vlasti da svim sredstvima kojima raspolažu uguše to tako opasno i religiji tako suprotno učenje!«

Geocentrične, dakle pogrešne predstave o kosmičkom položaju Zemlje, zadržao je i 'Kuran'; muslimanska 'sveta Knjiga' barata sa starom i izvrnutom kosmološkom koncepcijom gde je Zemlja postavljena u središtu Sveta a oko nje su sedam nebesa: »Mi smo sedam nebesa i z n a d vas stvorili.« (23:17; v.: 67:3) Muhammedovi inspiratori, dakle govore o sedam nebesa iznad čoveka i Zemlje, čime Zemlju stavljaju u središte Univerzuma. Odakle je u islamu uzeto učenje o sedam nebesa i sedam zemlji (65:12)? Odgovor je vrlo jednostavan i nametljiv: iz judejske Kabale i iz 'Druge Enohove knjige'. (Hrišćanstvo i mitraizam takođe su učili o sedam Nebeskih Sfera, kroz koje se duša uzdiže do Boga, ali ih nisu grubo materijalistički predstavljali.)

Tako se u najpoznatijoj kabalističkoj 'Knjizi sazdavanja' – Sefer ha-Jecirah iznosi za stvaranje pomoću sedam dvojnih Otiota, transcedentalnih Slova: »Pomoću sedam Dvojnika sazdana su neba i zemlja. Sedam nebesa: Veth – Vilon /Zastor/, Ghimel – Rakiya /Svod/, Dhaleth – Sh'chakim /Magline/, Khaph – Z'vul /Stanište/ Stanište, Phe – M'on /Konačište/, Rhesh – Makhon /Boravište/, Thaw – ‘Aravot /Oblaci/.« (4, 15)

Danas Znamo da Zemlja nije ni u središtu Sunčevog sistema, ni u središtu naše galaksije (već na periferiji), a samim tim je daleko od toga da bude u središtu Sveta. No činjenica je, da je ona Bogu, od svih materijalnih planeta najvažnija, jer je na njoj i najveće bojno polje između Svetla i Tame.

»On drži /bez stubova/ ono što je na nebu da ne bi palo na zemlju, osim ako on to dopusti. – Allah je, uistinu, prema ljudima blag i milostiv.« (‘Kuran’, 22:65; v.: 31:10) – I ovaj stih svedoči o geocentričnim shvatanjima 'Kurana', i o neshvatanju da su zvezde velika i masivna tela koja imaju svoju silu privlačenja, te da nikako ne mogu pasti, u odnosu na njih, malenu planetu Zemlju.

Zvezde u Vasioni 'Kuran' vidi kao vatrene ukrase Kosmosa: »Mi smo vama najbliže nebo sjajnim zvezdama ukrasili i učinili da vatra iz njih pogađa šejtane, za koje smo patnju u ognju pripremili.« (67:5) – »A nebo najbliže sjajnim zvezdama smo ukrasili i nada njim mi bdijemo.« (41:12) U beskraj šireće zvezde, smeštene u bezbrojna jata i u milijarde galaksija, ne mogu se smestiti u 'jedno nebo najbliže nama', kako je to Muhammed zamišljao da stoji.

Kuranski verzi pokazuje koliko su Muhammedovi inspiratori, duhovi vezani za Zemlju, malo poznavali matererijalne astronomske konstelacije, kako su se držali samo primitivnih populističkih predstava na arapskom podneblju: »Neka je uzvišen onaj koji je na nebu sazvežđa stvorio i u njima dao svetiljku /= Sunce/ i Mesec koji sja.« (25:61) – Sunce i Mesec nisu među zvezdama i sazvežđima, već su od njih udaljeni milionima i milionima kilometara. I same zvezde su sunca, i one sjaje ne zato što ih naše Sunce obasjava, već zato što imaju vlastitu svetlost.

‘Kuran’ ne samo da Zemlju stavlja u središte Sveta, već je i vidi kao ravnu ploču sa četiri kraja: »Poslije toga je Zemlju poravnao, iz nje je vodu i pašnjake izveo, i planine nepomičnim učinio, na uživanje vama i stoci vašoj.« (79:30-33) – Allah vam je zemlju učinio ravnom, da biste po njoj hodali putevima prostranim? (71:19-20) – »Zemlju smo prostrli, tako je divan onaj koji je prostro!« (51:48; v.: 18:86.90)

'Kuran' poznaje samo »osam vrsta stoke.« (39:6). Dakako da i domaćih i divljih životinja ima razvrstanih u mnogo više vrsta i porodica.

Koliko je naivno verovati za duhovne i Nebeske stvari čoveku koji nije poznavao ni ono zemno?

‘Kuran’ dopušta mogućnost da se slatkovodne i slane vode, i pored dodirivanja, ne mešaju, ne menjaju svoj salinitet, već imaju svoju prepreku – berzeh, koja to onemogućava: »On je dve vodene površine jednu pored druge ostavio: jedna je pitka i slatka, druga slana i gorka, a između njih je pregradu i nevidljivu branu postavio.« (25:53; v.: 55:19-20) Slatka voda koja se uliva u slano more može se na ušću čovekovom oku prikazati u različitoj boji, ali to ne znači da se ulivanjem u more njena voda ne meša sa morskom, ne postaje slana.

Muhamed se drži primitivnog mnogobožačkog (olimpskog) shvatanja prirodnih nepogoda: . »... On spušta grad sa planina u nebu, pa njime pogađa koga hoće ...« (24:43)

Za Allaha se kaže da je gospodar »dva istoka i dva zapada« (55:17): onih koje grade "planine" na nebu, i onih na zemlji.

Po ajetu 27:28 planinski masivi se kreću poput oblaka: »Ti vidiš planine /u nebu/ i misliš da su nepomične, a one promiču kao što promiču oblaci, to je Allahovo delo koji je sve savršeno stvorio.« - Po ajetu 31:10 planine su pak nepomične: »Nebesa je, vidite ih, bez stubova stvorio, a po Zemlji planine nepomične razbacao da vas ne trese, i po njoj životinje svih vrsta razasuo.«

Da bi nekako sakrili očigledne zablude u ‘Kuranu’ islamske apologete pričaju priču kako je izvorno arapsko značenje kuranskih ajeta gotovo ‘neprevodivo’, i u prevodu oni uveliko gube smisao. No i oni koji kritički, u arapskom tekstu, čitaju Al-Qur’an, vide i mogu jasno videti mnoge protivrečnosti i besmislice u njemu.

Prvobitni primerci ‘Kurana’ i njegovi prepisi, kako pokazuju novija otkrića (1973. g.) iz Sane, u Južnom Jemenu, pisani su na arapskom jeziku bez punktacije slova, koja je kasnije uvedene u arapsku ortografiju. Nepuktirana i punktirana slova kod mnogih reči uistinu im daju sasvim drugo značenje.


Post je objavljen 02.06.2011. u 19:33 sati.