Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/utjelovljenjelogosa

Marketing


Marduk

Sveti apostol Jovan u svojoj 'Prvoj poslanici' ukazuje za Hrista Svetlonošu: ».... Sin Božiji je se javio da razori dela Djavolova.« (3, 8), da donese Božiji Oganj kojim će spaliti Ognjenu Aždaju, Oca Laži, Razgoritelja onog niskog i pogubnog u čoveku. - Sam Gospod svedoči da je pobedio svet, satanski svet, njegove izazove i laži. 'Apokalipsa po Jovanu' govori o završnoj Hristovoj pobedi nad Knezom ovoga sveta, koji se naziva Stara Zmija i slika kao Ognjena Aždaja.

Drevne pripovesti takođe govore o Božijim sinovima koji pobeđuju Aždaju i Haos.

Đainizam, u kome su, po predanju, delovali mnogi Božiji poslanici, potiče id epiteta njegovog začetnika - Đina, što znači 'pobednik'. I za Budu se kaže da je pobedio ono ljudsko u sebi i svet. Svi istinski Svetitelji su učili da je pobeda nad samim sobom najveća pobeda. Onaj ko pobedi ljudsko, on pobeđuje i satanski svet, satansko ruho kojim je obavijena Božija Zemlja.



Bog Svetlosti, Apolon, pobeđuje zmaja Pitona. U rimskom nacionalnom epu ‘Metamorfoze’ Publije Ovidije Nason peva:

»Tada preko volje svoje i tebe porodi zemlja,
Pitone, golemi zmaju nečuveni, narodu novom
strašilo, jer si na gori toliko zauzimao mesta.
Bog strelonosni, koji dotada samo je brze
srne i divokoze streljao, ubi Pitona
hiljadu pustivši u njega strela i skoro ispraznivši
tulac; iz rana krv je aždaju oblila crna.«
(I, 438-444)

U vedskoj misli bog Indra ubija Vritru (Rg-Veda, IX, 113, 1 i drugde), zmijolikog besa koji je u vreme haosa vode držao zarobljenima.


Indara (Indra) ubija Zmaja (hetitski pečat, približno 2.000 g. se.)

Herakle ubija Hidru.

Marduk (Asari, ‘svetli’), bog drevnih Babilonaca, održavatelj majke zemlje, ubija aždaju Tiamet (sumerska Kuru, odnosno Asaga). Tako sumersko-akadski ep o stvaranju - 'Enuma Eliš' opisuje borbu svetlonosca Marduka i aždaje Tiamet:

»Potom se primaknu, Tiamet i Marduk, od bogova mudriji svih,
jedno na drugo oni se bace, za borbu zgrabe.
Gospod svoju razvije mrežu, umota nju.
Zloslutni vetar što hodiše za njima, on na nju pusti;
kad Tiamet svoja otvori usta, hoteći proždreti njega,
on u njih, Zloslutni utera vetar, da usta ne zatvori svoja.
Vetrovi strašni, utrobu naduše njoj.
Njeno nadme se telo; odveć se usta otvore njoj.
U usta odape strelu, utrobu razori njoj,
nutrinu zdrobi, rascepa srce.
Potom je svladavši, život joj uze.
Leš joj na zemlju baci, na njega stane.«
(IV, 93-104 – prevod: Marko Višić)


Božiju Božijih Hristosa i apostola sa silama Haosa i Tame mitovi i legende su kasnije interpretirale kao borbu bogova sa raznim nemanima i aždajama.

Polazeći u boj sa boginjom Tiamet (oličenjem htonskog i zla), Marduk sa sobom vodi sedam vetrova (‘Enuma eliš’, IV, 48) U patmoskom ‘Otkrivenju’ Isusa Hrista vidimo kao Gospodara sedam ognjenih duhova (1:4, 4:5) koji u Bezdan (iz koga Sataninom silom izlaze zlotvori) svezuje Staru Zmiju (20: 1-3). - Za Marduka se kaže da je mudriji od svih bogova (II, 55). Apostol Pavle za Hrista kaže da je u Njemu svo blago Mudrosti i Znanja. - Marduk se naziva spasiteljem; to je dobro poznat naziv i za Hrista, koji je doneo i omogućio Spasenje svima. Marduk se prikazuje kao bog svetlosti (V, 101): »Sunčano dete, zbilja je on, među bozima prozvan tako! Neka svagda hodi u sjaju svetla svog!« (V, 128-129) Isus takođe Sebe osvedočuje kao Svetlost Svetu, kao Sunce Pravednosti i Ljubavi, kao Svetlost kojom i pod kojom treba ići ka pobedi. - Dalje, Stvoritelj Marduk se prikazuje kao gospodar Neba i Zemlje; Hrist kroz Koga je Sve stvoreno pokazuje se kao viši od svega, kao Gospodstveni Duh koji sve ispunjava: i Nebo i Zemlju. - Marduk je »gospodar bogova neba i zemlje« (VI, 140); Hrist je Kralj nad duhovnim kraljevima, Prvosveštenik nad svetim Božijim sveštenicima. - Za Marduka se iznosi: »Srce njegovo široko je, duh uzvišen. Gnuša se on grešnika i svetogrđa.« (VII, 155-156). Za Svetog Jednog, Hrista Isusa, kaže se da nema ništa zajedničko sa Tamom, i da samo sveti životom mogu prebivati sa Njim, u Njegovoj Svetlosti.

Jedan osvrt iz Assura (Ašura), glavnog grada starih Asirana, ukazuje da Mardukovu smrt i vaskrsenje. Uz izranjavano Mardukovo telo stoji njegova majka i nekoliko boginja. Nad Mardukovim grobom, u koji je stavljen i jedan zločinac, bdije straža. Marduk vaskrsava pobednički iz groba.


Krišna – Herakle

U mitskom viđenju Herakle (grč.: Herakls, jon.: Heraklés, lat.: Hercules – ‘proslavljen zahvaljujući Heri’), sin je boga Zevsa i Alkmene, žene mikenskog vladara Amfitriona. Prvobitno ime glavnog lika helenske mitologije - Herakla, je Alkeids ili Alkaios (‘div’, ‘junak’). Svoju divovsku snagu je pokazao kroz dvanaest veličanstvenih dela: lov na Nemejskog lava, uništenje Lernejske hidre, hvatanje Erimantskog vepra, hvatanje zlatoroge Kerinejske košute, istrebljenje čudovišnih ptica sa jezera Stimfala, kroz čišćenje štala kralja Augija, kroz ukroćavanje divljeg bika na Kritu, isterivanje kobila bistonskog kralja Diomeda, otimanje bikova Heriona, kroz pronalaženje zlatnih jabuka Hesperida, i savlađivanje podzemnog čudovišta Kerbera.


Dionis

Hrist-Dionisije (ho Dionysos, epsko-jonski: DiMnysos), poznat i pod imenima Bakchos, Iakchos, Bromios Eyios), božanstvo vina, nakardno je, bahantski obožavan u orfičkim obredima koji su harali svešću starih Helena u periodu VII-VI stoleća stare ere. Kult je početkom prvog milenijuma stare ere stigao iz Trakije preko Male Azije. Bio je posebno primamljiv za žene. Tako Plutarh ukazuje sa misterije na Samatraci: »Sve tamošnje žene od pantiveka se drže orfičkih obreda i praznika u čast boga Dionisa, i stoga se zovu Klodone i Mimalone.« (‘Aleksandar Makedonski’, 2) - Dionisov kult je izvorno poznavao euharistiju, prinos vina i hleba, dok je svetkovanje Uskrsa od praznika radosti pretvoreno u praznik ludovanja i mahnitanja. Sve božansko što nije moglo sakriti satansko je izvrtalo i nakazno parodiralo, nastojeći time da ismeje Gospoda Mudrosti.



Bakhos, Božiji Izdanak, sa vinom i vinogradskom granom: »Ja sam čokot, vi ste loze. Ko ostaje u Meni, i Ja u njemu. taj donosi mnogo roda, jer bez mene ne možete ništa činiti.« ('Jovan', 15:5)

U 'Prvoj homerovskoj himni Dionisu', iznosi se za ovog dugokosog boga:

"Bršljanom ovenčana Dionisa počinjem pevati -
gromkog, Semele slavne i Zevsa svetlog sina,
koga su hranile nimfe lepokose što ga od kralja
primiše, njegova oca, u krilo uzgajajući njega
brižno u klancima Nís. A on je po očevoj volji
rastô u mirisnoj spilji, među besmrtnike se brojeći.
A kad othraniše njega, toliko slavljena, nimfe,
on je po doljačama šumovitim hodio svuda
bršljanom gusto pokriven i lovorom. Za njim su išle
nimfe, a on pred svima. I silna se orila šuma.
Stoga, pozdravljen budi, Diňnise, bogati grožđem."
(1-11)

Dionis zlatne kose se rađa (negde u VII stoleću stare ere) čisto začet od Časne Semele i Boga Zevsa. Rađa se u spilji šumovite i visoke gore zvane Nisa. Ta Nisa može biti rajska Gora Karmel, koja je pripadala Galilejskom okrugu zvanom Nazaret, gde je i Isus odrastao medju svetim nazarenima, minejcima. Dionis se slika sa brojnom pratnjom nimfi. I Isusa su pratile mnoge žene služeći Mu svojim dobrima. Dionis je bog vina, svetog napitka. I Hrist je Bog Vina, svetog Nektara, Ambrosije, Some, Duha Svetog, Duha Života, Duha Radosti. Naravno, tokom stoleća Hrist-Dionisov kult je degradiran, prešao je pod uticajem palih 'bogova' u svoju suprotnost, te je tako orgijastički i pomamno slavljen, pogotovo među ženama.

Pausanija opisuje jedan umetnički elidski pećinski prikaz Dionisa: »Dionis, koji leži u pećini, bradat je i drži zlatnu kupu, a odeven je u dugu haljinu do peta. Oko njega su vinova loza, jabukova i narova stabla.« (V, 19 - prevod: Ljiljana Vulićević)



Apolon

Kod starih Helena središnji Apolonovo svetilište bilo je na Delu. Apolon je široko poštovan (‘Odiseja’, XX, 278). Platon u ‘Zakonima’ ukazuje: »Svake godine posle letnjeg suncostaja svi građani treba da se sakupe na zajedničkom svetom zemljištu Helija i Apolona.« (XII, 3 - 945e) Homer spominje zimsku Apolonovu svetkovinu: »Danas se svetkovina u narodu svetkuje božija.« (XXI, 258)



Numa

Orfej

Najveći prosvetitelj među starim Tračanima bio je Orfej. Mi ga možemo prepoznati kao Božijeg Hristosa. Osnivač je dionisijskih misterija koje su se s vremenom vrlo degradirale i dobile dijabolički karakter.
Diogenes Laertios iznosi i smatra da je Grcima znanje o bogovima stiglo iz orfičke predaje preko Pitagore. Ono što je objavio kao Orfej Tračanima Hrist je i Grcima preneo kao Pitagora.
O učenju i životu Orfeja ostale su nam samo mitske, iskrivljene refleksije. Po Ovidijevim 'Metamorfozama' Orfeja su tobože ubile rasrđene tračke žene dok su mahnito slavile Bakhovu svetkovinu (XI, 1-84).
Orfej iz Pijerije, koji je za ženu imao Euridiku, je važio kao veliki svirač na liri i veliki sastavljač himni. Svojom pesmom i svirkom mogao je da pokreće stene i da pripitomljava divlje zveri. Pevanje himni i psalama u čast Bogu postojalo je u svim svetim kultovima, pa tako i u hrišćanstvu.
Pesnik Avgustovog doba, Kvint Horatije Flak (Quintus Horatius Flaccus, 65.-8. g. se.) za Orfeja tračkog peva da je umilni zvuk njegove kitare čak i »drveće pokretao.« (Carmina, I, 24)

Prikaz raspetog Orfeja-Baklhusa na starogrčkom amuletu


Hermes Trismegistos

Gotovo neprestano pojavljujući se na zemlji, Gospod je se svagda rađao u kamenoj pećini, spilji-štali, među životinje, pokazujući time Svoju ljubav i za životinje, i osvedočavajući se i kao njihov Spasitelj.

I kao Božiji Glasnik Hermes (Herma, Hermo – grč.: Herms / Hermas; lat.: Hermes) Gospod Ljubavi je rođen u kamenoj pećini; tako se u 'Prvoj homerovskoj himni Hermu' peva o njegovom rođenju:

"Slavi, Muzo, Herma, što sin je Zevsa i Maje!
Vladar Kilene je on i Arkadije pune ovaca,
glasnik je besmrtnika blagodatni; rodi ga Maja,
nimfa pletenica lepih, sa Zeusom vodeći ljubav,
Časna. Kloneći se društva bogova blaženih, ta je
u senovitoj spilji prebivala."
(1-6)

Slično se iznosi i u 'Drugoj homerovskoj himni Hermu'.

Glasonoša, Logos, zlatoštapni Hermes, rađa se u pećini , začet od Časne Gospe, blagoslovene Device Maje i Boga Zevsa (Jupitera, Jehovu, Jovu). To ime Maja, odnosno Marija, nalazimo i kod Budine majke i kod Isusove majke. Himna Hermesov život povezuje s Arkadijom, punom ovaca. I Isusov život i učenje su stalno obeležni pojmovima 'jagnje', 'ovce', 'stado',... Mit i legenda ga dalje prikazuje kao svirača na kitari od sedam žica. Istinski posvećenici Neba bili su Božija kitara od sedam struna, na koju je svirao sedmerostruki Duh Sile i Harmonije.



Hristos Hermes Trismegistos
(renesansni prikaz)

Egipatskog boga Tahutija (koptskog Tota, helenskog Hermesa, rimskog Merkura) predaja i esoterija predstavljaju kao gospodara magije i istine. Predstavljaju ga u liku čoveka s glavom ptice ibis (koja simboliše mudrost, onako kao što feniks simboliše vaskrsnuće).

U alhemijskoj ikonografiji Hermes Trismegist, otac alhemije, astrologije i kabale, predstavlja se kao bradati starac, odeven u hitonu ili hlanidi, sa krilatim šlemom, te sa kaducejom (žezlom obavijenim zmijama), koji je i simbol Hrista Raspetog i iscelitelja Eskulapa. Mitske predstave mu dodaju i krila iznad peta. Uzima se kao tvorac lire i pastirske svirale.

Hrist Gospod Sebe jasno predstavlja kao Dobrog Božijeg Pastira. apostol Petar za Njega vernima ukazuje: »... Bludeli ste kao ovce, ali sad ste se vratili Pastiru i Čuvaru svojih duša.« (I, 2:25) - Jedan drugi Božiji Hristos i Svetitelj, Hermes, takođe se često naziva i prikazuje kao Pastir Božiji. Pausanija iznosi za helenski gaj Karnasij: »Tu ima statua bogova: Apolon Karnej, Hagna (Sveta) i Hermes koji nosi ovna.« ('Vodič po Heladi', IV, 33) - A bronzanu Hermesovu statuu u Lehaju ovako opisuje: »Pored njega stoji ovan, jer Hermes se, prema verovanju, od svih bogova najviše stara o stadima uvećavajući njihov priplod, ...« (Ibid, II, 3)

Kada jedan od bogataša Isusa (u kome vidi samo njegovu ljudsku prirodu) oslovljava sa "blagi/dobri", ovaj mu ukazuje da se samo Presveti Otac Nebeski u punom smislu te reči može nazvati "blagim": »Ne zovi Me 'blagi', jer samo Jedan je Preblag, a to je Bog.« – I u hermetičkom dijaloškom traktatu ‘Hermes Asklepiju’ ukazuje se da je samo Višnji Bog izvorni nosilac istinske Dobrote: »... Niti jedan od drugih takozvanih bogova, ni jedan od ljudi ili demona, ne može nikada biti prema bilo kakvoj meri Dobar, već samo Bog: i On je jedino Dobar i niko drugi.« (Odelj. 14, v.: 15) I na početku šestog traktata Hermetičkog Korpusa ukazuje se da se istinsko dobro nalazi samo u Bogu, i da od Boga dolazi.

Hermes Pomazanik često se prikazuje kroz četvrtaste likove: »Atinjani, naime, imaju četvrtasti oblik za herme, a od njih su to primili ostali.« (Ibid, IV, 33) - Četvrtasti oblici, kocke, takođe se javljaju kao simbol Hrista Stene i Hristovog Grada, Nebeskog Jerusalima. Oni koji su isklesani iz Velike Stene, Hrista, i koji su izglačali sebe, prosvetlili se zakonitim životom, jesu Božije 'kocke', i oni čine Božiji Kamen, Kamen Mudrosti, Grad Novi Jerusalim.

Maneton (ManethMn, ManethMs, III st. se.), helenski historik iz vremena Ptolomeja I, i prvosveštenik u Heliopolisu, u svojoj historiji Egipta (Aigyptika), koja počinje od legendarnih vremena i traje do 323. g. se., pre Potopa važna znanja su zapisana grafemama Tota, da bi ih posle Potopa preveo Hermes.

Klement Aleksandrijski, pozivajući se na 42 najvažnije knjige koje stoje pod Hermesovim imenom, smatra da 36 njih »sadrže u sebi celu filosofiju Egipćana, ...« (‘Ćilimi’, VI, 37)

Drevna mudrost i pouka Hermesa Hrista jednim delom sačuvana je i u helenskom kodeksu od 17 knjižica nazvanom Corpus Hermeticum. Monah Leonardo iz Pistoie u jednom makedonskom monastiru najpre nalazi, i 1460. g. ne. donosi u Firencu 14 hermetičkih rasprava, koje pokazuju uticaj i na razvoj renesansnog pokreta. Mnoge fragmente iz Korpusa fragmentalno sačuvane nalazimo i kod Stobeja (Johannes Stobaios, V. stoleće ne.), koji je napisao 'Fizičke ekloge' i za svoga sina sastavio Antologiju oko 500 helenskih spisatelja. Inače na Hermetički korpus, koji lucidno reflektuje teističke ideje koje su u službi proslavljivanja Svetog Jednog, koje se, dakle, uglavnom ne suprostavljaju hrišćanstvu, pozivaju se i neki eminentni crkveni bogoslovi. Kiril Aleksandrijski govori o 42 Hermesove knjige. I helenski enciklopedista i esoterista Plutarh poziva se na pouke i naznake iz egipatske, aleksandrijske hermetičke literature: »U ranim zapisima poznatim pod nazivom 'Hermetičke knjige', govori se da /.../ Egipćani Horusom nazivaju moć koja upravlja putanjom Sunca, a Helenima je poznata pod imenom Apolona.« ('O Isidi i Osiridu', prg. 61, v. prg. 3)

Skriptuarni stožer drevnog hermetizma je Smaragdna ploča (Tabula Smaragdina), koja je kao alhemijsko-hermeneutski vademecum prvi put publikovana u zborniku Alchemia (Nirnberg, 1541. g.). Do nas je stigla ponajprije u latinskoj verziji teksta. U helenističkom Egiptu predstavljena je kao otkrivenje drevnog mudraca i svetitelja Hrista Hermesa (Hermija), koji je u aleksandrijskom dobu nazvan Triput Veliki (Trismistos/us), koga su Heleni fonetski nazivali Tehuti. Kao Božiji glasnik, Hermes je kod Rimljana poznat kao Merkur (Mercurius), a kod Egipćana kao Tot. Po predanju navodno je još Aleksandar Makedonski (356.-323. g. se.) naredio da se tekst 'Smaragdne ploče' ukleše u blizini Hebrona na granitni nadgrobni spomenik njegovog legendarnog autora. Po drugim legendama 'Smaragdnu ploču' na Hermesovom grobu našao je čudotvorac i nazaren Apolonije iz Tijane (I stoleće nove ere).
Metaforični mistični ukazi 'Smaragdne ploče' uklanjaju procep između Neba i zemlje, duše i tela, nudeći jedinstvo kroz Veliko delo u sveprožimajućem Duhu, Duhu koji involuciono silazi sa Neba i evoluciono uzdiže i preobražava materiju, Duhu koji je Kamen Mudrosti. Upravo Isusova pouka u molitvi zajedništa, molitvi 'Oče naš', gde se traži da na zemlji, u materiji, bude kao što je u Nebu, čisto i svetlo, izražava ideje iznete na Ploči: »Istinito je, bez laži, sigurno i najistinitije: da ono što je Dole jeste kao ono što je Gore; i ono što je Gore jeste kao ono što je Dole, zato da bi se ostvarila čudesa Jedne Stvari. - Verum, est sine Mendacio, certum et verissimum: Quod est Inferius est sicut quod est Superius, et quod est Superius est sicut quod est Inferius, ad perpetranda Miracula Rei Unius.« Slične ukaze nalazimo i u 'Evanđelju po Filipu', ponajprije u retku 69. I apokrifno 'Kazivanje o lestvici koju Jakov vide' najavljuje Božiju universalnu vlast: »Ono što je bilo Gore – biće i Dole.«


Latinski tekst Smaragdne ploče

1. Verum, est sine Mendacio, certum et verissimum:
2. Quod est Inferius est sicut quod est Superius, et quod est Superius est sicut quod est Inferius, ad perpetranda Miracula Rei Unius.
3. Et sicut res omnes fuerunt ab Uno, meditatione unius, sic Omnes Res natae ab hac una Re, adaptatione.
4. Pater eius est Sol. Mater eius est Luna. (5) Portavit illud Ventus in Ventre suo. (6) Nutrix eius Terra est.
5. (7) Pater omnis Telesmi totius Mundi est hic.
6. (8) Virtus eius integra est si versa fuerit in Terram.
7. (9) Separabis Terram ab Igne, subtile ab spisso, suaviter, magno cum ingenio.
8. (10) Ascendit a Terra in Coelum, iterumque descendit in Terram, et recipit Vim superiorum et inferiorum. Sic habebis Gloriam totius Mundi. Ideo fugiet a te omnis Obscuritas.
9. (11) Haec est totius Fortitudinis Fortitudo fortis, quia vincet Omnem rem subtilem, Omnemque Solidam penetrabit.
10. (12) Sic Mundus creatus est.
11. (13) Hinc erunt Adaptationes Mirabiles, quarum Modus est hic.
12. (14) Itaque vocatus sum Hermes Trismegistus, habens tres partes Philosophiae totius Mundi.
13. (15) Completum est quod dixi de Operatione Solis.

Prevod Ploče

1. Istinito je, bez laži, sigurno i najistinitije:
2. da ono što je Dole jeste kao ono što je Gore; i ono što je Gore jeste kao ono što je Dole, zato da bi se ostvarila čudesa Jedne Stvari.
3. I kako su sve stvari ponikle od Jedne, promišlju Jedne, tako su sve stvari rođene od ove Jedne Stvari, usvojenjem.
4. Otac joj je Sunce, Majka joj je Mesec. (5) Nosio je Vetar u svojoj utrobi. (6) Zemlja je njena hraniteljka.
5. (7) Otac svakog posvedočenja čitavog sveta jeste ovaj.
6. (8) Njegova moć je najsnažnija moć, i čak više od toga. I ispoljena je na zemlji u svojoj bezgraničnosti.
7. (9) Razdvoji Zemlju od Vatre, fino od grubog s najvećom opreznošću, s velikom veštinom.
8. (10) Uzdiže se od zemlje k nebu i iznova silazi na zemlju, sjedinjujući silu viših i nižih (oblasti Sveta). Tako ćeš obuhvatiti Slavu celoga Sveta. Od tebe će se zatim udaljiti svaka tama.
9. (11) Ovo i jeste ona Sila nad silama, i još silnija, zato što i ono što je najsavršenije, najlakše, ona podređuje, a najgrublje ona prožima.
10. (12) Tako je sazdan Svet.
11. (13) Odavde izniču sva neobična prilagođavanja, kojima je ovo način postojanja.
12. (14) Eto zbog čega je moje ime Hermes Triput Najveći. Meni su potčinjene tri sfere filosofije.
13. (15) Dovršio sam, što rekoh o činu Sunca.


Post je objavljen 26.05.2011. u 20:16 sati.