Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/eseni-nazareni-terapeuti

Marketing


Helenski tekst – Septuaginta
(”‘™—›, şľĆąťąšż˝ ˇ')

1. ăEtouj prwŻtou basileu/ontoj Baltasar xwŻraj Babulwniżaj Danihl oŔrama eiĺde para\ kefalh\n e)piě th=j koiżthj au)tou=: to/te Danihl ...
2.

Helenski tekst – Theodotionis versio

1 šEn eĂtei prwŻt% Baltasar basile/wj Xaldaiżwn Danihl e)nu/pnion eiĺden, kaiě ai¸ o(ra/seij th=j kefalh=j au)tou= e)piě th=j koiżthj ...



Prevod (sa hebrejskog teksta)

1. Prve godine Belšacara, cara babilonskoga, usni Danilo san: utvare mu se na postelji vrzle glavom. Sažeto zapisa što je usnio. 2. Kazivaše ovako: Noću u viđenju pogledah, kad eno: četiri vetra nebeska uzburkaše veliko more. 3. Četiri goleme nemani iziđoše iz mora, svaka drukčija. Prva bejaše kao lav, a krila joj orlovska. 4. Dok je posmatrah, krila joj se iščupaše, diže se ona sa zemlje i uspravi na noge kao čovek, i bejaše joj dano srce čovečije. 5. Kad eno druga neman: gle, sasvim drukčija: kao medved, s jedne strane uspravljena, tri joj rebra u raljama, među zubima. I bejaše joj rečeno: “Ustani, nažderi se mesa!” 6. Gledah dalje, i evo: treća neman kao leopard, na leđima joj četiri ptičja krila: imaše četiri glave, i dana joj je moć. 7. Zatim, u noćnim viđenjima, pogledah, kad eno: četvrta neman, strahovita, užasna, vrlo snažna: imaše velike gvozdene zube; ona žderaše, mrvljaše, a što preostade, gazila je nogama. Razlikovala se od prvih nemani i imaše deset rogova. 8. Posmatrah joj rogove, i gle: među njima poraste jedan mali rog; i pred tim se rogom iščupaše tri prva roga. I gle, na tome rogu oči kao oči čovečje i usta koja govorahu velike hule.

9. Gledao sam: Prestola behu postavljena i Pradavni sede. Odelo mu belo poput snega; /duge/ vlasi na glavi kao čista vuna. Njegovo prestole kao plamenovi ognjeni i Točkovi kao žarki oganj. 10. Reka ognjena tekla, izvirala ispred Njega. Hiljade hiljada služahu Njemu, mirijade stajahu pred Njim. Sud sede, knjige se otvoriše. 11. Ja gledah tada, zbog buke velikih hula što ih govoraše Rog, i dok gledah, neman bi ubijena, njezino telo raskomadano i predano ognju. 12. Ostalim nemanima vlast bi oduzeta, ali im dužina života bi na jedno vrijeme i rok.

13. Gledah u noćnim viđenjima i gle, na Oblacima Nebeskim dolazi kao Sin Čovečji. On se približi Drevnome, i dovedu ga k Njemu. 14. Njemu bi predana Vlast, Čast i Kraljevstvo, da mu služe svi narodi, plemena i jezici. Vlast Njegova vlast je večna i nikada neće proći, Kraljevstvo Njegovo neće propasti.

15. Meni, Danilu, uzruja se zbog toga sav duh, viđenja mi se vrzoše glavom, svega me prestraviše. 16. Pristupih jednome od onih koji stajahu onde i zamolih ga da mi rekne istinu o svemu tome. On mi odgovori i kaza mi značenje: “One četiri goleme nemani jesu četiri cara koji će se dići na zemlji. 18. Ali će od njih Kraljevstvo preuzeti Sveti Svevišnjega i oni će ga posedovati za Veke Vekova.”

19. Zaželeh tada saznati istinu o četvrtoj nemani, onoj koja se razlikovaše od svih drugih, bila jako strašna, imala gvozdene zube i bronzane kandže i koja je žderala i mrvila i nogama gazila što preostajaše; 20. i o deset rogova što bejahu na njezinoj glavi, i o drugom rogu koji poraste dok tri prva otpadoše, o rogu koji imaše oči i usta što govorahu velike hule i koji bejaše veći nego drugi rogovi. 21. I gledao sam kako ovaj rog ratuje protiv Svetih te ih nadvladava, 22. dok ne dođe Drevni, koji dosudi pravdu Svetima Svevišnjega, i dok ne dođe vreme kad Sveti zaposedoše Kraljevstvo. 23. On reče: “Četvrta neman biće četvrto carstvo na zemlji, različito od svih carstava. Progutaće svu zemlju, zgaziće je i smrviti. 24. A deset rogova: Od ovoga carstva nastaće deset kraljeva, a iza njih će se podići jedan drugi različit od onih prvih – i oboriće tri kralja. 25. On će huliti na Svevišnjega, zatirati Svete Svevišnjega; pomišljaće da promeni svetkovine i Zakon, i Sveti će biti predani u njegove ruke na Jedno vreme, i Dva vremena i Polovinu vremena. 26. Tada će sesti Sud, vlast mu oduzeti, razoriti, sasvim uništiti. 27. A kraljevstvo, vlast i veličanstvo pod svim Nebesima daće se narodu Svetih Svevišnjega. Kraljevstvo Njegovo Kraljevstvo je večno, i sve vlasti služiće Mu i pokoravati se Njemu.” – Ovde se završava izveštaj. Ja, Danilo, bejah vrlo potresen u svojim mislima, i lice mi problede, ali sve ovo sačuvah u srcu svojemu.


Osvrt

Bogočežnjivom Danilu Duh Mudrosti daje slikovito viđenje kojim mu prikazuje smenu četiri velika cara (= carstva) na zemlji, od kojih će trpeti i stradati Izrael i Božiji Sion, počev od vremena uništenja Jerusalima. Iz uzburkanog mora (koje predstavlja ljudsko mnoštvo potonulo u greh i sramotu – 'Juda' 1:13) izlaze tri čudovišta: prva tri su svako različito od drugo, a četvrto akumulira izgled i strahote prethodna tri i ostavlja najstrašniji dojam (cp.: 'Otkrivenje', 13:2). Prvo carstvo nedvojbeno prepoznajemo kao Babilonsko (Haldejsko), drugo kao Medijsko, treće kao Persijsko, i četvrto kao Grčko-Makedonsko. Za velikog makedonskog osvajača Aleksandra (Aleksandros, 336. – 323. g. se.) u 'Prvoj Makabejskoj knjizi se iznosi: ťAleksandar Makedonac, sin Filipov /356.-336. g. se./ - tada već gospodar Helade – provali iz zemlje Kitima /LXX: Chettiim/ i potuče Darija, cara persijskog i medijskog, i zacari se umesto njega. Povede mnoge ratove, zauze tvrđave i poubija kraljeve zemlje. Dopro je do nakraj svijeta /= do Indije/ i poplenio mnoge narode. Sva zemlja pred njim umuknu, a srce se njegovo uznese i uzoholi /cp.: 8:25/. Sakupi silnu vojsku, podloži svojoj vlasti zemlje i narode i vladare /= satrape/ da mu plaćaju danak. Konačno pade u postelju i uvide da mu je umreti. Sazva svoje službenike, one znamenitije, koji su s njim rasli od mladosti, i još za života razdeli im svoje carstvo. Tako, pošto je carovao dvanaest godina, Aleksandar umre. A njegovi časnici preuzeše vlast, svaki na svome području. Svi se oni poslije njegove smrti okruniše, a tako nakon njih i njihovi sinovi. Tako se godine i godine množilo zlo na zemlji. – Od njih dođe grešni izdanak Antioh Epifan, sin kralja Antioha /III, Velikog/, koji bejaše talac u Rimu /od 188. do oko 176. g. se./. On se zakralji godine sto trideset sedme /= 175. g. se./ carstva helenskog.Ť (1:1-10) – Nakog persijskog ahemenidskog gospodarenja nad Palestinom (550.-330. g. se.), na osvajačkoj sceni je se pojavio Makedonac Aleksandar Veliki (rođen 356. g. se.), koji je u jesen 333. g. se. na reci Graniku, kod Isa u Kilikiji 333. g., i na polju Gaugamelu kod Arbela 331. g. potukao Darijevu (335.-330. 3. A5.) persijsku vojsku ('Danilo', 8.1-8), i čije helenizirajuće carstvo je razdeljeno među četiri njegove vojskovođe: ťUstaće junački kralj, vladaće silnom moću i činiti što ga bude volja. A čim se ustane, njegovo će se carstvo raspasti i biće razdeljeno na četiri vetra nebeska, ali ne među njegove potomke; i neće više biti tako moćno kao za njegove vladavine, jer će njegovo carstvo biti razoreno i predano drugima, a ne njima.Ť ('Danilo', 11:3-4)

Aleksandrovo Makedonsko-Helensko carstvo, nakon njegove smrti, postepeno se razdeljuje na četiri velika dela: Ptolemej (Ptolemaios, 323.-285. g. se.) Lag preuzima Egipat sa Kirinaikom, deo Fenikije i Kipar; Seleuku (Seleykos) Nikanoru (312.-281. g. se.) dopada Sirija, Kilikija i Babilonija; Kasandru (Kassandros, 306.-297. g. se.) pripada Makedonija, a Lisimahu (Lysimachos, poginuo 281. g. se. u boju sa Seleukom), nakon pobede nad Antigonom (kod Ipsa 301. g. se.), pripada Mala Azija do Tavra (Tayros-a) i deo Helade. I drugi uglednici prigrabili su vladalački i upravljački neke manje osvojene teritorije (Orosije: 'Historija protiv mnogobožaca', III, 23, 7-13).

Od Aleksandrovih kraljevskih naslednika (grč.: ho diádochos, sin.), dve epigonske grane su se vremenom posebno moćnički eksponirale: Ptolemeidi u Egiptu i Seleukidi u Siriji. (Krajem II stoleća se. Seleukide su na vlasti u Međurečju smenili Parti, koji će ovim podnebljem vladati nekih tri i pol stoleća: 129. g. se. do 224. g. ne.). Ptolemeidi vladaju Svetom Zemljom od 320. do 200. g. se., a Seleukidi od 200. do 142. se. Njihove borbe za prevlast, borbe koje su zapravo vodili zlodusi iz Podnebesa, opisuju se u jedanaestom poglavlju 'Knjige o Danilu' (5-20). Iako Aleksandar Veliki (koji je pohodio i Jerusalim 332. g. se., gde mu je pokazana profetska ‘Knjiga o Danilu’, koja ukazuje i na njega), nije hteo da helenizuje Judeju (cp.: 'Judejske starine', XI, 8, 5-6), njegov seleukidski grešni izdanak – Antioh IV Epifan (vladar Seleukidske države od 175. do 163. g. se.), prototip Antihrista Završnice, ‘slavno javljeni bog’, preduzeo je brutalnu helenizaciju i paganizaciju Judeje, uvođenje imperijalnog henoteizma, što je dovelo do Makabejskog ustanka, iz koga je pobednički izašla hašmonejska dinastija. Epifanov edikt iz decembra 167. g. se. tera Jevreje da napuste svoju veru i priklone se izopačenom kultu Zevsa Olimpijskog, već kako ga je Antihrist Epifan video: ť... Svi moraju postati jedan narod i svaki mora napustiti svoje običaje.Ť ('Makabejci', I, 1:41) (Još je Porfirije uvideo da ‘Danilo’ ne govori o velikom apokaliptičkom Antihristu koji će doći na kraju sveta, već o velikom zlotvoru Antiohu, koji se pojavljuje posle deset svirepih kraljeva; cp.: Hieronymus Stridonensis, Commentaria in Danielem, 12.) Istinsko jedinstvo se može postići samo u Bogu i po Hristu Gospodu; samo tako ljudi mogu postati jedan narod, Božiji narod i Hristov rod. Dve godine pošto je došao na vlast, 145. g. Seleukidske ere (168. g. se.), makedonskog meseca Apellaios-a, Epifan je sa velikom vojnom silom krenuo na Jerusalim, i pretvarajući se da želi mir, na prevaru je zauzeo Grad; pljačkaški je ogolio Hram, mnoge pobio, mnoge uzeo u roblje. Gnusni kip Zevsa Olimpijskog Gnusobu pustoši (hebr.: ha-šiqquc mešomem, šomam = pustošiti, razoriti; grč.: bdélygma ermMseMs, 9:27, 11:31) postavio je nad Žrtvenikom u predvorju Hrama (‘Makabejci’, II, 6:2). Usudio je se čak i da zabrani svakidašnje žrtvovanje u Hramu, i uspostavio svoje pagansko žrtvovanje: ť... Kralj je podigao oltar na mestu gde su vršena žrtvena prinošenja, i zaklao je na njemu svinju, odnosno životinju, koja je kako po božanskim, tako i po ljudskim zakonima kod Judejaca smatrana nedozvoljenom. Zajedno sa tim prinuđivao ih je da se odreknu od poštovanja svoga Boga i nametao im je njegove sopstvene bogove, kojima su Judejci trebali u svakom gradu i svakom selu posvetiti gajeve i podignuti oltare; i na poslednje, po njegovom naređenju, oni su obavezni bili da svakodnevno žrtveno prinose svinje.Ť ('Judeske starine', XII, 5, 4) Krvlju svinje je potom škropljen Hram, uključujući i Svetilište nad Svetilištem (Diodor: Eclogae, 34). One koji ne bi sledili Antiohove 'zapovesti', pogađalo bi mučenje, sakaćenje, raspinjanje ... Epifanom progon nije pogodio samo tradicionalne Mojsijeve sledbenike i pobožnike – hasideje ('Makabejci', 2:42, 7:13), već ponajprije istinske, posvećene Mojsijeve sledbenike esene, svete (qadošim – ÝŮéÓç), sveštene podvižnike koji su prinosili svagdašnju beskrvnu, kadionu žrtvu, svetlonosne pregaoce koji se nazivaju i mudraci, umni ljudi (maskilim – ÝŮÜŰéŢ), svetlonoše koji poseduju obilje Znanja, Razumevanja i Mudrosti, sveštenike (hebr.: kohanim) Duha Istine: ťČete će njegove doći i oskvrnuti svetilište-tvrđu, ukinuće svagdašnju žrtvu i onde postaviti Gnusobu pustoši. Svojim će spletkama navesti na otpad one koji se ogrešuju o Savez, ali ljudi koji ljube Boga ostaće postojani i vršiće svoje. Umnici u narodu poučavaće mnoštvo, ali će ih jedno vreme zatirati mačem i ognjem, izgnanstvom i pljačkanjem. Dok ih budu zatirali, samo će im nekolicina pomagati, a mnogi će im se pridružiti prevarno. Od umnika neki će pasti /8:10/, da se ispitaju, probrani, čisti do vremena svršetka, jer još nije došlo određeno vreme. /.../ Biće to vreme teskobe kakve ne bejaše otkako je ljudi pa do toga vremena. U ono vreme tvoj će se narod spasiti, svi koji se nađu zapisani u Knjizi. Tada će se probuditi mnogi koji snivaju u prahu zemljinu; jedni za večni život, drugi za sramotu /sledeći Antihrista/, za večnu gadost. Umnici će blistati kao sjajni nebeski svod, i koji su mnoge učili pravednosti, kao zvezde naveke, u svu večnost. /.../ Mnogi će se očistiti, ubeliti i ispitati; a bezbožnici će i dalje biti bezbožni; bezbožnici se neće urazumeti, a umnici će razumeti.Ť ('Danilo', 11:31-35.12:1-3.10) Treba da znati da su i eseni svoje umudrene i prosvetljene predstojatelje zvali umnicima: ťUmnik neka objasni i pouči sve sinove Svetla povesti svih sinova čovečijih, ...Ť ('Pravilnik zajedništva', 3:13) – ťReči blagoslova za umnika, da njima blagosilja sinove Cadoka, sveštenike, koje izabra Bog, ...Ť ('Pravilnik blagosiljanja', 3.22-23, v.: 1:1, 5:20) Ko ima Hristov um, on ima i Hristovu mudrost ('Otkrivenje', 13:18). – Duboko skrnavljenje Božijeg Hrama podržalo je čak i iskvareno judejsko sveštenstvo, protivnici Božijeg Pomazanika; tako se u 'Pešeru Knjige proroka Havakuka' iznosi i tumači: ť'Grad' – to je Jerusalim, u kome je nečastivi Sveštenik činio dela gnusobe i oskrnavio Božiji Hram.Ť (12:7-9) – U 'Damašćanskog savezu' skrnavljenje Svetilišta se predstavlja kao jedna od tri Belijalove mreže u koju se hvataju nemarne duše (4:15-18).

Proročanski tekst višekratno ukazuje da će grešni izdanak, ‘Mali rog’, čovek neznatan – eykataphróntos (11:21), ustati Sataninom silom protiv Božijeg izdanka i Božije Mladice (kola svetih podvižnika), Božije Vojske, Svetog Ciona, da neki od Božijih posvećenika neće pobednički izdržati torture pod njim: ťIz jednoga od njih /jednoga od četiri roga Jarca/ izbi malen rog, ali taj silno poraste prema jugu i istoku, prema Divoti /= Svetoj zemlji/. On poraste sve do Nebeske vojske, obori na zemlju neke iz Vojske i od zvezda, pa ih zgazi nogama. Poraste sve do Zapovednika Vojske, oduze mu svagdašnju žrtvu i razori mu njegovo Sveto mmesto. Vojska se digla na žrtvu svagdašnju zbog opačine, na zemlju oborila istinu i uspe.Ť ('Danilo', 8:9-12) Mali rog, sumanuti Antioh, ukida svagdašnju žrtvu (‘Danilo’, 8:11.13, 12:11), što eksplicitno ukazuje na obustavljanje redovnog nazirejskog prinosa tamjana činjen jutrom i večerom u Svetilištu, Hekalu (ÜŰŮÔ) Jerusalimskog Hrama. U ‘Knjizi Izlaska’ jasno se pominje i opisuje svagdašnja žrtva u Mojsijevom pustinjskom Tabernaklu (kasnije, u Hramu ona je praktikovana paralelno sa gnusnim krvnim prinosima preuzetim od pagana): ťPostavi žrtvenik pred zavesu što zastire Kovčeg Svedočanstva, nasuprot Pomirilištu nad Svedočanstvom, gde ću se Ja s tobom sastajati. Neka na njemu Aaron pali miomirisni tamjan svako jutro kad priprema svetla; neka ga opet pali u suton kad svetla zapaljuje; da to bude svagdašnje kadiono prinošenje pred Jehovom u sve vaše naraštaje.Ť (30:6-8, cp.: ‘Judita’, 9:1; ‘Malahija’, 1:11 ). U takozvanim Listovima iz Elefantine, u aramejskom zapisu, vidimo da je Jevrejima kolonistima (u V stoleću se.) tada krvna žrtva bila od sekundarne važnosti, da je dominirala beskrvna i miomirisna žrtva u hramu Boga Jahua: ť... Da se opet sazida / Hram porušen oko 410. g. se. / kako je bio pre sazidan. I minhu /= beskrvnu žrtvu od jestiva/, i žrtvu kadionu i spaljenicu oni će /opet/ prinositi.Ť (Pap. I, red 25)

‘Daniel’ ukazuje da će ukidanje svagdašnje kadione žrtve činjene jutrom i večerom, trajati 2.300 dana i noći (1.150 dana i 1.150 noći). Takvu čistu svagdašnju žrtvu je na primer prinosio i otac Jovana Krstitelja, sveštenik-nazirej Zaharija Bar-Ahija, koga su Herodovi ljudi ubili između Svetinje nad Svetinjom (čŮŃÓ – Devir-a) i kadionog Žrtvenika: ťKada je on kao sveštenik služio pred Bogom po redu svoga razreda, po običaju sveštenstva pade na njega kocka da uđe u Hram Gospodnji i okadi, a za vreme kađenja sve mnoštvo naroda molilo se napolju. Tada mu se pojavi Anđeo Gospodnji stojeći s desne strane kadionog žrtvenika.Ť ('Luka', 1:8-11) – Čista kadiona i euharistiona žrtva je uvek bila središte liturgijskog kulta Božijeg stada: ťI On reče da Mu se sagradi Svetiličte čovečije, da bi se u njemu prinosio Njemu kâd pred Njim vršenjem Zakona.Ť (Kumranska 'Svetilišta', 1:6-7) Aaronovo nazirejsko sveštenstvo bilo je razvrstano na 24 razreda; svake sedmice je dolazilo do promene razreda koji bi obavljao prinošenje svagdašnje svete žrtve u Hramu (cp.: ‘Letopisi’, I, 24, 4-19) – U Davidovo vreme predstojatelj nad svima njima bio je Levijev i Aaronov potomak (‘Letopisi’, I, 5:27-31) sveštenik Cadoq – çŐÓć (‘Samuel’ II, 8:17, 15:24-29). Zato se i sveti životom nazivaju i Cadokovi sinovi. – Oni koji su bili privrženici kulta čistog žrtvovanja, Cadokovi i Davidovi sinovi, verni Ostatak (grč.: to katáleimma), oni su zapravo i najviše smetali Antiohu, grešnom izdanku ('Danilo', 11:7; ‘Makabejci’, I, 1:10) ogrezlom u krvavim žrtvama koje su jačale Demonsku državu, Carstvo Smrti; gorki i otrovni izdanak Antioh IV – theós Epiphans, zapravo je iznikao iz korena zvanog osvajač Aleksandar Makedonski.

Helenski historik Polybios (oko 200.-120. g. se.) Epifana (grč.: ho epiphans = 'slavni') u svojoj 'Historiji sveta' naziva Epimanom, Bezumnikom (ˆŔšźą˝ŽÂ): ťAntioh, nazvan Epifan, od dela /svojih/ nazvan je Epiman.Ť (Tit Livije: 'Historija Rima', XXVI, 1, 1) On ukazuje da je u svome žrtvenom idolopoklonstvu i odavanju časti bogovima Epifan sve vladare nadmašio (ibid., XXVI, 10-11); zato je i od demona dobio veliku moć (cp.: Polibije: 'Historija', XXXI, 9, 4). Samo neko ko je bio duboko opsednut demonima a istovremeno se proglasio za Boga (Basileýs Antíochos Theós Epiphans Nikphóros – Kralj Antioh, Bog Slavni, Pobedonosni), mogao je za uspostavljanje svoga paklenog kulta da pribegne najgnusnijim torturama i progonima. I on je tri i po vremena, nekih 3,5 godine, teško zlostavljao Božije svete podvižnike: ťKralj će raditi što god mu se prohte, uznoseći i uzdižući sebe iznad svih bogova: protiv Boga nad bogovima govoriće hule i uspevaće dok se Gnev ne navrši, jer ono što je određeno, to će se ispuniti. Neće mariti za bogove svojih otaca, ni za Miljenika ženâ, niti za kojega drugog boga: samog će sebe izdizati iznad sviju. Mesto njih častiće boga tvrđava, boga koga nisu poznavali njegovi očevi, častiti ga zlatom i srebrom, dragim kamenjem i drugim dragocenostima. Navaliće na tvrđave gradova pomoću stranog boga: one koji njega priznaju obasuće počastima i daće im vlast nad mnoštvom, i deliće im zemlju za nagradu.Ť ('Danilo', 11:36-39) – Sirijski vladar Antioh IV, ne da se nije afirmativno osvrtao na sirijskog Miljenika žen⠖ Hrista Adonisa, znamenitog Učitelja Pravednosti (koji je pred smrt živeo u Judeji i bio progonjen od jerusalimskog vođe otpadništva, prvosveštenika Menelaja, koji je vladao deset godina: 172.-162. g. se. – 'Makabejci', II, 4:23-29), Svetog nad svetima, Kralja nad kraljevima, Gospodara nad gospodarima (‘Otkrivenje’, 17:14, 19:16), već ga je u sredini svoje vladavine, u sredini sedmice, i brutalno raspeo, kao i mnoge druge svoje oponente (cp.: Diodor Sicilijanski: Bibliothk, XXXIV, 1, 3-5). – Menelajevog naslednika – bezbožnog Alkima, postavljenog za prvosveštenika od strane seleukidskog kralja Demetrija Prvog, u Judeji su Hasideji (od kojih će kasnije proizići Fariseji) naivno dočekali miroljubivo kao sveštenika od Aaronovog plemena ('Makabejci', I, 7:14), da bi potom 60 njih od strane Alkima bilo ubijeno.

U devetom poglavlju 'Danila' daje se opis kako Arhanđeo Gabriel, u prvoj godini Persijanca Darija, dolazi Danilu u vreme večernje molitve, i kroz objavu najavljuje mu kraj prorečenog turobnog stradanja njegovog naroda i Siona: ťSedamdeset je sedmica određeno tvom narodu i tvom Svetom Gradu /LXX: tn pólin SiMn/ da se dokrajči opačina, da se stavi pečat grehu, da se zadovolji za bezakonje, da se uvede večna pravednost, da se stavi pečat viđenju i Prorocima /= da se ispuni prorečeno/, da se pomaže Sveti nad svetima. Znaj i razumi: Od časa kad izađe reč “Neka se vrate i neka opet sagrade Jerusalim” pa do Kneza pomazanika: sedam sedmica, a onda šezdeset i dve sedmice, i biće opet sagrađeni trg i opkop /Grada/, i to u teško vreme. A posle šezdeset i dve sedmice biće Pomazanik pogubljen, ali ne za sebe. Narod jednog kneza koji će doći razoriće Grad i Svetilište: svršetak im je u propasti, a do svršetka rat i određena pustošenja. I sklopiće savez s mnogima za jednu sedmicu, a u polovini sedmice prestaće žrtva i prinos; na vrhu Hrama biće gnusoba pustoši /v.: 11:31/ sve do svršetka, dok se određeno pustošenje ne obori /= vrati/ na pustošnika.Ť (9:24-27) – Godinu dana nakon što je osvojio Babilon (dakle 538. g. se.), persijski car Kir izdao je edikt koji je omogućio Judejcima povratak u Svetu Zemlju i obnovu Jerusalima i Hrama (‘Esdra’, 1:1-4, 5:13). I posle dve godine iz Haldeje je krenula prva grupa povratnika, čime je okončano najavljeno sedamdesetogodišnje robovanje (605.-535. g. se.). Gradnja Drugog Hrama, koja je trajala nekih pet godine (‘Ezra’, 6:15), počela je (520. g. se.) pod knezom Zorobabelom, eparhom persijske Judeje, i Ješuom nazirejem-prvosveštenikom (cp.: ‘Zaharija’, pogl. 3; ‘Hagej’, 1:8, 2:4.9.18).

U noćnim viđenjima Danilo vidi kako se Hrist Božiji, Sin Čovečiji, pobednički vraća Nebeskome Ocu (7:13-14). Dato viđenje ne odnosi se na Isusa Hrista, već na prethodno, sirijsko pobedničko utelovljenje Spasitelja – Hrista Adonisa. Očigledno je da je on stradao, bio raspet pre Antiohove smrti. Pojava Sirijskog Mesije dešava se na kraju jednog Doba, na kraju ere Ovna (lat.: Aries); zato se i najave u ‘Danilu’ predstavljaju kao da se odnose na završnicu: ť... Ovo je viđenje za vreme poslednje. /.../ Evo, kazaću ti što će doći na kraju Gneva, najavljeni svršetak.Ť (8:17.19). Pri kraju ere Vodonoše (Aquarius-a) Sin Božiji će slavno doći na Novu Zemlju, sa Svojim Kraljevstvom i u Svome izgrađenom Kraljevstvu, koje će i u spoljašnjem biti očigledno na celoj Zemlji. Za Kraljevstvo Sina Božijeg, Velikog Prvosveštenika, kaže se da nikada neće propasti: Njegovo Kraljevstvo, koje će na kraju predati Ocu, jesu Njegovi sveti svedoci, kojih je uvek bilo, i kojih će uvek biti, koji će se pokazati i kao kraljevi Nove Zemlje: ť... I učini nas Kraljevstvom, sveštenicima Bogu i Ocu svome, ...Ť ('Otkrivenje', 1:6, v.: 5:10)



Viđenje esena u ‘Pravilniku zajednice Izraela u potonje dane’


Ukratko o 'Pravilniku zajednice Izraela ...'

'Pravilnik zajednice Izraela u potonje dane' koji je pronađen u prvoj kumranskoj pećini javlja se u dve dopune 'Pravilniku zajedništva': 1Q 28a i 1Q28b (Ovde ćemo se osvrnuti na prvu, tekstualno očuvaniju dopunu: 1Q Sa). Izaz 'potonji dani' (hebr.: ÝŮŢŮÔ ęŮč×Đ – acharith ha-jamim) ukazuje na buduće dane, kada se prebrode bremenita vremena.

Tekst prevoda

1:1 A ovo je Pravilnik za svu zajednicu Izraela u potonje dane, kada se oni zajedno okupe, kako bi postupali 2. saglasno zakonu sinova Cadokovih, sveštenika, i ljudi njihovog Zaveta koji su se uklonili od [puteva ] drugih 3. naroda; oni – ljudi Njegovog saveta, koji su sačuvali Njegov Savez među nečistima, kako bi [iskupili zemlju]. Pošto priđu, neka saberu sve pridošlice, od dece do žena, i pročitaju im glasno 5. sva pravila Saveza, kako bi shvatili sve njihove zakone, da ne bi lutali u svojim gresima.

6. A ovo je Pravilnik za sve vojske Zajednice, za svakoga rođenog u Izraelu. I od mladosti njegove 7. treba ga podučavati po Knjizi Hagi, i prema uzrastu njegovom neka ga umudruju u pravilima Saveza. I treba 8. podučavati njega u tim zakonima deset godina, dok ne razazna dobro. 9. A u dvadesetoj godini neka prođe kroz ispitivanja, kako bi stupio u kolo, unutar svojega roda, kako bi se pripojio svetoj Zajednici. Ne [treba da se približava ] 10. ženi, kako bi s njom imao snošaje, dok ne navrši dvadeset godina, kada spozna dobro i 11. zlo. Samim tim i ona će zahvaljujući njemu početi osvedočavati odredbe Tore i biti u povinovanju zakonima /.../ 12. A s dvadeset i pet godina on će pristupiti osnovama svete 13. zajednice, kako bi služio službu zajednice. U tridesetoj godini on će ostvariti /pravo/ vođenja rasprava 14. i suda, i pristupiće među poglavare Izraelovih tisuća, načelnike stotina, načelnika pedesetnica, 15. načelnike desetina, sudije i delovođe /= sastavljače dokumenata/, po plemenima svojim, po svim njihovim rodovima, po rečima sinova 16. Aaronovih, sveštenika. Svaki poglavar očinstva zajednice, kome padne žreb da pristupi službi svojoj 17. radi rukovođenja zajednicom, neka saglasno svome umu i savršenstvu svojih puteva okrepi bedra svoja na položaju /ostvarivanja/ dužnosti, 18. ispunjavanja svoje službe među svoju braću, bilo u velikom ili u malom /delu/.


Osvrt

Pošto je Mojsije zapisao Božiji Zakon ('Knjiga Zakona') i predao ga sinovima Levijim, on im je zapovedio da taj Zakon redovno bude čitan narodu. ťMojsije im naredi: “Svake sedme godine – godine oprosne, na Praznik senica, kad dođe sav Izrael da vidi lice Jehove, Boga tvoga, na mestu koje On odabere, pročitaj ovaj Zakon u prisutnosti svega Izraela. Saberi narod – ljude, žene, decu i pridošlicu što bude u tvojim gradovima, da čuju i da nauče bojati se Jehove, Boga vašega, pa da drže i vrše sve reči ovog Zakona.Ť ('Ponovljeni Zakon', 31:10-12) – Stoleća su prolazila, a iskvareno i zabludelo sveštenstvo, ne da nije čitalo i poučavalo zapovesti izložene u 'Knjizi Zakona', već je i načinilo najgnusniji falsifikat svete Knjige, unevši u nju prevashodno paganska, krvna shvatanja o žrtvovanjima. U vreme obnove Hrama pod Nehemijom, pronicljivi Ezdra čita narodu 'Knjigu Zakona': ť... Skupi se sav narod kao jedan čovek na trg koji je pred Vodenim vratima /Jerusalima/. Rekoše književniku Ezri da donese knjigu Mojsijeva Zakona što ga je Jehova dao Izraelu. I prvoga dana sedmoga meseca sveštenik Ezra donese Zakon pred zbor ljudi, žena i sviju koji su bili sposobni da ga razumiju. Na trgu koji je pred Vodenim vratima počeo je čitati Knjigu, od ranoga jutra do podneva, pred ljudima, ženama i pred onima koji su bili zreli. Sav je narod pažljivo slušao Knjigu Zakona. Književnik Ezdra stajaše na drvenu besedištu koje su podigli za tu zgodu. /.../ Ezra je otvorio Knjigu naočigled svemu narodu, jer je bio poviše od svega naroda, a kad ju je otvorio, sav narod ustade. Tada Ezra blagoslovi Jehovu, Boga velikoga, a sav narod, podignutih ruku, odgovori: “Amen! Amen!” Zatim su kleknuli i poklonili se pred Jehovom, licem do zemlje. A leviti /.../ objašnjavahu Zakon narodu, a narod stajaše na svome mestu. I čitahu iz Knjige Božjeg Zakona po odlomcima i razlagahu smisao da narod može razumeti što se čita. /.../ Ezra je čitao Knjigu Zakona Božijeg svakog dana, od prvoga do poslednjega.Ť (8:1-4.5-7.8.18) – Istinskoj 'Knjizi Zakona' i eseni, Božiji Izrael, su podučavali svoje pripadnike i pridošlice u red.





Viđenje esena u ‘Damašćanskom Savezu’



Ukratko o ‘Damašćanskom savezu’

Godine 1896./97. u genizi (od hebrejskog glagola ganaz = 'pohraniti', 'sakriti', 'pokopati'), ostavi pohabanih i apokrifnih (grč.: apo-krýptM = 'sakriti', 'pohraniti') knjiga jedne stare karaitske sinagoge ('Velike Esdrine') u starom delu Kaira (Egipat) nađena su dva (duži i kraći, kasnije označena kao A i B) rukopisa-prepisa (iz XII i X stoleća) 'Damašćanskog Saveza' ('Cadokitski dokumenat Novog Saveza u Zemlji Damaska'), te fragmenti 'Knjige Ananovh Zapovesti', komentari na 'Knjigu Sazdavanja', veliki deo hebrejske 'Knjige Sirahove', Sefer ha-razzim ('Knjiga tajni') i drugi dokumenti esoteričnog hermeneutičnog naboja. 'Damašćanski savez' je, inače, sastav koji je prvobitno pripadao nekoj esenskoj cadokitskoj frakciji, verovatno nasorejima. Kasnije je u četvrtoj kumranskoj pećini otkriven zamašniji fragmentarni materijal (4Q265-273) 'Damašćanskog saveza' a u petoj (5Q12) i šestoj (6Q15) neznatniji fragmentni, sve skupa nekih deset fragmenta.




U Mišna traktatu ‘Bava kama’ određuje se da se sitna stoka sme ťuzgajati u Siriji i u pustinjama zemlje Izraela.Ť (Fol. 79 B) To ukazuje da su Jevreji i svoju sirijsku dijasporu videli kao svoju zemlju. I stoga ništa nije čudno što je u sirijskom Damasku Učitelj Pravednosti sklopio Novi Savez sa ostatkom Izraela.

‘Damašćanski savez’ kao ni drugi kumranski kvaziesenski spisi ne daju pravo ime Učitelja Pravednosti; sve to ukazuje na njihovo udaljenje od istinskog esenskog kulta, ukazuje da sektanti u središte svoga života nisu imali Učitelja Pravednosti.

Iz Pavlovog odlaska u Damask (što je opisano u 'Delima Apostolskim') da bi tamo uhapsio svete, jako dobro navodi na zaključak da je davno, još pre vremena Isusa Hrista, u Damasku postojala posvećenička zajednica.

Flavijevo viđenje esena u ‘Judejskom ratu’


Ukratko o Flaviju i njegovom ‘Judejskom ratu’

Posle Filona Aleksandrijskog, Isusovog savremenika, najpodrobniji i najsamostalniji prikaz esenskog reda dao je najveći judejski historik Josip Flavije (Josef ben Matitjahu Hakohen), koji je rođen u Jerusalimu u uglednom hašmonejskom svešteničkom rodu nešto posle Isusovog stradanja: 37./38. godine nove ere (Origen: ‘Protiv Kelsa’, I, 47). U svome spisu ‘Judejski rat’ (Perí toý Ioydaikoý polémoy – De bello iudaico), čije sedam knjige je kao Titov liberus završio oko 79. godine, koje je u Rimu sastavio najpre na maternjem, aramejskom jeziku a potom ih je preveo na helenski (početkom četvrtog stoleća od strane Pseudo-Hegesipa je delo već sa helenskog prevedeno na latinski), Flavije podrobnije komparativno slika esensku sledbu. Delimično o esenima govori i u svojim ‘Judejskim starinama’ (XVIII, 1, 5). Iako je bio farisej, ipak u svojim spisima pokazuje mnogo veću naklonost prema esenima, njihovom učenju i životu, jednom od tri (uz terapeute i nazarene, minejce) sveta nazirejska jevrejska reda, nosioce istinske Mojsijeve religije). Još u svojoj šeznaest godina tragajući za novim spoznajama mladi Josip je se obreo u pustinju, gde je tri godine živeo kao asketa, i kod pustinjaka Banusa (Banaim), mogućeg učenika esena Jovana Krstitelja (za koga je imao puno divljenja – ‘Starine’, XVIII, 5, 2 ), iskušenički upoznao se donekle sa učenjem esena, fariseja i sadukeja (Vita, 2). Ipak, Flavijev prikaz esenske zajednice ne može se uzeti kao potpuno verodostojan.


Post je objavljen 26.05.2011. u 19:52 sati.