Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/duhovnost1

Marketing

Nastanak i ustrojstvo Hijerarhije “majstora mudrosti”

(Izvadak iz knjige Razotkrivanje parodijskog Pokreta za Novo Doba – Zidanje nove Babilonske Kule – Istočni Antihrist. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com



U 'Knjizi proroka Isaije', za Lucifera, anđela oblikovanog u Zori Stvaranja, iznosi se: »Kako pade sa Nebesa, Svetlonošo, Sine Zorin? Kako si oboren na zemlju ti, vladaru naroda? U svom si srcu govorio: “Uspeću se na Nebesa, povrh zvezda Božijih presto ću sebi dići. Na zbornoj ću stolovati gori na krajnjem severu. Uzaćiću u Visine Oblačne, biću jednak Višnjemu.” A sruši se u Podzemlje, u dubine Provalije!« (14:12-15) Sa Nebom svoju zavodničku aktivnost lažni Svetlonoša nije završio, već ju je nastavio i u Podnebesima i na Zemlji. Gnostički sektanski spis 'Pistis Sofija' predstavlja Nečastivog Tiranina i sedam njegovih kneza kao neumorne borce protiv Boga: »Adamas, veliki tiranin, i svi tirani koji borave u eonima počeli su se uzaludno boriti protiv Svetla. A nisu znali protiv koga se bore jer nisu videli ništa osim Svetla koje je sve nadjačavalo. Kada su zapodenuli borbu protiv Svetla, iscrpela se njihova zajednička snaga. Stropoštali su se u niže eone i bili su mrtvi i bez životnog daha poput žitelja zemlje.« (Pogl. 15)

Patmoski videlac Jovan Apostol, Staru Zmiju, koja je grešila od početka (‘Jovan’, 8:44), zvanu Đavo (grč.: ho Diábolos = “opadač”, “klevetnik”) i Satana / Satanás; “tužitelj”, “protivnik” u hebrejskom jeziku/ (‘Otkrivenje’, 20:2), Zlotvor i Lažljivac, slikovito doživljava: »Velika Aždaja, crvena kao vatra, sa sedam glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna; i njen rep povuče trećinu nebeskih zvezda, te ih baci na zemlju.« ( 12:3) Da se zaključiti da jedna od “glava” Krvnika ljudskog nosi tri “roga” a jedna dva “roga”; upravo tu “glavu” i te “rogove” možemo uzeti kao najače antihriste duhova iz Podnebesa, najtvrdokornije Božije protivnike. Svako kraljevstvo, pa i ono u Državi Smrti, ima svoju hijerarhiju, svoj duhovni poredak. U Božijem Kraljevstvu najveći su oni koji su svima nesebični služitelji, u Sataninoj Državi najveći su oni koji su druge pokorili sebi iz ljubavi prema svetu, slavi i moći; a oni koji ne žele i ne dozvoljavaju da ih zlotvori i lažljivci pokore sebi, oni su i objekti najveće mržnje Tame: dakle, duhovi i ljudi koji priznaju samo Živog i Istinitog Boga kao Gospodara svoga života, svoje Utočište i svoje Izbavljenje.

Duhove Zla i Laži, otpale “zvezde”, predvodi dakle pakleni punk, vlada koju gradi lažni Svetlonoša, sedam njegova Kneza (Baala) i deset Vojvoda ili Savetnika. Te dve čudovišne i isprepletane grane Božijih protivnika u jevrejskom religijskom narodoslovlju nose nazive Levijatan i Behemot. Mi ih možemo prepoznati i pristupačnije osloviti kao Hijerarhiju Zla (zlotvora) i Hijerarhiju Laži (lažljivaca). Ovim hijerarhijama pripadaju avetinjske snage koje vole i čine laž (‘Otkrivenje’, 22:15).

Nas ovde interesuje prevashodno jedna druga hijerarhija, koja nije tako stara kao demonska, a koju čine duše čiji um nije toliko duboko pomućen kao kod avetinjskih zlotvora.

* * *

Mnogim Svojim anđelima Gospod je dao vlast i zapovest da u Ljubavi i Mudrosti upravljaju putanjom ovog sveta; no veliki broj tih nadglednika nad čovečanstvom, zavedeni vibracijom Stare Zmije, zanemarili su zapovesti Preuzvišenog Oca i ustali su protiv valjanog Božijeg Poretka, počeli su da grade svoj poredak i svoje “bogovsko” doba. Oni su tako i ustanovili svoju Hijerarhiju lažnih mudraca i lažnih filosofa, lažnih (velikih) majstora i lažnih (savršenih) učitelja.

Deo bogoprotivnih duhova nije se protiv Boga okrenuo još u Nebu, već kasnije: oni su izgubili svoje mesto na Nebu dok su nemarno stražarili nad Zemljom. I oni su formirali svoju hijerarhiju koja je prevashodno vezana za Istok planete Zemlje, gde su se i (ponajprije) spustili. Nebeski Posmatrači, umesto Dobru da upućuju čovečanstvo, počeli su da mu donose plodove prokletog znanja, da ga podstiču i uče raznim negativnostima. U drevnoj 'Prvoj Enohovoj knizi', sačuvanoj ponajprije u etiopskom prevodu, reflektuje se taj tok. Tako se u 8. poglavlju kaže: »Azael je, staviše, podučavao ljude izradi mačeva, i noževa, i štitova, i naprsnika, i upoznao ih sa zemaljskim metalima, i veštinom njihove obrade, /i izradi/ narukvica, i ukrasa, i upotrebi antimona, izradi ogledala, upotrebi boje, i ulepšavanju očnih kapaka, i svim vrstama dragog kamenja, i svim tinkturama za bojenje, i svim vrstama boja, te svet beše izmenjen. I onde se podiže mnoga bezbožnost, i oni počiniše blud, i postaše pokvareni na svim svojim putevima. Semjaza je podučavao vradžbinama i delenju korenja; Armaros otklanjanju vradžbina; Barakiel zvezočatstvu, Hohiel sazvežđima, Sathiel poznavanju oblaka, (Arakiel znakovima zemlje, Šamsiel znakovima sunca), i Seriel kretanju Meseca. I kako se ljudi kvariše, oni jaukaše, i njihov krik podiže se do Neba. A ljudi, budući upropašćeni, plakahu; i njihov glas odjeknu do Nebesa.« – Kao predvodnika otpalih posmatrača navodi se anđeo Semjaza (7:3, 9:7).

Kvazignostički spis 'O poreklu sveta' ukazuje na zavodničko pustošenje palih nadglednika: »Kada je sedam vladara bačeno iz svojih Nebesa dole na zemlju, načinili su sebi anđele, bezbrojne i demonske, da im služe. Ti su kasnije poučili čovečanstvo mnogim vrstama zabluda i magije, čarobnim napicima, i obožavanju idola, prolivanju krvi, svetištima, hramovima, /krvnim/ prinosima i žrtvovanjima svim duhovima zemaljskim, imajući sudbinu njihovih suradnika koji su nastali iz dogovora između bogova nepravde i pravde. I zato kada je svet nastao, on je grešio od početka. I svi ljudi na zemlji štovali su duhove od postanka do svršetka - kako pravedni anđeli, tako i nepravedni ljudi. I svetom je tako zavladala zaluđenost, i neznanje, i nepomičnost. Svi su grešili, sve do pojave istinskog Čoveka. (NHK, II, 123)

'Jovanov apokrif' slično izveštava za otpadnike koji su se sjedinili sa čovekovim kćerima: »I on /= glavni arhont/ skova plan sa svojim moćima, i posla svoje anđele kćerima ljudskim, kako bi neke od njih za sebe uzeli, i iz svog užitka stvorili potomstvo. Isprva nisu imali uspeha, i okupe se stoga ponovo i zajedno skuju plan. I stvore lažni duh, nalik duhu koji se spustio, kako bi njime duše zatrovali. I anđeli izmijeniše svoja obličja, i preuzeše obličja muževa /kćeri ljudskih/, ispunivši ih duhom tame, koji su za njih izmiješali, i zlom. I doneše zlato, i srebro, i darove, i bakar, i železo, i metale, i još štošta. I stadoše upravljati ljudima, a oni ih počeše slediti u velike nedaće, i uz pomoć mnogih varki odvedoše ljude na stranputicu. I ostare /ljudi/ bez da su iskusili zadovoljstvo. I pomreše, ne uspevši pronaći istinu, i spoznaju o Bogu Istine. I sve što je stvoreno posta zauvek tako robljem, od postanka sveta do dana današnjeg. I ženili su se i rađali decu u tami, u skladu s obličjem svoga duha. I zatvorili su svoja srca, i otvrdnuli zbog krutosti lažnoga duha, sve do dana današnjeg. Oni doneše zlato, i srebro, i darove, i bakar, i železo, i metale, i sve vrste stvari. I oni upravljahu ljudima koji su ih sledili u goleme nevolje, navodeći ih na stranputice uz mnoge prevare. Oni /= ljudi/ ostareše, a da užitka nisu imali. Oni pomreše ne našavši istinu i ne upoznavši Boga Istinitoga. I stoga sve što je stvoreno posta zauvek zasužnjeno, od postanka sveta pa sve do danas.« (NHK, II, 29-30)

O zastranjivanju dela nebeskih čuvara i nadglednika govori i kumranski spis (prepis) 'Damašćanski Savez': »Kada su hodili tvrda srca, padoše stražari neba. Zbog njih /– zbog zabludelih očiju/ bejahu uhvaćeni jer nisu čuvali zapovesti Božije. A i sinovi njihovi, koji bejahu stasiti kao visoki kedrovi a tela im kao planine, padoše takođe.« (2:17-19) – Ovaj kvaziesenski spis ukazuje, dakle, na pad nemarnih nebeskih nadglednika i pad njihove gorostasne dece.

U svom 'Tumačenju Otkrivenja Jovana Bogoslova', Andreja (Andreas) iz Kajsareje u Kapadokiji, gde je bio arhiepiskop između 563. i 614. godine, prenosi Papijeve reči koje takođe govore o zastranjivanju dela anđela nadglednika: »... Papije doslovno /iznosi/ ovako: “A nekima od njih, to jest nekada božanskih anđela, dao je /Bog/ da vladaju nad ukrašavanjem /diakosmseMs/ Zemlje, i zapovedio im da vladaju dobro”. I dalje veli: “Nije se desilo nizašta dolično da se svrši njihov poredak”.« (34)

Hijerarhiju Zla i Laži možemo prepoznati kao solarnu, kraljevsku i “mušku” (Baalovu) hijerarhiju bogoprotivnih duhova a Hijerarhiju učitelja pseudomudrosti (otpalih nadglednika nad Zemljom) možemo videti kao lunarnu, sveštenu i “žensku” (Aštartinu) hijerarhiju bogoprotivnih duhova (duša). Demonska kraljevska hijerarhija je oduvek na zemlji postavljala državne vlasti i rukovodila sa njima, dok je Žena Otpadija podizala lažne bahanalijske i kvazimisterijske religijske kultove i sekte, koje su vodili i nadahnjivali njeni “majstori” i “bogovi”.

Kako je Gore tako je i Dole. Kao udarnog zemaljskog nosioca Novog satanskog poretka Stare Zmije i Beelzebula u vremenu Posletka nalazimo gvozdenu pseudoiluminatsku svetsku vladu – “Crvenu Zver”, a kao nosioca upliva Hijerarhije majstora pseudomudrosti nalazimo Pokret za Novo Doba (The New Age Movement), neohinduizam, čije vladalačko sedište ‘Otkrivenje po Jovanu’ prikazuje kao razuzdanu Skerletnu Ženu: »I dođe jedan od sedam Anđela koji su imali sedam Zdela /Gneva/, progovori sa mnom i reče: “Dođi da ti pokažem sud nad Velikom Bludnicom koja sedi na mnogim vodama, s kojom su kraljevi zemaljski bludničili, a stanovnici zemlje napiše se njenog bludničkog vina.” - I odvede me u Duhu u pustinju. I videh Ženu gde sedi na Crvenoj Zveri koja beše puna bogohulnih imena i imaše sedam glava i deset rogova. A Žena beše obučena u porfiru i skerlet, i pozlaćena zlatom i dragim kamenom i biserima, držeći u svojoj ruci zlatnu čašu punu gnusoba i nečistote svoga bluda: na čelu joj pak beše napisano ime: “Tajna, Veliki Babilon, Majka bludnica i gnusoba zemaljskih”. I videh Ženu kako se opija krvlju svetih i krvlju Isusovih svedoka. I začudih se veoma kad je videh.« ('Otkrivenje', 17:1-6) – Za Skerletnu Bludnicu Proročanstvo kaže da će je savetnici, rogovi najače glave Crvene Zveri (13:3) – Zveri koja izlazi iz Bezdana Zmijinom silom, planetarnog despota (11:7, 17:11) opustošiti u svojoj zavisti i osveti, jer su oni hteli svoju "religiju" (= masoneriju) da vide kao planetarnu gospodaricu: »I deset rogova koje si video, i Zver, ti će mrzeti Bludnicu, i učiniće da ona bude pusta i gola, i poješće joj meso, i spaliće je vatrom. Jer Bog dade u njihova srca da izvrše Njegovu misao, da se pokažu kao jednomišljenici i da dadu svoje kraljevstvo Zveri /17:13/, dok se ne ispune reči Božije.« (17:16-17)




Babilon, Skerletna Žena ‘Apokalipse’ na 9-om Kroulijevom Tarot adutu – ‘Strast’
Svoju Hijerarhiju Pseudomudrosti njeni “bogovi” zavodnički nazivaju i ‘Veliko Belo Bratstvo’, baš onako kako se i Krvnik Ljudski naziva Svetlonoša, Lucifer (lat.: lux = 'svetlost', fero = 'nositi') a njegovi najviši pomagači "iluminati". Veliki posvećenik Hijerarhije Alister Krouli (Edward Alexander Crowley, 1875.-1947. g. ne.) naziva je i ‘Babalona’ i 'Babilon': »O Babilon, Babilon, ti moćna Majko, koja jašeš na krunisanoj Zveri, daj mi da se opijem vinom tvoga bluda; neka me tvoji postupci odvedu u smrt, da bih čak i ja, tvoj peharnik, mogao da razumem.« ('Vizija i Glas', 12-i Eter) - Drevni Babilon je bio stecište i grotlo mnogih izopačenih religija i kultova; on je u svoj pehar sakupljao mnoge izopačene i bludne kultove, uzdizao ih do Neba kao "božanske" i njima opijao ljudsko mnoštvo. U sličnoj poziciji kasnije je bio i carski Rim: Rimljani su “uvozili” božanstva i naroda koje su pobedili. "Veliko Belo Bratstvo" Krouli naziva i 'Srebrnom Zvezdom' (engl.: Silver Star, lat.: Astrum Argentum - A.•. A.•.) i tu "Zvezdu" koja ima 1+10 inicijaciona stupnja (u skladu s konceptom kabalističkog Drveta Života: Probationer, Neophyte, Zelator, Practicus, Philosophus, Adeptus Minor, Adeptus Major, Adeptus Exemptus, Magister Templi, Magus i Ipsissimus) i koja je podeljena u tri škole (Belu, Crnu i Žutu), organizaciono promoviše i na zemnom planu 1907. g: »Uobičajeno je opisati ove tri škole kao Žutu, Crnu i Belu. Prva neophodna stvar je da se čitalac upozori da one nipošto ne smeju da budu pomešane sa rasnim razlikama u boji; a one korespondiraju još manje sa konvencionalnim simbolima takvima kao što su žute kape, žute odore, crna magija, belo vračanje, i slično. Opasnost je tim veća jer su ove analogije toliko zavodljive koliko i dokazivanje o ispitivanju koje zavodi. Ove škole predstavljaju tri potpuno odvojene i suprotne teorije Univerzuma, i, stoga, prakse spiritualne nauke. Magijska formula svake je toliko precizna koliko i teorema trigonometrije. Svaka pretpostavlja kao fundamentalni izvestan zakon Prirode, a predmet je zamršen činjenicom da svaka škola, u izvesnom smislu, priznaje formule druge dve. Ona ih samo smatra na neki način nepotpunim, drugorazrednim, ili iluzornim. Sada, kao što će se videti kasnije, žuta škola stoji odvojena od druge dve prirodom svojih postulata. Ali Crna škola i Bela su uvek manje više u aktivnom konfliktu; a to je zato što se baš u ovom trenutku taj konflikt približava vrhuncu koji je neophodan da se napiše ovaj esej. Adepti Bele škole smatraju sadašnju opasnost po čovečanstvo tako velikom da su oni spremni da napuste svoju tradicionalnu politiku ćutanja, da bi upisali u svoje rangove neposvećene svake nacije.
Mi posedujemo izvesni mistični dokumenat /Liber CDXVIII - 'Vizija i Glas', 6-i Eter/ koji možemo da opišemo ukratko, zbog podesnosti, kao Apokalipsu za koju držimo ključeve, zahvaljujući intervenciji Majstora koji se pojavio u ovoj ozbiljnoj krizi Sudbine. Ovaj dokumenat se sastoji od serija vizija, u kojima čujemo glas različitih Inteligencija čiju prirodu bi bilo teško definisati, ali koje su svakako obdarene znanjem i snagom daleko van svega na šta smo navikli da gledamo kao svojstveno ljudskoj rasi.
Moramo da navedemo pasus iz jednog od najvažnijih od ovih dokumenata. Doktrina je objavljena, kao što je uobičajeno među Posvećenicima, u obliku alegorije. Oni koji su postigli čak i osrednji stepen prosvetljenja su svesni da prosto verovanje vernog, i prosto neverovanje ismevača, s obzirom na stvarnost, su samo detinjasti. Svaki događaj u Prirodi, pravi ili lažan, poseduje spiritualno značenje. To je ovo značenje, i samo ovo značenje, koje poseduje neku filosofsku vrednost za Posvećenika.
Ortodoksna potreba ne treba da bude uvrežena, a prosvećena potreba ne treba da bude prezriva, da nauči da je ovaj pasus koji upravo navodimo, alegorija zasnovana na najmanje pristojnoj od Biblijskih legendi koje se odnose na Noja. On jednostavno uzima za svoje namere podesnost Svete Knjige.
(Ovde sledi izvod iz Vizije:) "Čuje se glas: Neka je proklet onaj koji će otkriti nagost Najuzvišenijeg, jer on je opijen vinom koje je krv adepata. A BABALON ga je uspavala na svojim grudima, i otišla, i ostavila ga nagog, i okupilasvoju decu, govoreći: Pođite sa mnom, da se rugamo nagosti Najuzvišenijeg.
Prvi od adepata pokri Njegovu sramotu platnom, hodajući unazad, i on beše beo. A drugi od adepata pokri Njegovu sramotu platnom, hodajući postrance, i on beše žut. A treći od adepata se rugaše Njegovoj sramoti, hodajući napred, i on beše crn. I ovo su tri velike škole Kralja-Mudraca, koji su takođe tri Kralja-Mudraca koji su putovali u Betlehem; i zato što nemaš mudrosti, nećeš znati koja škola preovlađuje, niti da li su te tri škole jedna".« ('Magika bez suza', pogl. 6 – prevod: Miodrag Krstić)

Po Krouliju najčišći dokumenti Bele Škole nalaze se u njegovim "svetim" telemitskim knjigama i apokalipsama. Da se primetiti da alegorija koju navodi Krouli ima sličnosti sa starozavetnom pričom o Nojevom opijanju i razgolićivanju: »Sinovi Nojini, koji su iz korablje izišli, bejahu: Šem, Ham i Jafet. Ham je praotac Kanaanaca. Ovo su trojica Nojinih sinova i od njih se sav svet razgranao. Noje, poljodelnik, zasadio vinograd. Napio se vina i opio, pa se otkrio nasred šatora. Ham, praotac Kanaanaca, opazi oca gola pa to kaza dvojici svoje braće vani. Šem i Jafet uzmu ogrtač, obojica ga prebace sebi preko ramena pa njime, idući natraške, pokriju očevu golotinju. Lica im bejahu okrenuta na drugu stranu, tako te ne videše oca gola. Kad se Noa otrijeznio od vina i saznao što mu je učinio najmlađi sin, reče: "Neka je proklet Kanaanac, braći svojoj najniži sluga neka bude!" Onda nastavi: "Blagoslovljen Jehova, Šemov Bog, Kanaanac neka mu je sluga! Neka Bog raširi Jafeta da prebiva pod šatorima Šemovim, Kanaanac neka mu je sluga!"« ('Postanak', 9:18-27) – Tri persijska magijca koji su u Betlehem došli novorođenom Isusu predstavljaju Božije redovničke posvećenike (kakvi su, na primer, bili eseni, nazareni, brahmani, haldejci, ...), i nemaju nikakve veze sa Hijerarhijom otpalih "bogova". Promasonski O. T. O. red Krouli naravno povezuje sa Belom Školom a Blavatskinu teosofiju sa Žutom Školom.

U spisu 'Jedna Zvezda na Vidiku' Krouli 'Velikom Belom Bratstvu' daje i zemni izraz, pa ukazuje da su red 'Zlatna Zora' (Golden Dawn) i 'Ružičasti Krst' (Rosy Cross) zapravo predvorja unutarnje strukture 'Srebrne Zvezde', koju čine ljudi i duše koji su prešli Bezdan, koji su anulirali svoje ljudsko "ja": »Red /Silver Star/ se sastoji od jedanaest razreda ili stupnjeva, koji su označeni sledećim brojevima podeljenim u tri grupe, odnosno Redove S. S., R. C. i G. D..«

Pa u nastavku Krouli daje sledeću posvećeničku shemu 'Velikog Belog Bratstva' (izvedenu iz inicijacione lestvice masonske bratovšine 'Uzvišeno, Najstarije, Istinsko i Časno Društvo Zlatnog i Ružičastog Krsta, koje svagda boravi u Promisli Gospodnjoj', osnovane 1767. g.) naznačujući da za iniciranog figure napredovanja imaju specijalno značenje:

Red S. S.

Ipsissimus - 10 Stupanj = 1 Kvadrat
Magus - 9 Stupanj = 2 Kvadrat
Magister Templi - 8 Stupanj = 3 Kvadrat

Red R. C.
(Čedo Bezdana - veza)

Adeptus Exemptus - 7 Stupanj = 4 Kvadrat
Adeptus Major - 6 Stupanj = 5 Kvadrat
Adeptus Minor - 5 Stupanj = 6 Kvadrat

Red G. D.
(Dominus Liminis - veza)

Philosophus - 4 Stupanj = 7 Kvadrat
Practicus - 3 Stupanj = 8 Kvadrat
Zelator - 2 Stupanj = 9 Kvadrat
Neophyte - 1 Stupanj = 10 Kvadrat
Probationer - 0 Stupanj = 0 Kvadrat

U "žutoj", teosofskoj Školi na stupnjevito ustrojstvo Hijerarhije se gleda nešto drugačije, i manje šematizirano. Postavljaju se samo 5 inicijaciona stupnja, pri čemu je najviši stpanj majstorski, adeptski.

Upravitelj Planete:
GOSPODAR SVETA
Tri Kumara:
MANU UČITELJ SVETA MAHA ĐOHAN
ĐOHANI
(na čelu svakog od 7 zraka)
MAJSTORI / ADEPTI
(Inicirani 5. stupnja)
ARHANTI
(Inicirani 4. stupnja)
ANAGAMIN
(Inicirani 3. stupnja)
SAKRIDAGAMIN
(Inicirani 2. stupnja)
SROTAPATTI
(Inicirani 1. stupnja)
SVET
(Oni koji se razvijaju pomoću Hijerarhije)
6. PRIMLJENI UČENICI
5. ISPITIVANI UČENICI
4. NESEBIČNI IDEALISTI
3. PROSVEĆENI LJUDI
2. PROSTI SVET
1. NERAZVIJENI DIVLJACI

Shema Hijerarhije koju u delu ‘Majstori i učenici’ (pogl. 4) daje teosofkinja Clara M. Codd

U čovekovoj duši postoje sedam centara svesti, sedam "nebesa"; pa tako i put pročišćenja, prosvetljenja i sjedinjenja duše sa Bogom ide kroz sedam stupnja. To su znali još nekadašnji Mitrini sledbenici.

Interesantno je zapaziti da u predstavama i doktrini “učitelja” Hijerarhije i njihovih šegrta, o Hijerarhiji se govori pre svega u zemaljsko-planetarnim okvirima, ne i u transkosmičkom domenu. Sve to ukazuje na njihovu suženu svest i vezanost za zemnu stvarnost.


Prometejski titani i divovi –začetnici Hijerarhije

Teosofski učitelj Saraydarin, interpretirajući doktrinu Hijerarhije “majstora mudrosti” koja u rodu divova vidi pozitivni upliv, obazlaže u spisu 'Hrist – avatara požrtvovane ljubavi': »Velika bića koja su došla sa drugih nizova i koja su stvorila našu Hijerarhiju, bili su ljudi od velike moći i znanja. U 'Bibliji' i u drugoj esoteričnoj književnosti, nazvani su Bogovi ili Sinovi Božiji. 'Biblija' kaže da su se Sinovi Božiji kretali među ljudima, pa čak i sklapali brakove sa ženama ljudskim.« (Pogl. 2)

'Biblija' nam govori o rodu divova koji su nastali ukrštanjem otpalih nadglednika Neba i čoveka, tačnije ženâ; tako se u 'Knjizi Postanka' iznosi i sledeće: »Kad su se ljudi počeli širiti po zemlji i kćeri im se narodile, opaziše sinovi Božiji da su kćeri ljudske pristale, pa ih uzimahu sebi za žene koje su god hteli. /.../ U ona su vremena, a i kasnije, na zemlji su bili Nefili, kad su Božiji sinovi opštili s ljudskim kćerima pa im one rađale decu. To su oni od starine poznati glasoviti ljudi.« (6:1-2.4 )

U svojoj ‘Hronografiji’ fragmentarno sačuvanoj Sekst Julije Afrikanac (Sextus Iulius Africanus) rođen sredinom II stoleća, pogrešno smatra da se pod izrazom “sinovi Božiji” (6:2.4) zapravo ponajprije misli na pravedne potomke Adamovog sina Seta: »Kada su se ljudi namnožili na zemlji, napisano je, da su anđeli počeli dolaziti kćerima čovečijim. U nekim prepisima /'Knjige Postanka' umesto “anđeli”/, našao sam “sinovi Božiji”. Stoga, sada pod “sinovima Božijim” ja smatram da se podrazumevaju Setovi potomci, koji su tako nazvani zbog svoje pravednosti, a takođe i svi patrijarsi, proistekli od njih, sve do samog spasitelja. – Kainovi potomci su pak nazvani “sinovi čovečiji” (u ovom slučaju “kćeri”) jer u njima nije bilo ničega božanstvenog; oni su bili nečastivi i ustali su protiv božijeg Veličanstva. Ukoliko se pak izraz “anđeli” uzme kao pravilniji prevod, tada je, pre svega, reč o gatarima i crnoknjižnicima, koji su kazivali prostim ženama o ustrojstvu neba i zvezda. Naime, od tih vračara žene su, uz pomoć mračnih spisa i mogle začeti divove, koji su zemlju ispunili zlom i bezakonjem, sve dok Bog nije rešio da pošalje Potop na zemlju, kako bi kaznio grešno čovečanstvo.« (Fr. 2) Već sama činjenica da su se divovi eksponirali kao bogoprotivne snage i bezbožni potomci ('Enoh', I, 14:2) navodi na zaključak da oni nisu mogli biti Setovi sinovi.

Sa razmnožavanjem čovečanstva, u otpalim Posmatračima se bude čulne želje neprimerene božanskim nadzorničkim duhovima, i oni se utapaju u svet materije. Božiji anđeli se ne žene i ne udaju, ne rađaju decu, jer oni su i muško i žensko u Bogu. Duhovi koji su, poput ljudi, prihvatili bračno-reproduktivni život, samim tim su počeli svoje okretanje od Boga i Njegovog Poretka (‘Enoh’, I, 15). U etiopskom 'Enohu' se izveštava: »I dogodi se, kada su se deca ljudska namnožila, u te dane rodiše im se prelepe i ljupke kćeri. A anđeli, deca Nebeska, zagledaše se i zaželeše se njih, pa rekoše jedan drugome: “Hajde, izaberimo sebi žene iz čovečijega roda i začnimo decu.” - A Semjaza, njihov predvodnik, reče im: “Bojim se da ste možda nesposobni za taj poduhvat, te da ću ja sâm patiti zbog vašeg teškog greha”. – Ali, oni mu svi odvratiše rekoše: “Neka se svi zakunemo kletvom i svi obavežemo sebe uzajamnim prokletstvom, da nećemo napustiti ovaj poduhvat, već da ćemo učiniti ove stvari /= ono što smo naumili/.” – I zakleše se svi oni okupljeni i obavezaše se uzajamnim prokletstvima. I oni skupa behu dve stotine, koji siđoše u dane Jaredove na vrh Gore Hermon; i oni je nazvaše Gorom Hermon, jer na njoj su se zakleli i obavezali uzajamnim prokletstvima. I ovo su imena njihovih poglavara: /grč./ Semjazas, njihov vođa, Atarkoyf, Arakil, ChMbabil, Orammam, Ramil, Sampsich, Zakil, Balkil, Azalzl, Pharmaros, Amaril, Anagmas, Thaysal, Samil, Sarinas, Eymil, Tyril, Ioymil, Saril. Ovo su poglavari njihovih desetina. I oni su uzeli sebi žene, i svako je izabrao za sebe jednu; i oni su počeli odlaziti k njima i mešati se sa njima. I podučavahu ih vradžbinama, zazivima i razlikovanju korenja i drveća. Žene potom začnu i rode divove. I svaki bejaše visok tristo lakata. Oni proždreše sve što ljudski rad stvori, te postade nemoguće hraniti ih; kada se okrenuše protiv ljudi, kako bi ih prožrli; i kada počeše ranjavati ptice, zveri, gmizavce i ribe, kako bi im jeli meso i pili krv. Tada zemlja podiže optužnicu protiv bezakonja nekih.« (7:1-15)

I Božiji Arhanđeli optužuju pred Bogom Semjazu i njegove drugove koji su se združili s zemaljskim ženama, otkrili im mnoga bogoprotivna umeća i izrodili sa njima divove (I, 9:4-14)

Kod 'Enoha' se još iznosi za potomke otpalih posmatrača: »I sada, divovi, koji behu rođeni od duha i tela, na zemlji biti prozvani zlim duhovima, i njihovo će prebivalište biti na zemlji. Zli duhovi su nastali od njihovih tela; jer potiču od čoveka i od svetih stražara; oni će biti zli duhovi na zrmlji, i tako će se i otada zvati. Prebivaliste duhova Neba biće na Nebu; ali, na zemlji će biti prebivalište zemaljskih duhova, rođenih na zemlji. A Duhovi divova će biti poput oblaka, koji će tlačiti, kvariti, zaposedati, ratovati i ranjavati zemlju. Oni će prouzrokovati očaj.« (I, 15:8-10)

Za duše (pogubljenih) divova kaže se da će biti svezani za sedamdeset pokolenja u Podzemlju, sve do Božijeg Suda i uništenja staroga sveta. Potom će biti bačeni u dubine Pakla (I, 10:4-6.15-16, 14:4) – Slično se ukazuje i u ‘Drugoj Petrovoj poslanici’: »Jer kad Bog nije poštedeo anđele koji su zgrešili, nego ih baci u mračne jaruge Pakla i predade ih da se čuvaju za Sud, i stari svet nije poštedeo, nego, kad navede Potop na bezbožnički svet, sačuva Noja, propovednika pravednosti, kao osmoga uz sedmoro njih, pa gradove Sodom i Gomor osudi na propast pretvorivši ih u pepeo, i postavi ih za primer budućim bezbožnicima, i pravednog Lota, koga je mučio razuzdani život bezakonika, izbavi, jer je ovaj pravednik živeći među njima, gledajući i slušajući mučio svoju pravednu dušu iz dana u dan njihovim bezakonim delima, to znači da Gospod zna pobožne izbavljati od napasti a nepravedne čuvati za kaznu na dan suda, a osobito one koji idu za telom u prljavoj požudi i preziru gospodstvo. Kao drski i bezobrazni ljudi oni ne prezaju od huljenja na veličanstva, dok anđeli, koji su veći po sili i snazi, ne donose hulnoga suda protiv njih pred Gospodom.« (2:4-11) - I apostol Juda u svojoj lapidarnoj 'Poslanici' slično ukazuje za nebeske posmatrače koji nisu sačuvali svoje duhovno dostojanstvo: »A želim da vas podsetim, mada vi jednom zauvek sve znate, da je Gospod prvo spasao narod iz zemlje egipatske, zatim pogubio one koji nisu poverovali, pa je i anđele, koji nisu sačuvali svoje dostojanstvo, nego su napustili svoj stan, sačuvao u večnim okovima pod mrakom za Sud velikoga dana; kao što Sodom i Gomor i njihovi okolni gradovi, koji su se na isti način kao i ovi odavali bludu i povodili za drugačijom ploti, stoje kao primer - trpeći kaznu večitog ognja. « (5-7) Duše opterećene i svezane grehom u Podnebesima, koja su za Nebo nad Nebesima zapravo “Podzemlje”, dakako više ne mogu sa tim teretom da prođu Nebeska Vrata i vrate se u svoju Otadžbinu (I, 9:10-14).

Drevna predaja govori o opštenju duhova-titana i zemaljskih žena, opštenju koje je proizvelo gorostasni rod antropusa, čije mnoge primerke su nadolazeće katastrofe i ambijentalna neadaptiranost redukovali. Na istoku pohotni otpadnici od Boga nazivaju se asure; na judeo-latinskom Zapadu oni su ponajprije poznati i kao inkubi (inccubus, lat.: incubo = "ležati u", "ležati na čemu").

U svojim izlaganjima gnostički autor ‘Evanđelja po Filipu’ unosi i priče o sukubima i inkubima: »Među prilikama nečistoga duha ima i muških i ženskih. Muške su one koje se sjedinjuju s dušama koje borave u ženskome obličju; a ženske su one koje se sjedinjuju s onim koji boravi u muškom obličju, kroz jednog neposlušnog. I niko njima ne može izmaći, jer ga čvrsto drže – ako ne primi mušku snagu i žensku snagu, naime, mladoženju i mladu.« (Vs. 61) – Dalje se iznosi, da kad pohotni duhovi vide muškarca i ženu da žive u istinskoj, darujućoj ljubavi onda im i ne mogu zloupotrebljujuće pristupiti.

Historik Herodot (Herodotos, cca 485.-425. god. se.) pripoveda za babilonski hram Zevsa-Bela koji je bio napravljen kao višespratna kula sa kvadratnom osnovom: »Na najvišoj kuli nalazi se golemi hram i u njemu veliki i raskošni krevet, a kraj njega stoji zlatan sto. U hramu se ne nalazi nikakav kip, a od ljudi ne noćiva u njemu niko, sem jedne jedine žene, koju je, kako pričaju haldejci, sveštenici ovog boga, sam bog sebi izabrao među ženama u zemlji. – Ovi isti sveštenici tvrde, takođe (ali im ja ne verujem) da sâm bog s vremena na vreme navraća u hram i odmara se na onom krevetu, a isto to se, prema pričanju egipatskih sveštenika, dešava i u tebi (i tamo, naime, neka žena spava u krevetu u hramu Zevsa, ali se tvrdi da ova žena ne opšti sa ljudima). Isto tako i u Patari, u Likiji, zaključava se sveštenica noću u hram sa bogom kad god se bog pojavi i objavljuje proročanstva.« (I, 181-182 - prevod: Milan Arsenić) – Ovo kazivanje pravi ukaznu aluziju da u kapeli Hrama haldejski bog opšti sa izabranom ženom.

Zapadnogotski pisac Jordan (Jordanes, VI st. ne.), autor historije Gota (De origine actibusque Getarum) i "Rimske historije", tvrdi da »čitav užasni narod Huna potiče iz opštenja demona s ženama.«

Bogoslov Avgustin (Aurelius Augustinus, 354.-430. g.) tumači kako demoni mogu poprimiti lik muškarca koji opšti sa ženom, i tada se nazivaju inkubima (od latinske reči incubare = “ležati na nekome”), dok sukubi (succubare = “ležati pod nekim”) poprimaju likove žena koje opšte sa muškarcima ('O trojstvu', III). Albert Veliki, toma Akvinski i Bonaventura izlažu da se iz veze s demonom može roditi dete, na taj način što bi demon kao sukub izvukao seme od čoveka-muškarca, a potom ga kao inkub (incubus), izlučio ženi.

Potomci duhova pseudomudrosti svoje začetnike su nekad predstavljali i nazivali “bogovima”. Rod rimskih Julijevaca izvodio je svoju lozu od Jula, sina Trojanca Eneje, a po predanju Eneja je bio sin boginje Venere (Afrodite helenske). U govoru u čast svojoj tetki Juliji, tada kvestor – Julije Kesar, govori o njenom poreklu: »Moja tetka Julija po svojoj majci vuče lozu od kraljeva, a po ocu je u srodstvu s besmrtnim bogovima. /.../ Od Venere potiče rod Julijevaca, kojemu pripada naša porodica. U tom se, dakle, rodu nalazi ne samo nepovredivost kraljeva, koji među ljudima imaju najveću moć, nego i svetost bogova, kojima su i sami kraljevi podložni.« (Svetonije: Iulius Caesar, 6)

Za suludog cara Germanika zvanog Kaligula – “Čizmica” (vl.: 37.-41. g. ne.) biograf Svetonije izveštava: »U noćima kad je svetleo pun Mesec redovno je zvao boginju Lunu da mu dođe u zagrljaj i na ležaj.« (Gaius Caligula, 22)

Književnik Prokopije (Prokopios iz Kajsareje - prva polovina VI stoleća) za bizantijskog cara Justinijana (482.-565. g.) kaže da je bio demon u telu, te da je nastao iz opštenja demonskih bića i žene: »Kažu da je njegova majka pričala intimnim prijateljima da Sabatije, njen muž, niti bilo koji drugi čovek, nije bio Justinijanov otac. Jer, jer kada je trebala da zatrudni, pohodio ju je demon, nevidljivi; dokazi njegove prisutnosti bili su primetni, u smislu čoveka koji opšti sa ženom, nakon čega je demon potpuno iščezao kao san. Neki od onih koji su do kasno u noć ostajali s Justinijanom, ljudi kojima je um bio potpuno čist, verovali su da su videli neobične demonske oblike koji se pojavljuju umesto njega.« (Historia arcana, pogl. 12)

A za njegovu razvratnu ženu Teodoru, na istom mestu, izveštava: »... Neki od Teodorinih ljubavnika, dok je igrala na pozornici, rekli su da se demon ponekad noću naginjao nad njom, terajući ih iz sobe, kako bi sa njom mogao provesti noć.« - Što čovek razvratnije i požudnije živi, to i mračne snage preko njegovih masivnih želja i neobuzdanih maštarija lakše ovladavaju njime.

‘Talmud’ izveštava za jednog od demonskih poglavara – Ašmedaja (u helenskim tekstovima: Asmodaios), da je posećivao žene iz brojnog harema kralja Solomona: »Upitahu potom /članovi Velikog veća/ kraljice, dolazi li k njima kralj, i one potvrdiše. Onda su im poručili kako bi morale pogledati njegove noge. One su odgovorile da dolazi u /ptičjim/ priglavcima i da zahteva od njih da spavaju s njim u vreme njihove nečistoće, pa je to čak zahtevao i od svoje majke Bat Ševe.« (‘Gemara’, ‘Gitin’, fol. 68 B – prevod: Eugen Verber)

Po helenskom mitu vođa pobunjenih divova (čiji bogovima mrzak narod pominje još 'Odiseja', VII, 59. 206; X, 120), s zmijolikim repovima ('Apolodorova Biblioteka', I, 6, 2; Strabon, X, 5, 16) nosio je ime Ephiálts – "onaj koji skače na".
U hebrejskom sakralnom štivu pripadnici divovskih plemena nazivaju se refaimci – refaim (čäĐŮÝ). Ta reč označava i oslabljene (hebr.: rafeh –čäÔ = "slab", "nemoćan") duše umrlih, sene koje prebivaju u Podzemlju: »Pred Bogom sene pod zemljom dole strepe, ...« ('Jov', 26:5) - »Zar na senama činiš čudesa? Zar će sene ustati i hvaliti tebe?« ('Psalmi', 88/87:11) - »Zbog tebe buči svet sena dole, očekujući tvoj dolazak. Zbog tebe probudi on sene, sve knezove zemaljske, diže s prestola njihovih sve kraljeve naroda.« ('Isaija', 14:9) – Duše duhovno mrtvih divova i nemarnih nadglednika uistinu su u Podnebesima grehom oslabljene sene, kao što su i dijabolički duhovi avetinjske "snage".
U 'Knjizi Ben Sire' ukazuje se da je Nojev Potop došao i zbog zlodela koja su činili gorostasi: »Bog nije oprostio divovima u staro doba, kad se pobuniše pouzdavši se u svoju moć.« (16:7) No, i posle velikog Potopa nalazimo u Kanaanu - u zemlji Bašanskoj ('Ponovljeni Zakon', 3:13), Moabskoj, Amonskoj ... na divovski rod, i to pod različitim imenima. (Ipak, 'Knjiga Postanka' ih ne navodi u spisku kanaanskih plemena: 10:15-18) Tako se za Emijce i Zamzumijce, koji su živeli na istočnoj strani reke Jordan, iznosi: »"Lotovim sinovima predao sam Ar u posed." Ranije su onde živeli Emijci. Bio je to moćan narod i brojan; krupna stasa kao i Anakovci. Poput Anakovaca, i njih smatraju Refaimcima, ali ih Moapci nazivaju Emijcima.« ('Ponovljeni Zakon', 2:9-11) - »"Danas prelaziš moapsku zemlju Ar. A onda ćeš se približiti Amoncima. Nemoj ih uznemirivati niti s njima zameći boja. Ništa, naime, od zemlje Amonaca neću ustupiti tebi u vlasništvo jer sam je već predao u posed Lotovim potomcima." I nju smatraju refaimskom zemljom. U njoj su ranije živjeli Refaimci, koje Amonci zovu Zamzumijcima. Bio je to narod moćan i brojan; krupna stasa kao i Anakovci. No Jehova ih uništi pred Amoncima - koji ih izvlastiše i naseliše se na njihovo, ...« (Ibid., 2:18-21) - Refaimce u Ašterot Karnajimu potukao je elamski kralj Kedor-Laomer ('Postanak', 14:5). Uhode koje su izviđale Obećanu zemlju vrativši se od nje izveštavaju Mojsija: »Sav narod što ga u njoj videsmo ljudi su krupna stasa. Videsmo onde i divove /hebr.: ha-nefilim/ - Anakovo potomstvo od divova. Činilo nam se da smo prema njima kao skakavci.« ('Brojevi', 13:32-33, v.: 'Ponovljeni Zakon', 1:28) – Tri grane Anakovog potomstva, Ahiman, Šešaj i Talmaj, u vreme Mojsija živele su u kanaanskom Hebronu ('Brojevi', 13:22; 'Jošua', 21:11). Odatle ih je navodno Mojsijev naslednik Jošua istrebio, a oni su ostali da žive još u Gazi, Gatu i Ašdodu ('Jošua', 11:21-23; cp.: 17:15; 'Brojevi', 14:45) – Filistejskog Golijata nalazimo kao jednog od diva iz refaimskog roda: »Jednom opet nasta rat između Filistejaca i Izraelaca. David ode u boj sa svojim ljudima te su se borili s Filistejcima tako da se David umorio. Išibenob, jedan od Rafinih /hebr.: ha-rafah/ potomaka, čije je koplje bilo teško tri stotine medenih šekela i koji o pripasu imaše nov mač, hvastao se tada da će ubiti Davida. Ali Davidu priskoči u pomoć Sarvijin sin Abišaj; udari on Filistejca te ga ubi. Tada se Davidovi ljudi zakleše rekavši Davidu: "Nećeš više ići s nama u boj, da ne ugasiš svetiljke Izraelove!" - Posle toga opet izbi rat s Filistejcima u Gobu; tada je Hušanin Sibkaj pogubio Sipaja, jednoga od Rafinih potomaka. Uz to nasta rat s Filistejcima u Gobu; tada je Jairov sin Elhanan iz Betlehema pogubio Golijata Gitejca, koji je imao kopljaču kao tkalačko vratilo. Potom opet izbi rat u Gatu, gde je bio neki čovek visoka rasta: imaše taj na svakoj ruci i nozi po šest prstiju, dakle dvadeset i četiri; i on bejaše potomak Rafin. Kad je počeo ružiti Izraela, ubi ga Jonatan, sin Davidova brata Šimeja. Ta četvorica bejahu potomci istoga Rafe iz Gata, a poginuše od ruke Davidove i od ruku njegovih slugu.« ('Samuel', II, 21:15-22; slično 'Letopisi', I, 20:4-8). Golijat iz Gata, div koji je živeo među Filistejcima, bio je visok šest lakata i jedan pedalj (Ibid., I, 17:4) (Jevrejski lakat iznosi 48,4 cm). Bašanski kralj Og, koji je stolovao u Aštarotu i Edreju ('Jošua', 12:4) bio jedan (u Mojsijevo vreme) od poslednjih bašanskih preostalih divova, Refaimovih potomaka (13:12): »Njihov krevet, odar od gvožđa, još se nalazi u Rabi, gradu sinova Amonovih: deset je lakata, običnih lakata dug a četiri lakta je širok.« ('Ponovljeni Zakon', 3:11) Jedan egipatski div, koga je ubio Jojadin iz Kabseela, bio je visok pet lakata ('Letopisi', I, 11:23).

Kod starih Helena divove nalazimo u Kariji (oblast na jugozapadu Male Azije) i među vladarima Mileta, ranije Anaktorije (grad na ulazu u Ambrakijski zaliv) (Pausanija: 'Opis Helade', VII, 2, 3; I, 35, 5; Ovidije: 'Metamorfoze', IX, 436). – Priče o jednookim divovima, počev od 'Odiseje', protežu se naglašeno kroz helensko literalno-fantastičku baštinu.

Predanje o nekadašnjem rodu divova nemamo sačuvano samo kod Hebreja i Helena, već i kod drugih drevnih naroda. Njih, divove, prikazuje i pećinske slike na više kontinenata. Džinovski fosilizovani otisci stopala takođe ukazuju na postojanje drevnih gorostasa. Mnoga otkrivena drevna oružja i megalitska oruđa mogla su da služe samo gorostasnim ljudima. Delovi skeleta megaantropusa otkriveni su na mnogim lokacijama: na Javi, Malti, Andima, Mongoliji, južnoj i istočnoj Africi, u južnoj Kini, Britaniji ...

Helenski historik Herodot opisuje kako je Lih iz Sparte saznao u arkadijskoj Tegeji gde se nalazi grob Oresta, sina mikenskog kralja Agamemnona. Tamošnji kovač mu je saopštio svoje otkriće: »Hteo sam u ovom dvorištu da iskopam bunar i kopajući naišao sam na mrtvački sanduk dug sedam lakata. Pošto nisam verovao da je nekad bilo većih ljudi od današnjih, otvorio sam ga i u njemu video leš isto toliko dugačak koliko i sanduk.« (I, 68, prevod: Milan Arsenić) – Heroizovani Artahaes je takođe predstavljen kao gorostas (VIII, 117).

Likofron (LykophrMn, III st. se.), helenski poeta i filolog, čiji jezik je teško razumljiv zbog upotrebe retkih reči, u drami "Aleksandra", Ahila naziva “Einapekhys”, što sholijast objašnjava kao “visok devet lakata”.

Pausanija za heroja Pelopa tvrdi da je bio gorostas ("Opis Helade", V, 13). Tu crtu pripisuje i historijskom heroizovanom liku Pulidamentu (VI, 5). – Plutarh pak za Teseja (Thseys), mitskog vladara Atene, to pak iznosi (Theseus, 36, 2).

Filostrat u "Životopisu Apolonija iz Tijane" iznosi da je znameniti posvećenik i njegova pratnja upućena u Indiju, s one strane Inda susreli »ljude visoke i do pet lakata.« (II, 4)

Teopomp iz Hija u svojoj etnografskoj utopiji "O čudesnoj zemlji Meropidi" iznosi za podneblje oko tada poznatog dela sveta i njihove dugovečne žitelje: »...A tamo na pravom kopnu, pored drugih bića neobične veličine, žive i ljudi koji su dvostruko veći od ovih naših.« (Pogl. 2, v.: 12)

Jambul u spisu "O srećnim Sunčevim ostrvima i čestitim Sunčancima" iznosi za žitelje izmišljenog južnog ostrva: »... Što se tiče visine, uglavnom premašuju četiri lakta.« (II, 1)

Mikrelijus u "Istoriji Pomeranije" prezentira: »Kod Kestina u Pomeraniji otkriveni su: veliki rog, džinovski mač i kosti neobično velikih ljudi.« U Pretpomeraniji, prema podacima koje iznose historici i paleontolozi, živeli su divovi. Na nalazištu u rejonu Grajsvelda otkrivene su kosti ljudi čija bi visina rekonstrukcijom dostigla i 4 metra.

Moreplovac Magelan na svom putu oko sveta, u Patagoniji naišao je na diva asimiliranog u pleme u inače visokih Patagonaca. Opisao ga je rečima: »Čovek je nadvisivao dva najviša člana moje posade postavljena jedan na drugog.« Poveli su ga sa sobom, ali je ovaj u kratkom roku umro od gladi.

Stotinjak kilometara od južnoameričkog jezera Titicaca, na nadmorskoj visini od 3.947 metara, kod Pukare, još su eksponirani kipovi golemih monstruoznih bića. U lokalnom muzeju najatraktivniji eksponat jeste prikaz diva-kiklopa koji proždire neko sitno stvorenje.

O zagonenim precima naroda Quechua, koji su etnička baza za Inke, postoji predanje da su u pradavna vremena živeli Variruna, divovska ljudska bića, graditelji golemih gradova, koje je sazdao bog Japallan Camayoc. Druge južnoameričke hronike govore o gorostasima visokim 8 vara (više od 6 m) koji su klesali kipove slične sebi. Na Uskršnjem ostrvu nalazimo na divovske zagonetne kamene glave koje dostižu masu i 60 t. Malo je verovatno da su one tvorevina homo sapiensa kakvog danas poznajemo. Na nekim drugim lokacijama kameni prikazi divova imaju životinjski, ljudožderski izraz.

U Italiji nalazimo sličan motiv koji je na poznatom 'Paklenom kamenu' umetničkim zahvatom ovekovečen na brdu Paflagoneu, na kojem je, prema predanju, prebivalo džinovsko čudovište koje je se hranilo ljudskim mesom.

Osnivač antroposofije – Rudolf Štajner, nastanak divova vidi u duhovnoj degradaciji ljudske vrste: »Telesni lik čovekov u toj pradavnoj prošlosti je sasvim različit od današnjeg. Bio je tada još verna slika duševnih svojstava. Čovek se sastojao od finije, mekše materijalnosti nego što je kasnije postala. Ono što je danas stvrdnuto u udovima bilo je mekano, savitljivo i podatno. Duševniji i duhovniji čovek bio je u građi tela nežan, živahan, pokretan i pun izraza. Duhovno nerazvijeniji je bio grubih, nepokretnih i ukrućenih telesnih oblika. Napredovanje u duševnom obliku skupljalo je udove. Telo je postajalo manje. Duševna zaostalost i zapletenost u čulni svet, imala je za posledicu divovsko fizičko telo. /.../ Čovekovo telo se za vreme rašćenja uobličavalo prema onom što se obrazovalo u duši. Sa pokvarenošću i strastima, nagonima i instiktima, rastao je čovek u materijalnom pogledu do divovske veličine. Skupljanjem, zgušnjavanjem i otvrdnjavanjem atlantskog čoveka, došlo se do sadašnjeg čovekovog fizičkog tela.« (’Tajna nauka u osnovama’, pogl. „Razvoj sveta i čoveka“ – prevod:).

Dakako da današnji Sunčev sistem od početka nije ima ovolinu skrutnjenost mase, već je bio vibraciono finiji. U epohi Gigantizma, kada je se Zemlja kontrahovala i zgušnjavala a Mesec joj bio dosta bliže nego što je danas to slučaj, čime je Zemljina teža bila dosta anulirana, bio je prirodno omogućen začuđujući džinovski rast za mnoge biljne sorte i životinjske vrste.

Antikne legende o borbi bogova s Titanima (grč.: ho teitán = "velik", "gospodar"), koji gnevno bacaju ogromne gromade stena, a iz Zevsovih ruku se obrušavaju munje (Diodor sa Sicilije, V, 75, 4), pod dletom drevnog helenskog vajara oživela je na zidovima Pergamskog oltara posvećenog vrhovnom božanstvu Olimpa. Po mitu, Titani (Titánes - Titanídes) i Titanke, deca Urana (Neba) i Geje (Zemlje), nagovoreni od strane Majke a predvođeni najmlađim Kronom (Saturnom), su svrgnuli svoga oca s prestola, zavladali su svetom, da bi potom i sami bili od strane Zevsa (Diva) pobeđeni i obrušeni u sumorni Tártaros, Titanikós, gde je i Kiklope, svoje buntovne sinove, strpao. Inače, o titanomahiji peva ponajprije Hesiod u svojoj 'Teogoniji' (617-712). Iz sjedinjena Tartara i Zemlje rođeni su Divovi, Giganti (Gígantes). – Priče o titanima su bleda refleksija o zastranjivanju nebeskih nadglednika.

Na to zastranjivanje i odstupanje od Boga ukazuje i helenski mit o okovanom Prometeju, koji se najpre pojavljuje u Hesoidovoj ’Teogoniji’ (155 i dalje) i njegovim ’Poslovima i danima’ (47 i dalje). Kasnije i helenski tragičar Eshil (Aischylos, oko 525.-456. g. se.), rodom iz Eleusine, prikazuje teomahiju Prometeja i njegovo stradalništvo. Posle obaranja oca Krona, uzevši vlast u svoje ruke, Div je svakog boga obdario nekom službom, dok je ljude, koji su vukli poreklo iz starih vremena, odlučio da uništi, pa da po svom viđenju načini novi soj ljudi. Protiv tog nauma podigao je se nepromišljeno Prometej, donevši ljudima vatru, bogovsko preimućstvo. Bog vatre i kovačke veštine - Hefest, sin Divov i Herin, okiva Prometeja za stenu. Prometej se vapeće ispoveda:

»... Ljudima dadoh dar,
i zato jadnik jaram ovaj podnosim.
U nartek-štapu izvor ognja ugrabih,
tu iskru, koja ljudima učiteljica
veštine svake posta – blago veliko:
za takve grehe ove muke mučim ja,
pod vedrim nebom okovima prikovan.«
(106-112)


Poeta Prometeju u usta stavlja reči koje ovoga predstavljaju “dobročiniteljem” čovečanstva:

»Pre gledajući oni uzalud gledahu,
i slušajući ne čujahu, nego sve
k’o slika u snu za sveg veka mešahu
bez reda. Ne znađahu šta je građen dom
i suncem ozaren, ni šta je drvodelja.
Pod zemljom živahu k’o mravi živahni
zavlačeći se u mrak tamnih pećina.
Pa ne znađahu stalna znaka nikakva,
ni kad je zima, ni kad cvetno proleće,
ni leto rodno; bez pameti ikakve
sav rad im beše, dok im zvezdâ tamni put
ne otkrih, njihov izlazak i zalazak.
Pa onda broj im nađoh, znanje najbolje,
i slova dadoh im da znaju pisati,
i pamćenje, tu majku svega umeštva.
I stoku prvi ja u jaram uhvatih,
da vuče plugove i nosi tovare
i čoveka u poslovima preteškim
zamenjuje, i konje uzdoljubive
upregoh – krasan ukras sjajnog raskoša.
Brodaru niko drugi nego ja morňplovku
sagradih lađu s platnenijem krilima.
Iznađoh smrtnom stvoru sve veštine te, ...«
(447-469)

Ona istinska, korisna umeća čoveku doneli su, ne nemarni nebeski nadglednici, već Božiji anđeli koji su delovali na zemlji kao pomazani proroci i učitelji.

U ’Okovanom Prometeju’ se, dalje, iznosi da je ovaj “dobročinitelj” ljudima doneo znanje o spravljanju spasonosnih lekarija, da je pronašao mnoge načine proricanja, naučio kako se mantijski tumači san, ptičji let, kako se prinosi “ugodna” žrtva bogu, kako se nalazi i prerađuje rudno blago u utrobi zemlje, ... (478-503).


Post je objavljen 26.05.2011. u 18:55 sati.