Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/apostolskavjera

Marketing

Izloženja vere. U šta su Apostoli verovali?

(Izvadak iz knjige 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici – Svedočanstvo istine ili obmana? brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com



Pre nego što je institucionalizovana Crkva na Prvom i Drugom vaseljenskom saboru dobila sublimisano izloženo učenje (lat.: credo, regula fidei) opšteobavezni ispovedni simbol vere (grč.: to sýmbolon ts pisteMs; h sýmbol = 'sjedinjenje'; symbállM = 'sjediniti)' – Nikeo-konstantinopolski simbol, pomesne crkve i istaknuti bogoslovi izražavali su svoju veru u vidu kratkih izloženja interpolaciono i parafrazično izvedenih iz izvornog simbola, iz predanja i vlastitog umovanja. I posle Sabora u Nikeji pojavljivala su se i druga pravila sjedinjujuće vere, i bila povod za velike sukobe, pa i pogrome. Gideonovo 'Protoevanđelje' pretenduje da upravo ono daje izvorni i autentični apostolski credo, istinsko pravilo vere – katMn písteMs. U poapostolskoj Crkvi kratko sročena ispovest vere je bilo tesno povezano kako sa sakramentima krštenja i euharistije, tako i sa katehetskom pripremom kandidata za krštenje. Sluga etiopske kraljice Kandakije, pre nego što će biti kršen od strane đakona Filipa, ispoveda svoju veru u Hrista: »Verujem da je Isus Hrist Sin Božiji.« ('Dela', 8:37) – Pravilo vere i istine nalazimo i u bogosluženju, prazničnoj upotrebi, te u stradalničkim osvedočenjima za Hristovo Ime.
Iako u svome spisu 'Protiv heresa' Irinej Lionski hoće predstaviti da su sve Hristove crkve, bile one »u Germaniji, u Španiji, u Galiji, i na Istoku, u Egiptu, u Libiji, ili u središnjim područjima sveta« (I, 10, 2) imale isto predanje, iste poglede na temelje vere, to ipak u stvarnosti nije tako bilo; najbolji primer neslaganja bila su razilaženja oko datuma svetkovanja Pashe. Institucionalizovana crkva je na saborima nastojala da ustanovi jednom za svagda jedno neopovrgljivo 'Verujem', zabranjujući sve druge definicije vere. Tako Treći vaseljenski sabor u 7. kanonu iznosi: »... Sveti Sabor je odlučio da ne bude nikome dopušteno da proiznosi, ili piše, ili sastavlja drugu veru, osim one donete od svetih otaca sabranih Duhom Svetim u Nikeji. Koji se usude da sastavljaju drugu veru, ili da predstavljaju, ili je šire, ili nude onima koji žele da se obrate k poznanju Istine, ili iz helenizma ili iz judaizma, ili iz bilo koje herese, takvi, ako su, bilo episkopi, ili klerici, da budu tuđi, episkop episkopstvu, klerici kleru, a ako su svetovnjaci, da budu anatemisani.«
U samim novozavetnim tekstovima susreću se sažeto iskazane formule vere u Hristovo Ime. Apostol Petar ispoveda svoju veru u Hrista Spasitelja: »Ti si Hristos, Sin Boga Živoga.« (‘Matej’, 16:16) – Apostol Pavle učeniku Timoteju piše i ukazuje za Hrista Pobednika nad svetom: »I opštepriznata je velika tajna pobožnosti: Onaj koji se javi u telu, opravda se u Duhu, pokaza se anđelima, propoveda se narodima, verova se u svetu, vaznese se u Slavi.« ('Timoteju', I, 3:16, v.: 'Rimljanima', 1:1-5) – A Crkvi u Rimu naglašava: »Ako, dakle, svojim ustima i s p o v e d a š da je Isus Gospod i poveruješ u svom srcu da Ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, bićeš spasen.« (10:9) – Bratstvu u Filipa naznačuje: »... Da se u Ime Isusovo prikloni svako koleno onih koji su na Nebu, i na zemlji, i pod zemljom, i da svaki jezik i s p o v e d i da je Isus Hrist Gospod na slavu Boga Oca.« (2:10-11)
Predstojatelj Crkve u Antiohiji i veliki protivnik doketističke herese – Ignatije Bogonosac, u 'Poslanici Tralijancima' naznačuje: »... Začepite uši kad vam neko govori mimo Isusa Hrista, koji je iz roda Davidova, od Marije, koji se istinski borio, i jeo i pio istinski, progonjen za vreme Pontija Pilata, istinski razapet i postradao, dok su /sve to/ posmatrale Nebeske i zemaljske i Podzemne /tvari/; Koji je i istinski vaskrsao iz mrtvih, jer Ga je podigao Otac Njegov, Otac Njegov koji će na sličan način i nas koji Mu verujemo, tako podići u Isusu Hristu, bez Kojega nemamo istinskog života.« (9:1-2; videti i Ignatijevu 'Poslanicu Efescima', 7:2, te 'Poslanicu Smirnjanima', 1:1-2)
Sredinom II stoleća u ‘Poslanici Diognetu’ daje se katak pregled Isusovog života i Njegovog ostvarenja u bogoljubivim srcima: »Radi toga je /Bog Otac/ i poslao Logosa da se javi svetu, koji je od /judejskog/ naroda bio porugan, od Apostolâ propovedan, od /neznabožačkih/ naroda verovan. On koji je od Početka, koji se javi Novi i nađe se Drevni, i uvek se rađa nov u srcima svetih /Životom/. On je Večni, koji se danas priznaje kao Sin, kojim se Crkva obogažuje, i rasprostirući blagodat umnožava se u svetima, darujući im, otkrivajući tajne, javljajući vremena, radujući se u vernima, dajući se onima koji traže, koji ne povređuju granice vere, niti prestupajući granice otaca.« (11:3-5)
Otprilike u isto vreme Justin Filosof u svojoj 'Apologiji' govori o iskrivljenom trijadološkom krštenju, kojim je poučeni postajao ravnopravni član Crkve: »... U Ime Oca svih, i Gospoda Boga i spasa našeg Isusa Hrista i Duha Svetoga čine tada kupanje /= krštenje/ u vodi ... U vodi se priziva ... Ime Oca svih i Gospoda Boga Ime ... I u Ime Isusa Hrista, raspetoga za vreme Pontija Pilata, i u Ime Duha Svetoga, Koji je kroz proroke prorekao sve o Isusu, prosvećeni /katehumen/ se krštava.« (I, 61)
Nešto posle Justina, i Irinej (Eirenaios), episkop u Lionu od 178. godine, u svome centralnom, refutacionom spisu 'Protiv krivoverja' (Adversus haereses) iznosi svoje viđenje hrišćanskog veroispovedanja: »... Crkva, iako je razvejana po celome svetu do krajeva zemlje, primila je od Apostola i njihovih učenika verovanje u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Stvoritelja Neba i zemlje i mora i svega što je u njima, i jednoga Hrista Isusa, Sina Božijeg, utelovljenoga za naše spasenje, i u Duha Svetoga, koji je kroz Proroke propovedao planove spasenja i dolaske, i rođenje od Device, i stradanje, i vaskrsenje iz mrtvih, i telesno na Nebo vaznesenje Ljubljenoga Hrista Isusa Gospoda našeg, i Njegov s Nebesa u Slavi Očevoj Dolazak, radi vozglavljenja sveta i /radi/ vaskrsenja svakoga tela i celokupnog čovečanstva, ...« (I, 9, 4) – »Ovu propoved i ovu veru primivši /.../ Crkva, mada je po celom svetu razvejana, brižljivo čuva, kao živeći u jednom domu, i istovetno ovako veruje, imajući jednu dušu i isto srce, i jednoglasno ovo propoveda i uči i predaje imajući jedna usta.« (I, 10, 1-2)
U Gornjem Egiptu je 1907. godine na papirusu Dęr Balyzeh pronađen krštenjski Simbol Aleksandrijske Crkve s početka III stoleća: »/Novokršteni/ ispoveda veru, govoreći: 'Verujem u Boga Oca, Svedržitelja, i u Jedinorodnog Sina Njegovog, Gospoda našeg Isusa Hrista, i u Duha Svetoga, i u vaskrsenje tela, i u Svetu Katoličansku Crkvu'.«
I episkop Neokesarejski, Gregorije Čudotvorac (240.-270. g.), dao je svoje izloženje vere, koje je navodno dobio od Jovana Evanđeliste, posredstvom blažene Marije: »Jedan je Bog, Otac Živoga Logosa, bitijnopostojeće /grč.: hyphestMsts/ Mudrosti i Sile, i večnoga Obličja /Očevog/. Savršeni Roditelj Savršenoga; Otac Sina Jedinorodnoga. Jedan je Gospod, Jedini od Jedinoga, Bog od Boga, Obličje i Lik Božanstva; Logos delatni, Premudrost koja sadrži sastav svega, i Sila koja gradi svu tvorevinu. Istiniti Sin Istinitog Oca, Nevidljivi od Nevidljivoga, Nepropadljivi od Nepropadljivoga, Besmrtni od Besmrtnoga i Večni od Večnoga. Jedan je Duh Sveti, koji od Boga biće ima, i kroz Sina je javljen ljudima; Slika Sina, Savršena Savršenoga; Život – Uzročnik živih; Izvor sveti, svetost – Davalac Svetosti. U Kojem se objavljuje Bog Otac, Koji je iznad svega i u svemu; i Bog Sin, Koji je kroza sve. Trojstvo savršeno, Koje se Slavom i Večnošću i Kraljevstvom ne deli, niti otuđuje. Nema, dakle, ništa stvoreno ili služanjsko u Trojstvu, niti naknadno uvedeno, kao ranije nepostojeće pa kasnije ušlo. Jer niti je ikada nedostajao Sin Ocu, niti Sinu Duh, nego je nepromenljivo isto Trojstvo večno /h ayt Triás aeí/.« (PG, X, 983-8)
Hipolit Rimski (rođen oko 170. g.) u helenskom 'Apostolskome predanju' prenosi svečane dijaloške izjave onog koji krsti i krštavajućeg: » "Veruješ li u Boga Oca Svedržitelja? " –"Verujem". /.../ – "Veruješ li u Hrista Isusa, Sina Božijega, Koji je rođen od Duha Svetoga iz Marije Device, i bio raspet pod Pontijem Pilatom, i umro /i pogreben, / i vaskrsao u treći dan živ iz mrtvih, i uzišao na Nebo, i sedi s desne strane Oca; Koji će doći da sudi živima i mrtvima"? /.../ – "Verujem". /.../ – "Veruješ li u Svetoga [Dobroga i Životvornoga i sveočišćujućega Duha], i Svetu Crkvu i vaskrsenje tela"? /.../ – "Verujem." – I tako biva pognjuren treći put.« (Prg, 21)
U IV stoleću Crkvu je moćno potreslo učenje Aleksandrijskog presbitera Arija (rođenog oko 250.-260. g.), poreklom Libijca, učenika Lukijana Antiohijskog. Arije je zastupao učenje da je Hrist samo savršeno i nepromenljivo stvorenje Božije, te da je po suštini različit od Oca. »Šta i kako misli Arije, to su tumačile sluge i sluškinje na dvoru, a u varoši nije bilo doma gde se nije vodila reč i gde nije bilo rasprave po tome pitanju.« (Sokrat: ‘Historija Crkve’, II, 2) U svome ‘Pismu Eusebiju Nikomedijskom’ Arije, koji je u svome nerazumevanju posejao veliku nesreću u Crkvi, iznosi: »Proganjaju nas i zato što smo rekli da je /Sin/ iz nepostojećega nastao /ex oyk óntMn estín/, a tako smo rekli zato što On niti je deo Božiji, niti je iz nečega prethodno postojećega nastao.« Iz nepostojećega ništa nije moglo nastati, ponajmanje Logos Božiji kroz Koga je Presveti Otac i Univerzum sazdao. Znameniti Aleksandrijski monah i episkop Atanasije (295.-373. g.) u svom Prvom govoru protiv Arija navodi i samo Arijevo učenje o Hristu: »"Ne beše", kaže, "Bog uvek Otac, nego je bilo /'vreme'/ kada Bog beše sam i još ne beše Otac, nego posle posta Otac. Ne beše uvek Sina. Jer kako sve posta od onoga, čega ne beše, kako posta svaki stvor i tvar, tako posta i sami Logos Božiji od onoga, čega ne beše; i beše jednom /'vreme'/ kad Ga ne beše. Ne beše ga, dok se ne rodi, – On i sam ima početak stvorenju svojemu. Beše", kaže, "samo Bog, i još ne beše Logosa i Premudrosti. Onda htede nas da stvori pa učini jednoga i prozva Ga Logosom i Premudrošću. Preko Premudrosti", kaže, "posta Premudrost po volji Boga Premudroga. Pa tako pored Sina postoji još i druga Reč u Boga; pa jer je Sin deonik njezin, prozva se On opet po milosti Logosom i Sinom".« Hrist kao Logos, Ognjena Svetlost, Reč Života, svagda je bio u Ocu Duhu; no svagda Otac i Sin nisu bili manifestovani. Aleksandar, episkop u aleksandrijskog patrijaršiji (313.-326. g.), sazvao je oblasni sabor u Aleksandriji da bi se na njemu osudilo Arijevo učenje; pošto je Arije odbio da se odrekne svojih teoloških koncepata koje je propovedao kao dogme, osuđen na dva sabora eskomuniciran je i proteran. Arije se sklanja u Palestinu, gde biva primljen od strane episkopa Eusebija iz Nikomedije, i gde sastavlja svoj poznati spis u stihovima ‘Gozba’ (Tháleia).


Aleksandrijski episkop Aleksandar, u Poslanici Aleksandru Solunskom (upućenoj sa Sabora oko 321 godine) iznosi svoje viđenje ortodoksne vere: »Verujemo, kao što apostolska Crkva smatra, u jednoga nerođenoga Oca, koji nikoga /drugoga/ nema za uzrok svoga bića, nepromenljivoga i neizmenljivoga, koji je uvek isti i istovetan. /.../ I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg Jedinorodnog, rođenoga ne iz nesuštoga, nego iz postojećega Oca. /.../ ... Ispovedamo i jednoga Duha Svetoga, koji je obnovio i svete ljude Starog Zaveta i božanske učitelje Novog Zaveta; /u/ jednu i jedinu Katoličansku Apostolsku Crkvu, nepobedivu svagda makar je i ceo svet hteo napadati. /.../ ... Poznajemo vaskrsenje mrtvih, čega je prvina postao Gospod naš Isus Hristos, Koji je istinski a ne prividno obukao telo od Bogorodice Marije, koji je na kraju vekova radi uništenja grehova došao rodu ljudskome, i raspet bio, i umro, no nije zbog toga postao manji po Svome Božanstvu, /i/ vaskrsao iz mrtvih, vazneo se na Nebesa i sedi s desne strane Veličanstva na Nebesima.« (Theodoretos: 'Historija Crkve', I, 4, 46.53.54)
Na Prvom Vaseljenskom saboru Crkva je dobila i opšteobavezno pravilo vere, koje su doneli preko 300 (tradicionalno: 318) sabranih episkopa, te nekoliko presbitera i đakona. Eusebije naglašava: »Najistaknutiji Božiji služitelji iz Evrope, Libije i Azije sabrali su se na jedno mesto.« ('Konstantinov Život ', III, 7) Sabor je održan u Nikeji, u crkvi Konstantinove palate. Konstantin koji je hrišćanstvo učinio ne samo dozvoljenom religijom, već velikim delom i privilegovanom, državnom religijom (što će kasnije car Teodosije i formalno zakonski regulisati), želeo je iz političko-suprematorskih razloga pred sobom da ima i vidi ideološki kompaktan kult; pošto su za početak protivnici arijanizma pokazali nadmoć, on je se kolebljivo priklonio njihovom gledanju na simbol vere. Cilj Prvog Sabora je bio da se napravi kanoničko-dogmatska platforma za borbu protiv učenja Arija i arijanaca. Sam tok saborskih rasprava opširno opisuje Eusebije (koji je i otvorio Sabor) u Vita Constantini. Sabor je proklamovao i potvrdio da je Bog Sin jednosuštan (homo-oýsios) sa Bogom Ocem, da Bog postoji kao Trojstvo. Iako je ogromna većina episkopa Istoka potpisala u Nikeji donešeni Simbol, ipak su tokom dužeg vremena posle Sabora odbijali da usvoje izraz 'homousios'. U svojoj 'Trećoj poslanici Nestoriju' Kiril Aleksandrijski izlaže Nikejski simbol, i razlaže ga svojim objašnjenjima: »....Vera katoličanske i apostolske Crkve sa kojom su saglasni svi pravoslavni episkopi koji su na Istoku i na Zapadu: Verujemo u jednog Boga, Oca, Svedržitelja, Tvorca svega vidljivog i nevidljivog. I u jednog Gospoda Isusa Hrista, Božijeg Sina jedinorodnog, rođenog od Oca, odnosno iz suštine Oca, Boga od Boga, Svetlost od Svetlosti, Boga Istinitog od Boga Istinitog, rođenog, ne stvorenog, Jednosuštnog Ocu, kroz Koga je sve postalo, kako ono što je na Nebu, tako i ono što je na zemlji; Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao, i utelovio se, i postao čovek; i postradao, i vaskrsao trećeg dana, uzneo se na Nebesa, i Koji će doći da sudi živima i mrtvima. I u Duha Svetog. A oni koji govore 'da je bilo /vremena/ kad Ga ne beše', i 'pre rođenja nije /Ga/ bilo', ili da je On 'iz ničega postao', ili da je On 'iz druge hipostasi', ili /druge/ 'suštine', ili da je 'stvorenje', ili da je Sin Božiji 'promenljiv' ili 'izmenljiv', takve proklinje katoličanska i apostolska Crkva.« (V.: Rufin: 'Historija Crkve', X. 6) – Izvorni tekst Nikejskog Simbola sačuvan je i u kratkom Atanasijevom spisu 'Caru Jovijanu o veri' (Teodoret: 'Historija Crkve', IV, 3) – Teodot Ankirski (V stoleće), koji je napisao (nesačuvanih) šest knjiga 'Protiv Nestorija', u svome 'Tumačenju Simbola Nikejskih otaca' ukazuje da već Nikejski simbol osuđuje Nestorijevo heretičko učenje.
Latinski crkveni pisac i prevodilac Rufin Akvilejski (Tyrannius Rufinus, otprilike 345.-410. g.) prenosi krštenjski Simbol vere (III stoleće) Crkve u Rimu, u svome spisu Commentario in Symbolum Apostolorum (oko 404. g.), tvrdeći da su ga navodno lično Dvanaestorica napisala: »Credo in Deo Patre omnipotenti invisibili et impassibili. Et in Jesu Christo, unico Filio ejus, Domino nostro; Qui natus est de Spiritu Sancto ex Maria Virgine; Crucifixus sub Pontio Pilato, et sepultus; Descendit ad inferna;tertia die resurrexit a mortuis; Ascendit in coelos; sedet ad dexteram Patris; Inde venturus est judicare vivos et mortuos; Et in Spiritu Sancto; Sanctam Ecclesiam; Remissionem peccatorum; Hujus carnis resurrectionem – Verujem u Boga Oca, Svedržitelja nevidljivog i vidljivog /sveta/; i u Hrista Isusa, Sina Njegovog Jedinorodnog, Gospoda našeg, Koji je rođen od Duha Svetoga i Device Marije, Koji je u vreme Pontija Pilata raspet i pogreben, i treći dan vaskrsao iz mrtvih, uzišao na Nebesa, i sedi s desne strane Oca, odakle će doći da sudi živima i mrtvima; i u Duha Svetoga, svetu Crkvu, oproštaj grehova, vaskrsenje mrtvih, život večni. Amen.« (Grčki tekst Simbola je sačuvan u Psalterium Aethelstani regis, iz 941. godine)
Simbol vere Rimske Crkve je ponovljen početkom V stoleća sa malim razlikama kod balkanskog misionara Nikite (Nicetos) Remesijanskog u njegovom spisu De symbolo, koji se bavio historijom različitih formulacija krštenjskih ispovesti, i koji definiše Crkvu koja obuhvata svete anđele i ljude kao sanctorum omnium congregatio (»crkvu za sva vremena«). U VI-VII stoleću takav Simbol vere na Zapadu je prihvaćen kao ‘Simbol Apostolâ’ (Symbolum Apostolicum/Apostolorum). Ovaj credo ukazuje i na Hristov silazak u Had: »Credo in Deum Patrem omnipotentem, Creatorem caeli et terrae. Et in Iesum Christum, Filium eius unicum, Dominum nostrum, qui conceptus est de Spiritu Sancto, natus ex Maria Virgine, passus sub Pontio Pilato, crucifixus, mortuus, et sepultus, descendit ad inferos, tertia die resurrexit a mortuis, ascendit ad caelos, sedet ad dexteram Dei Patris omnipotentis, inde venturus est iudicare vivos et mortuos. Credo in Spiritum Sanctum, sanctam Ecclesiam catholicam, sanctorum communionem, remissionem peccatorum, carnis resurrectionem, vitam aeternam. Amen. – Verujem u Boga Svedržitelja, Tvorca Neba i zemlje. I u Isusa Hrista, sina Njegovog Jedinorodnog, Gospoda našeg, začetog od Duha Svetoga, rođenoga od Marije Device, postradalog u vreme Pontija Pilata, raspetog, umrlog i pogrebenog, sišavši u dubinu /Hada/, treći dan vaskrsloga iz mrtvih, uzišavšeg, sedećega s desne strane Boga Oca Svedržitelja, odakle će doći da sudi živima i mrtvima. Verujem i u Duha Svetoga, Svetu Katoličansku Crkvu, zajednicu svetih, otpuštanje grehova, vaskrsenje tela, i večni život. Amen.«
Kiril (Kyrillos, oko 315.-386. g.), episkop u Jerusalimu, u svojim stenografisanim govorima (Kathseis) iznosi veroispovedni obrazac ondašnje Jerusalimske Crkve, koji je vrlo blizak Nikejskom Simbolu: »Verujemo u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca Neba i zemlje i svega vidljivoga i nevidljivoga. /I/ u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg Jedinorodnog, Boga Istinitog od Oca rođenog pre svih Vekova, kroz Kojega je sve postalo; /utelovljenog i/ očovečenog, raspetog /i pogrebenog/, vaskrslog /iz mrtvih/ u treći dan, i uzišavšeg na Nebesa, i sedećeg s desne strane Oca, i dolazećeg u Slavi da sudi živima i mrtvima, Kojega Kraljevstvu neće biti kraja. /I/ u jednoga Svetoga Duha, Utešitelja, Koji je govorio kroz proroke; i u jedno krštenje pokajanja za otpuštanje grehova; i u jednu svetu katoličansku Crkvu; i u vaskrsenje tela; i u život večni.« – Ovaj simbol Kiril predstavlja kao prikaz svete i apostolske vere, kao pravilo vere »koja nije sastavljena po ljudskom rasuđivanju, već je iz svetog Pisanija izabrano najbitnije i to sačinjava i ispunjuje jedno učenje vere« ('Kateheze', 5, 12)
Zna se da je sa Nikejskog Sabora Eusebije Kesarejski uputio svojoj Crkvi u Kesareji pismo koje sadrži i kanonizirani i obrazloženi obrazac krštenja; Eusebije je inače bio u velikoj nedoumici da li da pristane na obnarodovani obrazac nikejske vere, no na kraju ga je, radi održanja saborske sloge, ipak potpisao. U prepisu toga novoustanovljenog obrasca koji je poslao verujućem narodu svoje opštine protumačio je značenje reči ‘jednosuštni’; sam pak obrazac Crkve u Kesareji, koji je Eusebije prevashodno zastupao, glasio je: »Pisteu/omen eiąj eŔna Qeo\n, Pate/ra pantokra/tora, to\n tw˝n a(pa/ntwn o(ratw˝n te kaiě a)ora/twn poihth/n: kaiě eiąj eŔna Ku/rion ąIhsou=n Xristo\n, to\n tou= Qeou= Lo/gon, Qeo\n e)k Qeou=, fw˝j e)k fwto\j, zwh\n e)k zwh=j, Ui¸o\n monogenh=, prwto/tokon pa/shj ktiżsewj, pro\ pa/ntwn tw˝n aiąwŻnwn e)k tou= Qeou= Patro\j gegennhme/non: di' ou kaiě e)ge/neto ta\ pa/nta, to\n dia\ th\n h(mete/ran swthriżan sarkwqe/nta, kaiě e)n a)nqrwŻpoij politeusa/menon: kaiě paqo/nta, kaiě a)nasta/nta tv= triżtv h(me/r#: kaiě a)nelqo/nta pro\j to\n pate/ra, kaiě hŔconta pa/lin e)n do/cv kriÍnai zw˝ntaj kaiě nekrou/j. Pisteu/omen kaiě eiąj eÁn Pneu=ma ŕAgion. Tou/twn eŔkaston eiĺnai kaiě u(pa/rxein pisteu/ontej, Pate/ra a)lhqw˝j Pate/ra, kaiě Ui¸o\n a)lhqw˝j Ui¸o\n, kaiě Pneu=ma ŕAgion a)lhqwÜj ŕAgion Pneu=ma: kaqwÜj kaiě o( Ku/rioj h(mw˝n a)poste/llwn eiąj to\ kh/rugma tou\j e(autou= maqhta\j, eiĺpe: »Poreuqe/ntej maqhteu/sate pa/nta ta\ eĂqnh, baptiżzontej au)tou\j eiąj to\ oĂnoma tou= Patro\j, kaiě tou= Ui¸ou=, kaiě tou= ¸Agiżou Pneu/matoj." Periě wŇn kaiě diabebaiou/meqa ouŔtwj eĂxein, kaiě ouŔtw froneiÍn, kaiě pa/lai ouŔtwj e)sxhke/nai, kaiě me/xri qana/tou ouŔtw sxh/sein, kaiě e)n au)tv= e)niżstasqai tv= piżstei, a)naqematiżzontej pa=san aiŕresin aĂqeon. – Verujemo u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca odlučno svega, vidljivog i nevidljivog. I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Logosa Božijeg, Boga od Boga, Svetlost od Svetlosti, Život od Života, Sina Jedinorodnog, Prvorođenoga sve tvari, pre svih Vekova od Oca rođenog, kroz Koga je i sve postalo; utelovljenoga radi našega spasenja, i među ljudima poživevšega, i postradaloga, i vaskrsloga u treći dan, i uzišavšega ka Ocu, i Koji će opet doći u Slavi da sudi živima i mrtvima. Verujemo i u jednoga Duha Svetoga. Njih svakoga /od Trojstva/ verujemo da jeste i da postoji: Oca istinski Oca, i Sina istinski Sina, i Duha Svetoga istinski Duha Svetoga, kao što je i Gospod naš, šaljući Svoje učenike na propoved rekao: 'Idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Duha Svetoga'. U ovom smo utvrđeni, tako mislimo, toga smo se držali ranije pa ćemo se toga i držati do smrti, i boraveći čvrsto u toj veri, bacamo anatemu na svaku bezbožnu heresu.« (Sokrat: ‘Historija Crkve’, I, 8) – Kesarejski simbol se mogao tumačiti i u aleksandrijskom (Atanasijevom) i u arianskom smislu. Arijani su ukaz "Tvorca odlučno svega" mogli protumačiti i kao "znači i Sina". Zbog toga je na Nikejskom saboru u korenu izmenjen simbol Eusebija blago arijanstvu naklonjenog. Tako su umesto ‘Tvorca odlučno svega’ (apántMn) uneli iskaz ‘Tvorca svega’ (pantMn). Da Logos ne bi bio tumačen u emanatičkom smislu, kao unutarnja reč (»ĚłżÂ µ˝´Ĺ±Ë·ÄżÂ) koja je postala ‘proiznesena reč’ (»ĚłżÂ ŔÁżĆżÁąşĚÂ), formulacija ‘logos/reč’ zamenjena je terminom ‘sin’. Unete su i reči ‘rođenog iz suštine Oca’ i ‘jednosuštnog’. Jedinstvo Oca i Sina, ali i različitost Lica, najbolje je izražavala reč ‘jednosuštan/istobitan’ (h>m>oýsi>s, lat.: unius substantiae). Tako je dobijeno sledeće pravilo vere: »Pisteu/omen eiąj eŔna Qeo\n Pate/ra pantokra/tora, pa/ntwn o(ratw˝n te kaiě a)ora/twn poihth/n: kaiě eiąj eŔna Ku/rion ąIhsou=n Xristo\n, to\n Ui¸o\n tou= Qeou=, gennhqe/nta e)k tou= Patro\j monogenh=, toute/stin e)k th=j ou)siżaj tou= Patro/j: Qeo\n e)k Qeou=, fw˝j e)k fwto\j, Qeo\n a)lhqino\n e)k Qeou= a)lhqinou=: gennhqe/nta, ou) poihqe/nta: o(moou/sion t%˝ Patriż: di' ou ta\ pa/nta e)ge/neto, ta/ te e)n t%˝ ou)ran%˝, kaiě ta\ e)n tv= gv=: to\n di' h(ma=j tou\j a)nqrwŻpouj, kaiě dia\ th\n h(mete/ran swthriżan katelqo/nta, kaiě sarkwqe/nta, e)nanqrwph/santa, paqo/nta, kaiě a)nasta/nta tv= triżtv h(me/r#: a)nelqo/nta eiąj tou\j ou)ranou/j: e)rxo/menon kriÍnai zw˝ntaj kaiě nekrou/j. Kaiě eiąj to\ Pneu=ma to\ ŕAgion. Tou\j de\ le/gontaj, »hĹn pote\ oŔte ou)k hĹn," hÄ »ou)k hĹn priěn gennhqh=nai," hÄ »e)c ou)k oĂntwn e)ge/neto," hÄ »e)c e(te/raj u(posta/sewj hÄ ou)siżaj fa/skontaj eiĺnai, hÄ ktisto\n, hÄ trepto\n, hÄ a)lloiwto\n to\n Ui¸o\n tou= Qeou=," tou/touj a)naqematiżzei h( kaqolikh\ kaiě a)postolikh\ tou= Qeou= e)kklhsiża.« – Doteran Simbol je, dakle, izražavao božanstvenost Sina a u dodatku je imao anatemizme protiv arijana: »V5ruX5m u X5dn>g0 B>g0 c0, Sv5držit5lj0, Tv>rc0 sv5g0 vidljiv>g i n5vidljiv>g; i u X5dn>g0 G>sp>d0 Isus0 Hrist0, Sin0 B>žiX5g, X5din>r>đ5n>g, r>đ5n>g >d c0, tX. >d suštin5 c0, u B>g0 >d B>g0, Sv5tl>st >d Sv5tl>sti, B>g0 istinit>g >d B>g0 istinit>g, r>đ5n>g, n5 stv>r5n>g, X5dn>sušn>g cu, kr>z K>g0 X5 sv5 p>st0l>: i t> št> X5 n0 N5b5sim0, i t> št> X5 n0 z5mlji, r0di n0s ljudi i n0š5g0 sp0s5nj0 siš0vš5g i >v0pl>tivš5g s5, postavšeg čovekom, str0d0vš5g i v0skrs0vš5g u tr5ći d0n, k>Xi s5 v0zn5> n0 N5b5s0 i k>Xi će d>ći d0 sudi živim0 i mrtvim0; i u Duh0 Sv5t>g. n5 k>Xi g>v>r5: bil> X5 vr5m5n0 k0d0 /Sina/ niX5 bil>, ili da Njega nije bilo do rođenja, ili da je rođen iz n5 sušt>g, ili da Sin Božiji postoji iz druge hip>st0si /ex alia substantia aut essentia/, ili d0 X5 stv>r5n, ili da je ‘izm5njiv’ ili ‘n5st0l0n’, takve s0b>rn0 i apostolska Crkv0 0n0t5miš5.« – Kolebanja oko Nikejskog kanona vere našla su svoj povod i u upotrebi termina kojih nema u sveštenim Pisanijama.
Nikejski simbol vere, koji je donet i dogovoren od ‘prvosveštenika’ Konstantina i brojnih klerika, koji je ustanovio dogmu o jednosuštnosti Oca i Sina, naišao je potom na izuzetno velike otpore koji su rodili strahovite sukobe. Sabin, episkop Makedonaca u Herakliji Trakijskog, koji je u jednoj knjizi sabrao sve što su episkopi na različitim saborima odredili, sa ljude okupljene u Nikeji 325. godine tvrdio je da su "najobičniji prostaci". Oko 359. g. Atanasije Veliki ukazuje kakav stav treba zauzeti prema onima koji se kolebaju oko upotrebe izraza ‘istobitan’: »Prema onima koji prihvataju sve drugo što je napisano u Nikeji a jedino se kolebaju oko izraza jednosuštni /to homooýsion/, treba se odnositi ne kao prema neprijateljima. Jer mi sporimo s njima ne kao sa pristalicama Arijeve manije, niti kao sa onima koji se bore protiv Otaca, nego razgovaramo kao braća sa braćom koja misle isto kao i mi, jedino što se kolebaju oko naziva /homousios/. Jer ispovedajući da je Sin iz suštine Očeve a ne iz druge neke hipostasi, i da Sin nije stvorenje niti tvar, nego da je pravi i po prirodi Sin, i da je kao Logos i Sofija savečan Ocu, - oni nisu daleko od toga da prihvate i izraz homousios. Takav je baš Basilije Ankirski, koji je pisao o veri.« ('O Saborima', 41, 1-2 – prevod: Atanasije Jevtić) Kada je za aleksandrijskog episkopa izabran Gregorije, umeren arijan, na saboru u Antiohiji (341. g.) počelo je ‘doterivanje’ i preformulisanje Nikejskog simbola vere. Tako je sa Antiohijskog sabora od strane sabranih episkopa donešena poslanica u kojoj se najpre iznosi da se okupljeni episkopi nisu nikada povodili za presbiterom Arijem, a zatim se ukazuje da vera koje se drži ima duboke korene, evanđeoska i apostolska predanja: »... Odavno smo naučeni verovati u jednoga Boga Vaseljene, Tvorca i Promislitelja svega mislećeg i čuvstvenog, i u jednog Sina Božijeg jedinorodnog, Koji je bio pre svih Vekova i sapostojao sa Ocem, rođenog od Njega, kroz Koga je postalo sve vidljivo i nevidljivo, i Koji je u poslednje dane, po volji Oca, sišao, uzeo telo od svete Device, pa ispunivši sve što je bila Očeva volja, postradao, vaskrsao i vazneo se u Nebo, i sedi s desne strane Ocu, i doći će da sudi živima i mrtvima, i ostaće Kralj i Bog u sve Vekove. Verujemo i u Duha Svetoga. A ako je potrebno dodati, verujemo i u vaskrsenje tela i život večni.« (Sokrat: ‘Historija Crkve’, II, 10) – Još dok su bili u Antiohiji, sabrani episkopi su primetili određenu fomulacionu nepotpunost u Prvoj Poslanici upućenoj gradovima, pa su stoga napisali i Drugu. U toj Drugoj Poslanici bačena je i anatema na svako učenje u kojem se tvrdi da je bilo vremena, da je bio Vek, kad nije bilo Sina Božijeg, kao i na one koji su učili da je Sin stvoren kao i ma koja druga tvar, ili da je rođen onako kako se druge tvari rađaju: »... Mi verujemo i u svemu se držimo onoga što je jasno i istinito predano u božanskim Pisanijama Prorokâ i Apostolâ.«
Umesto vere koja je predstavljena u Antiohiji pred carem Konstantom, koji je posle pogibije Konstantina II (340. godine) postao imperator celog Zapada, Narkis Kilikijski, Todor Trakijski, Marije Halkedonski i Marko Sirijski izneli su u Rimu jezički nešto drugačije složeno pravilo vere, pravilo koje su sami sastavili: »Verujemo u jednoga Boga, Oca Svedržitelja, Tvorca i Sazdavatelja svega, čijim se Imenom zove sve što je na Nebu i na zemlji; i u jedinorodnog Sina Njegovog, Gospoda našega Isusa Hrista, rođenoga od Oca pre svih Vekova, u Boga od Boga, Svetlost od Svetlosti, kroz Koga je nastalo sve što je na Nebesima i na zemlji, vidljivo i nevidljivo, u Reč, Premudrost, Silu, Život i Istinsku Svetlost, Koji je se u poslednje dane radi nas utelovio, i rodio od Svete Device, bio raspet i umro, pogreben i trećega dana vaskrsao iz mrtvih, vazneo se na Visinu i seo s desne strane Ocu, i Koji će na kraju Vekova doći da sudi živima i mrtvima, i dati svakome po delima njegovim, Čije je Kraljevstvo bez prekida, i produžiće se u beskonačne Vekove, stoga što On sedi sdesna Ocu ne samo u ovom veku, no i u budućem; i u Duha Svetoga, odnosno u Utešitelja, Koga je Hristos obećao poslati Apostolima, po uzdizanju Svojem na Nebesa, Koga je doista poslao da ih nauči i da im napomene sve, i kroz Koga imaju osvećenje duše koje iskreno veruju u Njega. A ko tvrdi da je Sin tobože iz ničega, ili iz Druge hipostasi, a ne od Boga, i da je navodno bilo vremena kada Njega nije bilo, od takvih se katoličeska Crkva ograđuje.« (Sokrat: ‘Historija Crkve', II, 18) – Ovaj simbol dakle stavlja naglasak na Hrista kao na Svagdapostojećeg, predstavljao Ga kao savršeno Upriličenje Očeve Slave.
Kada je predstojatelj crkve u Sirmijumu – Fotin, ugledajući se na svoga svrgnutog učitelja episkopa Markela, počeo da uči da je Sin Božiji bio samo čovek, a posle tri godine od proiznošenja prethodnog simbola, episkopi Istoka su se opet sabrali i sačinili su novo, dosta opširno ispovedanje vere; poslali su ga u Italiju preko nekoliko episkopa. U ovom simbolu uči se da je Sin rođen pre Vekova, da nije nerođen kao Otac, nego da ima početak od Oca, Koji Ga je rodio. Time što se priznaju Tri Lica, kaže se, ne priznaju se i tri Boga. Odbačeno je učenje Markela i Fotina Ankirca u Galatiji, učenje da je Sin Božiji postao Hristos kada je uzeo ljudsko telo od Device, da je tek sa utelovljenjem počeo gospodstvovati, a da će se Njegova Vlast svršiti kada dođe Sud i kraj ovoga sveta: »Oni, kao i Judejci, pod vidom jedinovlašća Božijeg, odbacuju i predvekovno postojanje, i Božanstvo Hrista, i beskonačno Kraljevstvo Njegovo. Mi, naprotiv, priznajemo da je Hristos ne obična proiznesena ili unutarnja Reč Boga, već živi Bog-Reč, samopostojeći, Sin Božiji i Hristos, koji ne samo po proviđenju postoji i živi sa svojim Ocem pre Vekova, i služi Mu pri stvaranju svega vidljivog i nevidljivog, već Koji je hipostasna Reč i Bog od Boga. Jer Njemu je Otac rekao: "Načinimo čoveka po našoj slici i prilici". On je se sopstvenom Ličnošću javljao ocima, dao Zakon, govorio kroz proroke, a najposle postao čovek i kraljuje u beskonačne Vekove.« (Sokrat: ‘Historija Crkve', II, 19) – Na Zapadu, gde (u IV stoleću) uglavnom više nije razumen grčki jezik, ovaj dogmatski trijadološki proglas nije razmatran i prihvaćen, uz obrazloženje da je istinska vera na saboru u Nikeji već razložena, pa stoga nije potrebno podrobno razmatrati upućenu im poslanicu.
Kod Antiohijskih pisaca i na saborima Antiohijskim zasvedočen je i krštenjski simbol Antiohijske Crkve, izveden iz starijeg teksta; njega navodi i Jovan Kasijan u De incarnat., VI, 3. Tekst simbola glasi: »Verujemo u jednoga i jedinoga Istinitoga /in unum et solum verum/ Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca svega vidljivog i nevidljivog. I u Gospoda našeg Isusa Hrista, sina Njegovog Jedinorodnog i Prvorođenoga svake stvari, iz Njega /– Oca/ rođenoga pre svih Vekova, ne stvorenog, Boga Istinitog od Boga Istinitog, Jednosuštnog Ocu, kroz Kojeg su i Vekovi/Svetovi stvoreni i sve je postalo. Koji je radi nas sišao i rodio se od Marije svete Device, i raspetoga za vreme Pontija Pilata, /i/ pogrebenoga i vaskrsloga u treći dan po Pismu, i uzišavšeg na Nebesa, i opet Dolazećeg da sudi živima i mrtvima. ... I u oproštenje grehova, i /u/ vaskrsenje mrtvih, i u život večni.«
Na saboru koji je održan u Sirmijumu 351. godine, kao heretik osuđen je, zbačen a potom i prognan Fotin, koji je bio privržen Sabeliju Libijskom i Pavlu Samosatskom u negiranju Hristovog večnog Božanstva. Na ovom Saboru napisana su i novi simboli vere: jedan je sastavio na grčkom Marko Aretuski, dok je drugi dat na latinskom jeziku. U Markovom simbolu anatemišu se oni koji tvrde da su Otac i Sin dva Boga, i koji odbacuju da je Sin zajedno sa Ocem stvarao kada je sve nastajalo; takođe i mnogi drugi pogledi: »Koji se usuđuje govoriti da se nerođeni ili deo od Njega rodio od Marije, taj neka bude anatema. Koji govori za onoga što se rodio od Marije, da je Sin Božiji po proviđenju, a ne postoji u Bogu, kao pre Vekova rođen od Oca, i da nije kroz Njega sve postalo, taj da bude anatema. Koji tvrdi da se biće Božije širi i smanjuje, taj neka bude anatema. Ko govori da biće Božije šireći se proizvodi Sina, ili Sinom naziva raširenje bića Njegovog, taj da bude anatema. Ko Sina Božijeg naziva unutarnjom ili proiznesenom Rečju, taj da bude anatema. Ko Marijinog Sina naziva samo čovekom, taj da bude anatema. Koji za rođenog od Marije naziva Bogom i čovekom, ali tu podrazumeva Boga koji nije rođen, taj da bude anatema.« (Sokrat: ‘Historija Crkve’, II, 30) – U grčkom simbolu, Sin se ne naziva ni jednosuštni, ni suštinski sličan Ocu. – U drugom sirmijumskom pravilu vere, prvobitno sastavljenom na latinskom, a onda prevedenom na grčkom, jasno se formuliše da je Hrist podređen Svome Ocu, odnosno da je Otac čašću i dostojanstvom veći od Sina, da Mu je nadčinjen sa svim onim što je potčinio Sinu, kao što to i sam Hrist iznosi: »... Otac je veći od Mene.« ('Jovan', 14:28) – Po pitanju obnarodovanog simbola izloženog na latinskom jeziku, episkupi su zapazili da tu ima suprostavljenih iskaza, pa su se zauzeli da pokupe sve rukopise od onih koji su posedovali prepise. I sam Imperator, Konstantije, koji je zapretio smrtnom kaznom svakome kod koga se ti spisi pronađu, izdao je dekret da se sve to pokupi, no to nije zaustavilo da navedeni prepisi tajno kruže iz ruke u ruku.
Na temelju sirmijumskog simbola, u italijanskom Ariminu, održan je 359. godine veliki sabor, koji je pretendovao da bude vaseljenski, i na kome je obnarodovano pravilo vere koje je proklamovao da je Sin sličan Ocu Koji Ga je rodio. »Ali reč 'suština' upotrebljena od otaca po prostoti, koju narod ne razume i dolazi mu kao sablazna zbog toga što se ne nalazi u Pisanijama, tu reč smo odlučili da odbacimo, i od sada, kada govorimo o Bogu, ne treba je upotrebljavati, zato što Božanska Pisanija nigde ne govore o suštini Oca i Sina. Mi smatramo Sina sličnim Ocu u svemu, kako i sveštena Pisanija potvrđuju i uče.« (Sokrat: ‘Historija Crkve', II, 37) – Jedni episkopi su pristali na pročitani arminski simbol u čijem pročelju su čak i stajala imena konsula koji su onda vladali (da bi se naglasilo kada je donešen), dok su se drugi držali samo nikejskog simbola.
U godini kada je održan sabor u Ariminu, održan je na carski zahtev sabor i na Istoku, u Seleukiji Isavrijskog, gde je se pokazala podela na dva krila: jedan koji su predvodili Akakije Kesarejski, Georgije Aleksandrijski, Uranije Tirski i Evdokije Antiohijski s jedne strane, i s druge strane pojavio je se tabor Georgija Sirsko-Laodikejskog, Sofronija Pompejupolskog i Eleusija Kizičkog. Akakijeva strana je na saboru otvoreno odbacila 'Verujem' iz Nikeje, zahtevajući da se formuliše drugačiji simbol. Suprotna strana je prihvatala Nikejski simbol, odbacujući reč 'jednosuštnost' iz njega. Akakije je uspeo da proturi i protumačen pročita svoj već pripremljeni simbol koji je potvrđivao verovanje sastavljeno u Antiohiji; pored, ostalog, u svojem izlaganju, Akakije naznačuje i sledeći razlog za odbacivanje jednosuštnosti i suštinske sličnosti Oca i Sina: »... Kako se mnogim u svako doba pa i danas smuči kada čuju za 'jednosuštnost' i 'podobosušnost', a nedavno neki izmisliše i novu reč 'nenaličnost' Sina od Oca, stoga mi ne primamo ni 'jednosuštnost', ni 'podobosušnost', ukoliko nema traga o tom u svetim Knjigama. Izraz 'nenaličnost' pak proklinjemo i sve one koji tako misle smatramo da su otuđeni od Crkve. Naprotiv, verujemo i kažemo da je Sin podoban Ocu, ...« ('Sokrat: 'Historija Crkve', II, 40) – Akakijevci su smatrali da je Sin podoban Ocu samo što se tiče volje, ali ne i po suštini. Godinu dana kasnije, januara 360., na saboru u Konstantinopolu, gde je prisustvovao neznatan broj episkopa, akakijevci su utvrdili svoj umereno arijevski simbol, koji je tražio da se iz pravila vere isključi i termin 'hipostas'.
Sokrat Sholastik sumira tok sabora koji su se bavili formulacijom i nametanjem pravila vere u ovom razdoblju: »Posle simbola koji je donešen u Nikeji, izašla su druga dva u Antiohiji kada je osveštan hram. Treći iznesoše na videlo prijatelji Narkisa u Galiji, i predaše ga caru Konstantu. Četvrti je uputio Evdoksije, episkop italijanski. Nakon toga su izdana u Sirmijumu tri simbola, i jedan od njih je čitan u Ariminu, gde se pominju i konsulstva. Osmi je izdat u Seleukiji, i čitali su ga akakijevci. Poslednji je izdat u Konstantinopolu sa dodacima. Dodato je pak to, da kada je reč o Bogu, ne treba pominjati ni odnositi na njega ni izraz 'suštastvo' ni izraz 'hipostas'. Ovaj simbol prvi put primio je episkop gotski Ulfila, ...« ('Historija Crkve', II, 41)
Grčki crkveni pisac Epifanije, episkop grada Konstancije na Kipru od 367. godine, u svome delu 'Ukotvljen' (AgkyrMtos) daje simbol Kiparske Crkve i jedan opširniji obrazac verovanja (119, 3-14), koji je sam sastavio. Simbol vere Crkve na Kipru glasio je: »Verujem u jednoga Boga, Oca, Svedržitelja, Tvorca Neba i zemlje, i svega vidljivoga i nevidljivoga. I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, sina Božija Jedinorodnoga, od Oca rođenoga pre svih Vekova, to jest iz suštine Oca /e)k th=j ou)siżaj tou= patro/j/, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitoga od Boga istinitoga, rođena i nestvorena, jednosuštna Ocu, kroz Koga je sve postalo, kako na Nebesima, tako i na zemlji; Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s Neba i ovaplotio se od Duha Sveta i Marije Device, i očovečio se; koji je razapet radi nas pri Pontiju Pilatu, postradao i pogreben, i vaskrsao u treći dan po Pismu, i uzišao na Nebesa, i sedi s desne strane Oca, i Koji će opet doći da sudi žive i mrtve, čijem Kraljevstvu neće biti kraja. I u Duha Svetoga, U jednu svetu vaseljenske i apostolsku Crkvu. Ispovedamo jedno krštenje radi oproštaja grehova. Čekamo vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka. Amen. « Kiparski obrazac krštenja, uz dodatak koji potkrepljuje Božanstvo Duha Svetoga (»... Gospoda i Životvorca koji proishodi od Oca,..«), na Saboru u Konstantinopolu postao je merodavnim obrascem grčke Crkve.
Na saboru u Konstantinopolu 381. godine, gde su se na poziv imperatora Teodosija I sabrali nekih 150 episkopa iz istočnog dela hrišćanskog sveta, posle osude Makedonija, episkopa Konstantinopolskoga, izdato je dopunjenje Nikejskog simbola. To dopunjeno pravilo vere prozvano je Nikeo-Carigradski simbol: »Credo in unum Deum, Patrem omnipotentem, factorem caeli et terrae, visibilium omnium et invisibilium. Et in unum Dominum Iesum Christum, Filium Dei unigenitum, et ex Patre natum ante omnia saecula. Deum de Deo, Lumen de Lumine, Deum verum de Deo vero, genitum non factum, consubstantialem Patri, per quem omnia facta sunt. Qui propter nos homines et propter nostram salutem descendit de caelis. Et incarnatus est de Spiritu Sancto ex Maria Virgine, et homo factus est. Crucifixus etiam pro nobis sub Pontio Pilato, passus et sepultus est, et resurrexit tertia die, secundum Scripturas, et ascendit in caelum, sedet ad dexteram Patris. Et iterum venturus est cum gloria, iudicare vivos et mortuos, cuius regni non erit finis. Et in Spiritum Sanctum, Dominum et vivificantem, qui ex Patre procedit. Qui cum Patre et Filio simul adoratur et conglorificatur, qui locutus est per prophetas. Et unam, sanctam, catholicam et apostolicam Ecclesiam. Confiteor unum baptisma in remissionem peccatorum. Et expecto resurrectionem mortuorum, et vitam venturi saeculi. Amen. – Verujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca Neba i zemlje, i svega vidljivoga i nevidljivoga. I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih Vekova, Svetlost od Svetlosti, Boga Istinitog od Boga Istinitog; rođenog, a ne stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz Koga je sve postalo: Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s Nebesa i utelovio se od Duha Svetoga i Marije Device, i postao čovek; i Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao, i pogreben: i Koji je vaskrsao u treći dan, po Pisaniju; i Koji se vazneo na Nebesa, i sedi s desne strane Oca; i Koji će opet doći sa Slavom, da sudi živima i mrtvima; Njegovom Kraljevstvu neće biti kraja. I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornog, Koji od Oca proishodi, Koji se sa Ocem i Sinom zajedno štuje i zajedno slavi, Koji je govorio kroz proroke. U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu. Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova. Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg Veka. Amen.« – U traktatu De fide et symbolo, napisanom od strane Avrelija Avgustina u vreme njegovog presbiterstva (oko 393. g.), dato je razlaganje (disputatio) Simbola sa trijadološke, kreacionističke, soterološke, eshatološke, eklesiološke i antropološke strane. Pogledajmo šta on kaže o Hristu kao Logosu Božijem i neizmenljivoj Reči: »Mi takođe verujemo u Isusa Hrista, Sina Božijega jedinorodnoga, odnosno u jedinstvenog Očevog Sina, Gospoda našega. Ipak, mi trebamo shvatiti da On jeste Reč, no ne takva kao naše reči, koje se proiznose glasom i usnama, a zatim iščezavaju u treperećem vazduhu i ne održavaju se više, ...« (Cap. 3) – Hrist je Svetlost Života, Ognjeni Logos, Reč Koja večno govori i stvara. – Nikeokonstantinopolski simbol vere jakobitska Sirijska Crkva je prihvatila sa neznatnim izmenama u rečima osmog i poslednjeg člana.
U latinskoj Crkvi nikejsko-konstantinopolski veroispovedni obrazac počeo je da se upotrebljava s jednim doktrinalnim pojašnjavajućim dodatkom, s formulacionim ukazom koji je se potom našao i u službi dubljeg konfrotiranja između latinske i bizantijske Crkve (jer Grci dodatak 'filioque' nisu shvatili i primili kao dopunsko objašnjenje već kao izopačenje kanona). Naime, na Trećem Toledskom Saboru (589. godine) u Simbol vere ugrađen je ukaz da Duh Sveti ishodi ne samo od Oca već i iz Sina (et Filio, Filioque): credimus et in Spiritum Sanctum dominum et vivificatorem ex Patre et Filio (procedentem). Mnogo pre toga Ambrosije Mediolanski (oko 337.-397.) iznosi: »... Kao što se Sin rađa od Oca, tako i Duh Sveti proishodi od Oca i Sina.« (PL, XVII, 1015) – »Kada Duh Sveti proishodi od Oca i Sina, ne odvaja se od Oca, ne odvaja se od Sina.« (PL, XVI, 733)
Oni koji razumeju ukazne dubine izvornog simbola vere shvataju da sedmerostruki Duh Sveti ishodi iz Svetog Dvojstva, iz Pra-Ljubavi i Pra-Mudrosti, iz Otac-Majka Principa, Stvaralačkog i Održavajućeg Principa, koji suverenički predstavljaju Otac i delimično Sin. Tako Duh proishodi i iz Sina. I ne naziva se uzalud Sveti Duh i Hristov Duh: »... Oni /proroci/ su ispitivali na koje ili kakvo vreme ukazuje Hristov Duh koji je u njima, koji je unapred svedočio za stradanja koja očekuju Hrista i za slave posle toga.« (‘Petar, I, 1:11)
Iako je termin za Duha' – pneýma, u helenskom jeziku u srednjem rodu i u hebrejskom jeziku – ruach, ženskog roda, moderna crkvena teologija u Trojstvu odbacuje postojanje svakog Ženskog Principa. Credo dat u ‘Evanđelju Savršenog Života’ suštinu sedmerostrukog Duha, te manifestovanog Oca i Sina vidi u Iskonskoj Diadi: Muškom i Ženskom Počelu, Ljubavi i Premudrosti. Treba uzgred zapaziti da su razne gnostičke struje Duha Svetog videle kao Žensko Počelo. Judeo-hrišćani oseni u Duhu Svetom videli su ženski Princip (Epifanije, haer., 19, 4); judeo-hrišćani sampsei verovali su da Duh Sveti postoji u ženskom vidu (ibid., 53, 1 fin.).
Želeći da vrati monofisite u institucionalno okrilje Crkve imperator i ‘prvosveštenik’ Justinijan, oslanjajući se na Kirila Jerusalimskog i saborske kanone, 543./544. g. ne. iznosi u Konstantinopolu svoje ispovedanje vere (Epistula contra Tria capitula), koje je za teologiju i apologiju Trojstva kasnije bilo nezamenljiv i nezaobilazan bogoslovski uzor. »Ispovedamo, dakle, veru u jednog Oca i Sina i Duha Svetoga, Trojstvo jednosuštno /triáda homooýsion/, jedno Božanstvo ili slaveći prirodu /phýsin/ i suštinu /oýsían/ i silu /dýnamin/ i moć /eksoysían/ u tri hipostasi ili lica u kojima smo kršteni, u koje verujemo, sa kojima se sjedinjujemo rastajući se sa sopstvenim i ujedinjujući se sa Božanskim. Poštujemo, naime, Jedinicu u Trojstvu i Trojstvo u Jedinici /monáda gar en triádi kaí triáda en monádi/ koja ima čudesno delenje i sjedinjavanje, jedinstvo s obzirom na suštinu ili Božanstvo, a trojičnost s obzirom na osobenosti, odnosno na hipostasi, odnosno na lica. Jer deli se nedeljivo /da tako kažemo/, a razdeljivo sjedinjuje. Jedno je, dakle, Božanstvo u Trojstvu i jedno je Trojstvo u kojem je Božanstvo; ili /da tačnije kažemo/ Troje je Božanstvo, pošto se svako lice napose spoznaje kao Bog jedino umom koji deli nerazdeljivo i u isto vreme troje se spoznaje kao jedan Bog zbog iste sile i iste prirode. Zbog toga treba ispovedati jednog Boga i propovedati tri hipostasi /treís hypostáseis/ ili tri lica /tría prósMpa/, svako sa svojom osobenošću. Ispovedajući jedinstvo ne pravimo zabunu prema Sabeliju koji govori da su Trojstvo jedno lice i da su tri imena istog Oca i Sina i Duha Svetog. Niti razdvajajući osobenosti otuđujemo Sina i Duha Svetog od suštine /oysías/ Boga Oca, kao oni koji prema Arijevom bezumlju cepaju Božanstvo na tri različite suštine. Jedan je, stoga, Bog Otac iz Koga je sve, jedan jedinorodni Sin kroz Koga je sve, i jedan je Duh Sveti u Kome je sve.« (Prilagođeno prema prevodu Dušice Petrović)
Florentinski humanista i činovnik Luiđi Pulči (1432.-1484. g.) u svome komičnom junačkom spevu 'Morgante' donosi ismevajući gurmanski 'kredo', koji nije zasmetao papskoj Crkvi, jer nije napadao njenu instituciju.


Post je objavljen 26.05.2011. u 17:55 sati.